Šta muzičari slušaju: Lola Miković (Stepa, Vin Triste)

Lola Miković

 

Gitaristkinja i liderka beogradskog benda Stepa, ali i bubnjarka u sastavu Vin Triste, mlada i talentovana Lola Miković, za čitaoce portala Balkanrock otkriva koji su to albumi najviše uticali na njeno stvaralaštvo.

Pearl Jam – Ten (1991)

Jedno veče sam sa društvom bila kod Vukovog spomenika u parku uz pivo i gitare, do tad sam možda znala samo pesmu „Jeremy“ i to nisam imala pojma ni koji je to bend, ni šta je grandž, međutim oni su celo veče svirali Pearl Jam, a ja sam ih sve vreme slušala i mislila šta je ovo prelepo, masno i direktno. To isto veče kad sam došla kući, odslušala sam ceo album i pomislila u sebi da je ovo najgenijalnija stvar na svetu, baš ono što mi je trebalo tada (bila sam prva godina srednje škole). Nakon toga sam stalno slušala Pearl Jam, a pesme „Release“, „Off He Goes“, „Immortality“, „Rearviewmirror“, „Indifference“, i još mnoge su me obeležile za ceo život, i verovatno zbog tih pesama nikad neću moći da pobegnem od grandža. “Ten” sam navela zato što je to prvi album koji sam najviše zavolela, a kasnije ću slušati i ostale njihove albume koji će me podjednako oduševiti.

Sarah Vaughan – In the City of Lights (1999)

Džez je jedan specijalan period mog života, i jako mi je teško bilo da odaberem samo jednog muzičara. Ušao je u moj život kada sam krenula na časove pevanja kod Irene Blagojević, žene koja me je pored pevanja učila i mnogim drugim stvarima i bila i ostala prijatelj, sve do danas, jedan od mojih uzora svakako. Sarah Vaughan, Ella Fitzgerald, Chet Baker i John Coltrane su bili na repeatu svakodnevno, ali ovaj album mi je toliko ušao pod kožu da sam morala da ga izdvojim. Sarah je pevač kakav sam ja oduvek htela da budem, i u početku kada sam je slušala, pomišljala sam, zašto nisam crnac i zašto ne mogu sa takvim osmehom i lakoćom da otpevam sve. Kasnije sam shvatila da uz to idu iskustvo, dosta iskustva i vežbanja i raspevavanja. Sve u svemu bila sam zetečena i oduševljena njenom melodijom i glasom i mogla sam da je slušam konstantno, što i danas nekad radim. Još jedan razlog zašto mi je ovo jedan od omiljenih albuma jeste to što se u njemu nalazi numera “Whatever Lola Wants”, i mislim da ta numera donekle opisuje svaku Lolu ili možda i svaku devojku, ali drago mi je što je moje ime upotrebljeno.

Love – Forever Changes (1967)

Ovaj album je jednom prilikom okačio Aleksa Nedić na društvene mreže, a ja obično uvek poslušam ono što on postavi, pa sam tako i ovaj album pustila i odslušala. Pošto nisam čitala ništa o ovom bendu nisam mogla da se odlučim da li su stariji bend koji je ispred svog vremena ili mlad bend koji ima tendenciju da zvuči kao bend iz 60ih godina. Potpuno sam odlepila za njima, ovaj album znam napamet i stalno mi se provlači kroz glavu. Pesma „Andmoreagain“ sa ovog albuma je po mom mišljenju najlepša ljubavna pesma koju sam čula do sada, a isto tako pesma „Message to pretty“, koja se ne nalazi na ovom albumu, je jedna od onih pesama čiji se tekst toliko duboko ureže da nema šanse da mu se suprotstaviš, iskren je. Kada budem imala gramofon u kući, potrudiću se da mi se ova ploča vrti stalno.

Jeff Buckley – Grace (1994)

Čeprkala sam po jutjubu i naišla na pesmu „ I know it’s over“ , ona nije na ovom albumu, ali sam preko nje došla do njega. Nisam imala pojma ko je Jeff Buckley, bilo mi je poznato samo prezime ovog čoveka. Mislim da sam posle dva sata znala sve o njemu, i samim tim što sam ubrzo nakon što sam otkrila ko je on saznala njegovu tragičnu priču, sve jače i jače sam upijala njegovu muziku i tekstove, bila sam pod ogromnim utiskom i htela sam više. Pokušala sam da nađem sve, odmah sam preslušala ceo album, verovatno bez treptanja. Njegove melodije na gitari su mi jako bile čudne, a stalno su mi se vrtele po glavi, nisam mogla da ih se otarasim, nisam ni htela. Slušanje njegove muzike je bila jedna od intenzivnijih stvari koje sam radila jedno vreme, ali to je opravdano pošto je njegova muzika kao rupa bez dna, nikad se ne zna šta će se desiti u sledećem taktu.

Alt-J – An Awesome Wave (2012)

Pre nego što napišem bilo šta o ovom albumu moram da pomenem da je ovo verovatno bend koji ima najunikatniji izraz koji se nalazi na međi mnogih stvari, i da iz tog razloga ljudi mogu ili da ih vole ili ne mogu da ih slušaju uopšte. Alt J sam otkrila pre dve, tri godine i nisam se odmah uputila na njihov kanal, znala sam možda jednu, dve pesme. Pre godinu dana sam preslušala ceo album i po prvi put se desilo da sam odslušala pažljivo sastavljenu priču jednog benda, možda grešim, ali tako sam ga doživela. Glasovi i gitara su mi zvučali kao stopljen instrument koliko su išli jedno uz drugo, a bubnjeve sam slušala i nisam mogla da shvatim kako nešto tako sirovo i konkretno može da upotpuni ovako široku priču. Sve mi je bilo čudno što se ovog benda tiče, ali kao da mi se u talasima vraćao osećaj da im je svaka pesma jedan koncept, ali da ne može da preživi bez ostalih pesama, tako da uvek kad slušam Alt J pustim ceo album.

Ostavite komentar: