Šta muzičari slušaju: Mateja Cvetičanin (Prisoner, Merciful Angel)

Mateja CveticaninBeogradski thrash metal sastav Merciful Angel je koncertno dosta aktivan u poslednje vreme pa smo iskoristili priliku da gitaristu benda Mateju Cvetičanina, koji takođe svira i u bendu Prisoner, pitamo za listu albuma koji su najviše muzički uticali na njegov razvoj. Evo šta je Mateja rekao za čitaoce Balkanrocka.

Iron Maiden – Somewhere in time (1986)

Omiljeni album omiljenog benda. Prepun zaraznih melodija i solaža, i sadrži neke od, po mom mišljenju, najboljih pesama ikada napisanih u žanru. Izašao u vreme kada je, s jedne strane thrash metal počeo da osvaja širu publiku, i sa druge strane kada su mnogi drugi veliki bendovi počeli da smekšavaju svoj zvuk i da pišu pop pesme. Ovim albumom su Mejdeni pokazali da se ne mora biti agresivan da bi se bilo “true” i “dovoljno metal”, niti da se mora krenuti ljigavim komercijalnim vodama da bi se bio velik i uspešan. Kao najsvetlije tačke albuma izdvajam “Caught somewhere in time”, “Stranger in a strange land” i “Alexander the great”. Naslovna ima dve najzaraznije melodije u sebi ikada, kao i jednu od najboljih Dikinsonovih vokalnih izvedbi. O tandemu Smith/Murray stvarno ne treba trošiti reči, jer su u ovoj pesmi pokazali koliko su dobri i pojedinačno, i kao tim. “Stranger in a strange land” ima možda najlepši solo na gitari ikada, i slušajući ga uvek se setim da solo ne mora sadržati milion tonova da bi bio dobar i izražajan. “Alexander the great” je pesma koja pokazuje spremnost benda da izađe iz svoje komforne zone i da pokuša nešto novo, ali i umeće da sve to poveže u celinu koja se sluša u jednom dahu. Ovaj album sam otkrio kao mali, najviše me je privukao omot prepun zagonetki i detalja. Otac mi ga je pustio i tada je krenula ljubav prema ovom bendu, koji je za mene najbolji na svetu.

Metallica – Ride the lightning (1984)

Moj omiljeni album Metallice, moj omiljeni thrash metal album, album koji je definisao ono što želim da postignem i stvorim. Savršen balans agresije i lepote. Ovaj album me vraća u period osnovne škole, tako da za mene ima jako veliki sentimentalni značaj. Ovde je bend pokazao da se ne plaši da uradi ono što želi i da ne želi da udovoljava nikome. To je smisao metala.

Venom – Black metal (1982)

Bend koji se od samog starta trudio da ide korak dalje u energiji i brutalnosti. Oduvao me je na prvo slušanje. Vožnja bez praznog hoda od prvog do poslednjeg tona. Ovaj album je dokaz da se ne mora biti virtuoz na instrumentu, kao i da palamuđenje nije nužno da bi se napravila dobra pesma koja pokreće slušaoca. Kao favorite sa ove ploče izdvajam “Teacher’s pet”, “Leave me in hell” i “Countess Bathory”. Pored sve te agresije i morbidnosti, prisutna je i doza humora, što albumu daje na svestranosti. Ne može se biti nadrkan 24 data dnevno, zar ne?

Slayer – Show no mercy/Hell awaits (1983, 1985)

Dva remek dela izašla direktno iz pakla. Najjači adut ovih albuma je atmosferičnost, a ona je postignuta zahvaljujući produkciji.  Muzički su prilično šaroliki, a opet idejno jedinstveni kao celine. Sve puca od energije, adrenalin se ne spušta ni u jednom trenutku. Mnogo inspiracije i uticaja sam pokupio sa ova dva albuma. Kao favorite izdvajam “The Antichrist”, “Tormentor”, “Crionics”, “The final command”, “Hell awaits”, “At down they sleep”, “Necrophiliac” i “Crypts of eternity”.

Kreator – Pleasure to kill (1986)

Još jedna energetska bomba koju puštam kada sam u potrazi za adrenalinom. Brzo, nasilno, brutalno, prljavo, jednostavno prelepo. Mnogi bi rekli za ovaj album da je totalno smeće zbog kvaliteta sviranja i sličnih stvari, ali se to svakako zanemaruje pred naletom energije i iskrenosti koji ovaj album nabija direktno u facu. Ovaj album sam otkrio kada sam ušao u radnju Mamut gde sam obično kupovao diskove. Fensi radnjica, i shodno tome očekuješ neku fensi muziku da se čuje. Međutim, ovaj put sam ušao i zatekao neku grmljavinu. Nekoliko minuta sam stajao paralisan onim što čujem. Histerično sam otrčao do kase i pitao šta je ovo što se čuje. Prodavac me je pogledao kao da sam pao s Marsa i hladno rekao: “Pleasure to kill od Kreatora, nije loš album”. I od tog dana, svaki put kad slušam ovaj album doživljavam ga kao taj prvi put kad sam ga čuo. Moji favoriti sa ove ploče su “Ripping corpse”, “The pestilence” i “Under the guillotine”.

Sepultura – Arise (1991)

Još jednom moram napomenuti koliko mi je bitna atmosferičnost u muzici. Album koji me je podstakao da počnem da se služim deonicama odsviranim na klasičnoj gitari u svojim pesmama. Andreas Kisser je od toga napravio čistu magiju. Ovaj album mi je sinonim za istu. Šaroliko, besno, prepunjeno negativnim emocijama zbog sveta u kojem se nalazimo. Perfektno napisane i aranžirane pesme šamaraju slušaoca iz sve snage, i rifovi melju koliko su snažni. Ovaj album obožavam da slušam dok šetam centrom grada, jer je muziku moguće savršeno povezati sa onim što vidim ispred sebe, kao i sa samom atmosferom koja vlada u gradu. Moji favoriti sa ovog albuma su “Arise”, “Dead embryonic cells”, “Desperate cry” i “Infected voice”.

Save

Save

Ostavite komentar: