Šta muzičari slušaju: Ivan Simić (Metak za zlikovca)

ivan_simicIvan Simić muzičar, gitarista, saksofonista benda Metak za zlikovca ove nedelje za Balkanrock čitaoce piše o nekim od omiljenih albuma, uglavnom iz oblasti džez muzike.

Fela Kuti – Opposite People (1977)

Fela Kuti je jedan od predstavnika afrofunk muzike koja je imala svoje najinteresantnije momente 70-ih godina. Karakteristično za pesme koje je pravio Fela sa svojim bendom je topao zvuk pun setnih ali optimističnih melodija praćen bogatim plemenskim ritmovima. Duge i slojevite pesme uglavnom snimljene uživo, sa preko 10 instrumenata i još par pratećih glasova hipnotišu, voze i prave dobre vibracije. Ne bih posebno izdvajao albume od Fele jer na neki način je čitavu karijeru držao svoj prepoznatljiv i dobar fazon, a “Opposite People” je jedan u nizu koji je možda i češće svrstavan u njegova najbolja ostvarenja. Posle dužeg vremena slušanja Fele, i sam sam počeo da sviram saksofon.

Billy Cobham – Spectrum (1973)

Ne treba biti mnogo pametan i reći da je ovaj album odličan. U to vreme je progresivni rok bio popularan, ali bih “Spectrum” izdvojio po svojoj originalnosti. Bubnjarske zavrzlame i gitara kakva se retko čuje, a pre svega jedinstveni rifovi su zaštitni znak albuma. Često kada pustim pesmu “Stratus” neko pita: “jel ovo Massive Attack”.

Milt Jackson – Sunflower (1973)

To je onaj jazz koji ima veliku umetničku i sviračku vrednost, a nije pojeo sam sebe. Ostao je pitak i zanimljiv da svako može da ga svari. Na albumu učestvuju sve same jazz face koje sviraju sa raznim drugim ekipama, a zvuči kompaktno kao da su duže vreme zajedno u bendu. Idejno i produkcijski deluje sveže i posle toliko godina.

Miles Davis – Live Evil (1971)

Iza Miles-a je ostalo more muzike i obuhvatio je mnogo jazz podvrsta i za svako vreme je imao odgovor. Krajem 60-ih godina elektrčni instrumenti su dobili široku primenu i u jazz muzici a paralelno sa tim i Miles se već zasitio akademskog pristupa muziciranju. Tada je nastalo potpuno kreativno ludilo. Taj pravac nazivaju “free jazz” i u njemu nema puno oslanjanja na postojeće šablone već autor eksperimentiše. Ovaj album, kao i još drugih iz tih godina su mi jako interesantni jer prave čudnu i zabavnu atmosferu, od potpune banalnosti do sasvim logičnih stvari. Ovakva muzika u današnje vreme realno ne postoji, a i nema razloga jer je to bio taj istorijski trenutak koji su Davis i ekipa iskoristili.

Philip Glass – Solo Piano (1989)

Interesantan za slušanje u kasnim satima. Deluje vazdušasto i jednostavno, ali u suštini ima snažan karakter i podstiče me na razmišljanje.Ima sličan duh kao i muzika koju je radio za film “Koyaanisqatsi”. Pogledajte film ako već niste.

Jedan komentar o “Šta muzičari slušaju: Ivan Simić (Metak za zlikovca)

Ostavite komentar: