Šta muzičari slušaju: Miloš Ratker (Sinestezija)

ratkerFrontmen beogradskog benda Sinestezija Miloš Ratker izdvojio je malo vremena da sa nama proćaska o svojim najdražim albumima, od onih od kojih je sve počelo, pa do onih koji su definisali njegove plesne pokrete.
The Doors – The Doors (1967)

Ovaj album je u mom slučaju kriv za sve! Kada sam ga prvi put čuo kao klinac, poželeo sam da pišem poeziju, tekstove, što mi je kasnije donelo još veću nepriliku – bend (smeh). To je album koji sam verovatno preslušao najviše puta u životu, a i dalje imam taj fetiš da, kad se nađem u nekom dobro studiju ili odem kod nekog ko se hvali da ima dobre „kutije“, pustim baš njega. Uvek se tripujem da čujem neki zvuk, detalj, šum koji nikad ranije nisam opazio.

The Modern Lovers – The Modern Lovers (1976)

Jonathan Richman mi je razbucao glavu kada sam ga prvi put čuo. Modern Lovers, kao neka savršena olupina, namerna greška, kreativni nered… Sličan doživljaj sam imao otkrivajući Pixies ili Violent Femmes, toliko inspirativan trip, oslobađajuć od svih standarda, žanrovskih i produkcijskih pravila.

Television – Marquee Moon (1977)

Savršenstvo aranžmana za dve rok gitare uz koje uplovljavate duboko u njujoršku noć sa kraja sedamdesetih godina. Svakao jedan od najuticajnijih new wave & punk albuma, biser je moje skromne kolekcije vinila. Ne gledam TV, ali zato slušam Television, minimum jednom mesečno, “Marquee Moon”, od prve do poslednje.

David Bowie – Let’s dance (1983)

Bog i njegov najbolji album na svetu za pijani ples, za sva godišnja doba i prilike! Čak se i ja koji sam visok i smešan dok igram, dobro osećam dok đuskam uz ovaj album. Ortaci iz benda me zezaju da, bili mi na regeu ili na tehnu, uvek igram kao Bowie.

The Police – Synchronicity (1983)

Može i bilo koji drugi album najbolje trojke, ali ovaj imam na vinilu, a i spot kako Sting pleše među svećama mi je jedno od najranijih sećanja iz detinjstva. Reči su suvišne…

The Stone Roses – The Stone Roses (1989)

Neprikosnoveni Mančester, grad koji je “iznedrio” toliko dobrih bendova i toliko besmrtnih albuma. Ne bih pogrešio da sam celu ovu listu sačinio samo od albuma New Ordera, Happy Mondaysa, Charlatansa, ali je možda ipak ovaj debi Stone Rosesa taj koji mi najviše pometnje u mozgu stvara, tako prokleto zarazan!

Morrissey – World Peace is None of Your Business (2014)

Slično onom što mi je Lou Reed uradio 2006. godine u Sava Centru, kada sam otišao da čujem hitove Velvet Undeground-a i Reed-ove solo karijere, a dobio besprekorni čas rock&rolla i spoznaju umetnikove veličine lišenu horskog pevanja poznate setliste i dodvoravanja publici. Na taj način je i Morrissey nedavno u ExpoCentru održao zaista neočekivan koncert, na kom je, kao niko pre njega, isprojektovao uputstvo za slušanje njegovog aktuelnog albuma i izrazio gađenje prema svim stvarima protiv kojih se kroz čitavu karijeru otvoreno bori. I dalje sam pod utiskom tog koncerta, a način na koji je Morrisey otpevao ceo šou je nešto što se ne zaboravlja. Ovaj album je verovatno jedan od najboljih u 2014. godini, a meni će zasigurno pokriti i dobar deo 2015.godine.

Ostavite komentar: