Šta muzičari slušaju: Milan Kostadinović (Violet, Black Crown Empire)

Milan Kostadinović

Foto: Lena Aberdar

Milan Mimmy Kostadinović, part time muzičar i full time otac, izdvojio je vreme da nam predoči koji to albumi prate njegovu dnevnu rutinu. 

Album sa kojim je sve počelo: Pearl Jam – Ten (1991)

Svi imamo neki takav album ili pesmu. Za mene je to “Alive”. Još uvek se sećam osećaja koji sam imao kada sam na 202-jci prvi put čuo jednu od grunge himni. Ta pesma me je naterala da prodam violinu i pređem na gitaru. Tek kasnije sam zaokružio “Ten” priču i kroz taj album sam ukapirao kako jedan bend treba da zvuči i izgleda. Mogu slobodno da kažem da me je pesma “Black” nekoliko puta spasila iz depresije, a “Once” i “Even Flow” su me naučile kako da se opustim na bini.  Prošle godine sam uspeo da nabavim i ploču i tad mojoj sreći nije bilo kraja. Album koji svaka kuća treba da ima.

Album koji inspiriše: Foo Fighters – Wasting Light (2011)

Posle nekog vremena čovek se isprazni i potrebno mu je da čuje nešto novo i drugačije. Prvo sam čuo “Rope” i “Arlandriu”. A album je trebalo da se pojavi tek za par meseci. Odbrojavajući dane, te dve pesme sam naučio napamet. Kada je stigao ceo album, otvorio mi je ceo jedan novi svet kreativnosti i pakovanja aranžmana. To me drži i dan danas i svaki put se pomalo vraćam Wasting Lightu. Spakovan tako da kreće eksplozivno sa “Bridges Burn”, da vodi preko mid-tempo “Dear Rosemary”, pa sve do posvete Cobainu, daje nam sliku još jednog albuma koji svaka kuća treba da ima. Na ploči… Jer se analogno snimljeni albumi slušaju analogno. I nikako drugačije.

Album čiji bih voleo da sam autor: BoySetsFire – Tomorrow Come Today (2003)

To je taj underground punkrock / hc / metal / nazovi-kako-hoćes trenutak. Te godine su bile posebno naelektrisane revolucijom i BoySetsFire je došao kao poručen za mladog otporaša. Prednost TCT u odnosu na ostale albume dajem prvenstveno zbog toga što mi je jedino ovaj album nekako celina, svaka pesma ima svoju težinu i nosi poseban pečat (iako je “Rookie” himna, a nema je ovde). Sve je tako prosto na albumu, a zvuči puno i kompleksno. Nema solaža i preterano virtuoznih sviračkih delova, a upravo to je dozvolilo Nathanu da se dokaže kao jedan od najboljih vokala na post – hc sceni. Ovaj album nosi energiju koju mnogi bendovi nemaju.

Album koji definiše trend: Killswitch Engage – The End of Heartache (2004)

Iako bih ovde mogao komotno da stavim bilo koji drugi album KsE-a, odlučio sam se za The End of Heartache zato što je postavio metal-core na svoje mesto i definisao ceo pravac. Nevermind za moderniji metal. Doduše, ruku na srce, posle ovoga se pojavilo i dosta smeća na već pomenutoj sceni, ali to je druga tema. Pesme kao sto su “A bid farewell”, “Rose of Sharyn” (ma i bilo koja druga sa albuma) me uvek oraspolože, valjda zbog čestih promena emocija, koliko god to čudno zvučalo. Epski refreni kao stvoreni da se pevaju u glas uz kriglu piva. Meni je ovo skroz nekako rokenrol u metalu, iako to nema mnogo smisla.

Albumi mojih kolega: Demo scena Srbije

Da se razumemo u startu, ovo ne važi samo za demo bendove, ima dosta bendova ovde koji imaju iza sebe i dva-tri albuma, ali bilo bi još gore da ih nazivam “underground” bendovima. Jednostavno, osećam potrebu da ispratim i podržim sve ono što moje kolege sa scene rade. A sve je to dosta šareno, pa ću samo da nabrojim neke omiljene mi bendove koje rado ‘vrtim’ dok radim: Forever Storm, LUR, Thimble, Rain Delay, Tibia, Grate, Consecration, Styptic, Dok7… a posebno mesto zauzimaju ChBS, Six Pack i Block Out (iz vremena Vranjkovića). Srbija ima dosta kvalitetnih bendova, još kad bi Srbi to umeli da čuju. Eh…

Ostavite komentar: