Šta muzičari slušaju: Ljubiša Jovanović (Katabazija)

Katabazija“Muk. Zvono sa kog patina proizvodi horsko bdenje, anđeosko paperje i nesigurnost ognja.
Nema ni slasti, ni razmišljanja kada je u pitanju odabir onoga što se provlačilo kroz mladost
pomerenih jutrenja i znojavih misli jednog mladog čoveka koji je oštricu noža nosio jezikom oblutka sa dna brzaka životnog. U potpunoj tajnosti. U šumi kraj najnižeg drveta, onog, od srca korenjenog gluvonemimo nemoć i smisao. Navešću nekoliko pragova dobrodošlice.”

Minimal Compact – One + one by one (1982)

Stoji kao cvet genskog nasleđa šireg spektra (ne samo lokalnog). Tanane niti ovog albuma vezuju u zamku naboja i apsolutnog stvaralaštva. Izdvojio bih pesmu “Orkha Bamidbar” koja izaziva toliko emocija da se ni jednim, ovozemaljskim, slovom ne može opisati nadražaj unutarnjeg. Ne vraćam mu se, on je uvek tu i nosi me do krajnjih granica i patnje. I kamen bih zagrlio, pustio suzu pocepao grudi…uz njega se ćuti. Uz njega je teret privilegija ! Radost !

Mizar – Mizar (1988)

Izdvojiti jedan album ovog vanvremenskog sastava bi bilo potpuno pogrešno i neumesno. Mizar je sila o kojoj je veoma teško govoriti, iznaći bilo kakvo objašnjenje za čudo koje se dogodilo na ovim prostorima. Zato ću samo staviti pesmu iz zbirke pesama “Tamnina” koju sam napisao inspirisan čudom tim.

SRCE ZA MIZAR

niz brdo se kotrlja
srce
niz brdo se kotrlja
ja sam u dnu brda
dokotrljan, ruke mi stoje kraj tela
u isto vreme ispružene ka srcu tom

sad brdo se kotrlja
sad čitavo se cupa
sad ravnije od ravnice
sad od srca brdo.
ruke mi stoje kraj tela
u isto vreme ispružene
ka srcu tom

ni srca
ni brda
ni ravnice
nema
nit mi ruke ispružene
nit kraj tela stoje.
čiji je ovo san
čijeg je srca brdo i ja u podnožju
sa rukama kraj tela
ispruženih ka srcu tom

Swans – Children of God (1987)

Još jedan cvet na livadi. Na livadi, na kojoj se nalazi stado jaganjaca i jedno crno jagnje. Tako doživljavam ovo remek delo. Snažna i razorno ubitačna iskrenost. Bol pri svakom slušanju… ako je Minimal Compact patnja, Mizar srce, onda je Swans mirna površina jezera sa kog bih udove
uglibio i poleteo ilom pri svakom slušanju nenamerno i u potpunoj tišini. Vrisak.

Dead Can Dance – Anastasis (2012)

Oduševljenje. Ispunjenost. Jasnoća. Posle toliko godina, tolike pauze izlazi grom od albuma.
Ne mogu da sakrijem osmeh. Ne mogu jer se ne smejem. Kako da sakriješ osmeh koga nema, tu je osmeh poput ruku kraj tela ispruženih ka srcu tom. To ne može, neizvodljivo je. Opet. Može. Može uz Dead Can Dance. Može uz ovaj album. Slušaću ga dok sam živ.

Dobri Isak – Mi plačemo iza tamnih naočara (1986)

Nisam se dvoumio između Lune i Dobrog Isaka samo iz jednog razloga (oba sastava podjednako volim). Dobri Isak je nepravedno zapostavljen. To je toliko dobar album da mi je prosto neverovatna činjenica da se skoro ništa ne zna o njima. Mozda je tako i najbolje. Ostvarenje koje ce nadživeti mnoge generacije. Ostaće doveka da svetli. Skromnost. Na kraju dolazi skromnost..zar ne?

Ostavite komentar: