Šta muzičari slušaju: Kosta Jovanović (Young Husbands, Muerto Rico)

kosta-jovanovicKosta Jovanović, gitarista alternative/punk benda Young Husbands i basista novooformljenih post-hardcore/screamo snaga Muerto Rico, piše za Balkanrock o albumima koje sluša u zadnje vreme jer, kako kaže, lakše mu je da govori o nečemu što je skorije ostavilo utisak na njega.

As We Draw – Lines Breaking Circles (2010)

Ovaj bend je uspeo na neverovatno nenametljiv način da spoji elemente post-hardkora, stoner metala i post-roka. Nabijeno energijom i masnim rifovima, puno kako horskih shoutova, tako i neparnih ritmova i melanholične atmosfere. Ne mogu dovoljno da nahvalim ovaj bend.

Sonic Youth – Goo (1990)

Da li ima poente pisati bilo šta o Sonic Youth? Mama i tata svega što je istinski kul. Goo u slušalice, naočare za sunce na oči i nejebanje žive sile.

Circa Survive – Descensus (2014)

Circa Survive mi je u poslednjih par godina sigurno jedan od omiljenih bendova i volim svaki njihov album. Iako su brojni muzički portali okarakterisali njihov poslednji album kao najagresivniji, mislim da niko ko se seća albuma “Juturna” ili “On Letting Go” ne bi rekao tako nešto. Ipak, znatno energičniji od poslednja dva izdanja, “Descensus” služi kao odličan pokazatelj koliko je nepresušan bunar inspiracije ove ekipe iz Filadelfije. Anthony Green se skinuo sa svega na čemu je bio poslednjih desetak godina, izdavačka kuća je promenjena, a Circa i dalje štancuje sjajne pesme kao da se ništa nije desilo.

Nine Eleven – 24 Years (2013)

Remek delo modernog hardkora, nagurano u 28 minuta. Možda i omiljeno mi izdanje kada govorimo o francuskoj školi ovog melanholičnog post-hardkora. Mračna atmosfera, neverovatno kreativni gitarski delovi, metalski blast bitovi i prelepi post-rok pasaži. Bilo bi suludo tražiti više od toga.

SeeHearSpeak – Time Heals (2014)

Novi bend Daria iz benda In-Sane, kada znate to, znate i šta da očekujete. Šta se desi kada se melodični hardkor pank ukrsti sa progresivnim i psihodeličnim elementima na jedan apsolutno prelep i virtuozan način – Time Heals najbolje pokazuje. Jako zanimljive i kreativne gitarske deonice, vokalne melodije koje je teško izbaciti iz glave i dirljivi tekstovi su neke od stvari koje ovaj EP čine jednim od najboljih izdanja iz prošle godine.

Weezer – Everything Will Be Alright In The End (2014)

Nakon što sam, kao i većina njihovih starijih fanova, otpisao Weezer i prestao da očekujem bilo šta vredno slušanja od njih, oni su uradili nešto neočekivano i posle serije jedva slušljivih, ili u najboljem slučaju „hit and miss“ albuma, izbacili “Everything Will Be Alright In The End”, koji me je ispunio optimizmom i koji sam besomučno vrteo mesec dana po izlasku. Po zvuku kao nastavak na “Maladroit”, po duhu pravi naslednik “Blue Album”-a i “Pinkerton”-a. Weezer, sve vam je oprošteno.

Single Mothers – Negative Qualities (2014)

Ovaj album sam dugo čekao. Single Mothers su mi privukli pažnju svojim s/t EP-jem pre par godina i postali mi jedan od omiljenih mladih bendova. Garažni hardkor pank zvuk, nadrkani no-bullshit rifovi i pre svega prejebeni tekstovi frontmena Drewa Thomsona, (koji i dalje zvuči kao mlađi i nadrkaniji brat Craiga Finna) – promišljeni i duboki dok u isto vreme uspevaju da budu i neviđeno zabavni. Iako je muzički nešto svedeniji od prethodnog EP-ja, sve je i dalje sjajno upakovano, koncizno i energično.

Dangers – Messy Isn’t It? (2010)

Jedan od onih albuma na koji sam se navikavao malo duže, ali kada se to konačno desilo, postalo mi je nejasno kako sam živeo pre njega. “Messy Isn’t It?” je jebeni masterpiece. Zloslutnost i štroka gitara na ovom albumu čine da zvuk Dangers-a zvuči prepoznatljivo u svakoj sekundi svake pesme, a tekstovi ništa drugo do genijalni. Količina energije i nadrkanosti na ovom albumu je nešto zbog čega poželiš da šutiraš ljude oko sebe u gsp-u.

Anna sage. – Songs About ______ (2014)

Iako su masovni trendovi nešto što retko ko može da kaže da voli, emo revival koji se dešava poslednjih godina je nešto na šta zaista ne mogu da se požalim. Ovi dečaci iz Indianapolisa su sve shvatili kako treba – od muzike prožete u isto vreme vedrinom i deprom, ukusno patetičnih tekstova, do složenih i (pre)dugačkih naziva pesama koji su zabava za sebe (bend koji nazove pesmu po citatu iz filma The Room ima moju pažnju). Radujem se budućim radovima ovog benda.

Blonde Redhead – Penny Sparkle (2010)

Album kome najčešće pribegavam u poslednje vreme kada želim da odmorim od gitarske buke. Splet sanjivih digitalnih i analognih zvukova u kombinaciji sa hipnotičkim dejstvom glasa Kazu Makino su potpuno opravdani razlozi za ježenje kože.

Joyce Manor – Never Hungover Again (2014)

Joyce Manor mi deluju kao oni klinci kojima prosto sve ide od ruke. “Never Hungover Again” zrači tom lakoćom koju mogu da emituju samo klinci koji sviraju od srca i ne opterećuju se ničim drugim. Melodično, catchy, zarazno, sve samo ne plitko. Nepunih 20 minuta pop punk hitova koje je teško ne zavrteti na repeat.

Captain, Your Ship Is Sinking – Cross Your Fingers For The Epilogue (2009)

Ovaj holandski bend je napravio vrlo uspešnu fuziju screamo i post-rok zvuka, na momente pokazujući i uticaje poput At The Drive In, sa dodatkom gotovo blek metalskog vokala koji svemu daje još crnju notu.

Ostavite komentar: