Šta muzičari slušaju: Ivan Kačavenda (Ivica)

Pančevački muzičar Ivan Kačavenda, alfa i omega kantautorskog projekta Ivica, izdvojio je za čitaoce portala Balkanrock neke od svojih omiljenih albuma.

Life Without Buildings – Any Other City (2001)

Sue Tompkins stoji pred mikrofonom i bira da ne zna šta će sve reći. Muzika počinje, ona izgovara reči, peva, grca, boji se, pravi se važna, lepa je. I to je kičma ovog albuma, pored, naravno, izvanredne svirke. Bila je zima, led i sneg svuda, januar, na trotoarima i na putevima. Bili smo kolima kod Čančarevića, celu noć. I vozili se zorom kući. Tad sam dobio ovaj album ovog škotskog benda koji više ne postoji.

Erik Satie – After the Rain (1995)

Kompilacija kompozicija Erika Satija. Lelujanje u (bes)težinskom prostoru. Mirnoća, spokoj, spavanje. Daydreaming.

Thom Yorke – Eraser (2006)

Kada sam krajem srednje škole dobio ovaj album na disku, priznajem, imao sam velikih problema sa slušanjem. Neka vrsta fizičke reakcije (gotovo pa gađenja) na mnoštvo zvukova, glasova, elektriciteta, statike, neobičnih stihova. Iz tog prvobitnog osećaja došao sam do jedinstvenog osećaja razumevanja i voljenja. Mnoštvenost introvertnosti. Neka to bude sintagma (sabijena u minimalistički izraz kao i, uostalom, ova osećanja u ovaj album) kojom ću opisati ovo remek-delo savremenog izražavanja.

Interpol – Turn On the Bright Lights (2002)

Ove godine Interpol slavi petnaest godina od izlaska ovog (njihovog prvog) albuma. I dolaze u Beograd, na Kalemegdan, da to proslave. Priznajem, nisam ushićen i ne znam da li ću biti tamo. Svašta se u međuvremenu promenilo i u njima i u meni. Ali moja ljubav (nema bolje reči, zaista) prema ovom albumu se neće promeniti. Kad nešto toliko dobro poznaješ, svaku notu, takt, stih, falš, onda to i (za)voliš. Možda je tako i s ljudima.

Karen O – Crush Songs (2014)

To je ona iskrenost pred kojom malo klecneš. Iskrenost koja te vrati na početak sebe (sa drugim). Na nepodnošljivu lakoću postojanja prvih meseci zaljubljenosti.

Blonde Redhead – Misery Is A Butterfly (2004)

U godini pauziranja između srednje škole i fakulteta delio sam račune i reklame po sandučićima širom grada. Uvek na bajsu i nikad bez slušalica. I kao lud slušao ovaj album. Zvuči kao depra, zar ne? “Misery Is A Butterfly” mi je podvalio Željko, tadašnji prijatelj. E, pa to je jedna od onih stvari koje ti zauvek promene doživljaj i shvatanje muzike (i svačega još). Japanka i Italijani blizanci u Njujorku. To su Blonde Redhead. A to sam valjda i ja. Ili barem volim da tako lepo i multikulturalno mislim o sebi.

Ostavite komentar: