Šta muzičari slušaju: Ljiljana Zdravković (The Bite)

Foto: Marko Popović

Lutajući kroz raznorazna bespuća cover svirki, Ljiljana Zdravković pronašla je mesto pod suncem ovozemaljskim kao frontmenica grupe The Bite, stoga je uz hladne graške znoja i vrele besane noći pokušala da izdvoji albume koji su uticali na njen razvojni put.

“Muziku nikad nisam slušala ‘po albumima’. Možda zbog toga što sam više ‘potkačila’ tu generaciju koja je mogla da nabaci sve na MP3, ili kasnije sluša na netu, a u ono vreme kada mi se muzički ukus okrenuo u ovom pravcu u kojem se sada krećem, devedesete su uticale na to da i nemam baš novca da kupujem albume, samo se ‘skidalo’ i ‘presnimavalo’. Nije mi ni bilo važno sa kojeg je šta albuma, ako mi se pesma sviđa. A i nikad nisam volela te priče ‘Ej, a na tom i tom albumu iz te i te godine, taj lik je uradio to i to’ ili ‘A šta misliš, je l’ bolje ovo ili ono na onom drugom albumu iz te i te godine’. Muziku ne pamtim po činjenicama i podacima, nazivima albuma, ni godinama, već isključivo po emociji. Ali ako moram da biram, onda…”

Pink Floyd – The Wall (1979)

Možda i jeste “opšte mesto”, ali s razlogom je taj album oduvek bio toliko slušan. Pink Floyd su stvarali muziku koja je van vremena, koja se ne vezuje za hitove, za dekade, za trendove. Stvarali su muziku koja može da postoji i sluša se i voli uvek i bilo gde. Godinama i decenijama kasnije i kad “izližete” album od preslušavanja, kad znate napamet svaki ton, vrlo je verovatno da ćete njihov zvuk osećati i doživljavati kao i prvi put kada ste ih slušali. Mene su naučili da je muzika velika, da živi kao poseban entitet “u vazduhu” oko nas i da može da postane važan deo nas. To je magija koja kad uđe u krvotok, može da vam promeni sastav organizma, a da toga niste ni svesni. Pink Floyd vas pogađa na nekoliko nivoa, možda ovaj album na najviše.

Jimi Hendrix – Are You Experienced? (1967)

I pre nego što sam počela ozbiljnije da slušam i cenim Hendriksa, nešto je u njegovom zvuku uvek moglo da me pomakne. Kad sam počela da zamišljam zvuk svojih pesama, osećala sam da je zvuk njegove gitare ono što želim da čujem u njima. Taj prljavi blues rock sa dušom i mudima većim od samog života, to me uvek “vozi” i oduševljava. Sloboda koja izbija iz njegovog zvuka, način na koji “govori” kroz žice pa ti i pola sata solaže ne bi bilo dosadno da slušaš, taj momenat u kojem on, kao i svaka prava muzička zvezda, spaja tu svoju vanzemaljsku dušu i talenat sa “potpuno sam cool i opušten i ovo je sve normalno” stavom. E, to me inspiriše!

Gov’t Mule – The Deep End (2001)

Postojao je jedan period u mom životu kad je jedan deo moje okoline pokušao da me “ubedi” da je blues dosadan, i trebalo mi je vremena da shvatim koliko ja, u stvari, bluesa nosim u sebi, koliko ga osećam, koliko mi je važan i koliko sam zbog toga srećna. Gov’t Mule je jedan od onih bendova koji sam slučajno čula, koji sam zavolela na prvi ton i zaljubila se doživotno. Parče Allmana, parče Haynesove emocije koja je odvela ovaj bend u malo drugačijem pravcu, ali opet zadržala i lepotu jednog od najznačajnih bendova u istoriji. Sve se to lepo sklopilo u jednu neverovatno lepu, kvalitetnu priču koja mi poslednjih nekoliko godina jako prija, čak najviše od svega što slušam u trenucima kad ne moram “ciljano” da preslušavam bilo šta.

Hype – Hype! (2013)

Gaga me kroz ovaj album uči kako se peva s mudima. Možda bi to bilo najkraće objašnjenje zašto ga volim, a da ne pominjem kvalitet pesama i kompletnu priču ovog izdanja koje je jedno od najboljih koje smo na ovim prostorima mogli da čujemo u poslednjoj deceniji. Najviše zbog toga što je frontmenica Hypea bila jedna od najtalentovanijih i najharizmatičnijih pevačica koje smo imali. Ne zato što sam je poznavala, ne zato što nedostaje i ne samo zato što me emotivno “gađa” kad čujem njen glas, već kad god preslušavam ovaj album (uglavnom u kolima), ja imam utisak da mogu sve i da sam spremna i za najžešće borbe. Od svega što sam iz tog žanra u životu slušala, i od stranih i od domađih izvođača, to mi je nekako najbolje leglo kao inspiracija i pokretač za ono što radim sa The Bite. Najčešće je, baš zato, slušam pre nego što krene neko snimanje u studiju ili pre nekih meni značajnih nastupa. Nikad nisam nikoga “imitirala”, pa ni Gagu, ne slušam je iz tih razloga, ali ima moć da me “setuje” na pravu frekvenciju za ono što mi treba u takvim trenucima.

Beth Hart  – Live At Paradiso (2005)

Beth je neverovatna žena koja u sebi ima najbolje od najboljih blues vokala i najbolje od najboljih power pevačica ikada rođenih. Balansira između najnežnije žene koju možete da upoznate i najporočnije rokenrol lujke koju jedva čekate da vidite na bini. Iste sekunde kada sam je prvi put čula, osetila sam nešto što nisam dugo pre toga, neku neverovatnu povezanost sa emocijom i energijom koju nosi. Ne mogu da kažem da mi je postala uzor, jer sam uvek smatrala da je jedino merodavno ono što prirodno izlazi iz mene, i vokalno i energetski. Ali, osim što me potpuno emotivno razbuca svaki put kad je čujem, podseti me na to koliko volim binu, i koliko je važno i prelepo iskreno i celim svojim bićem doživeti svaki nastup. Zato više volim ovaj live od bilo kojeg studijskog izdanja. To što se snimi u studiju, to je ok – ali to kako ćeš svoju muziku i emociju povezati sa ljudima u publici, i na koji način ćeš im preneti poruku koju tvoja muzika nosi – to je sasvim druga priča.

Ostavite komentar: