Šta muzičari slušaju: Igor Marinić (Prototype Unleashed)

Foto: Jelena Petrović

Foto: Jelena Petrović

Prototype Unleashed je u poslednje vreme vrlo aktivan što se tiče nastupa uživo sa planom da mnogobrojne svoje autorske zamisli dokumentuju na albumu koji bi trebalo da se snimi ove godine. U međuvremenu smo odlučili da malo porazgovaramo sa gitaristom i pratećim vokalom Igorom Marinićem koji nas upoznaje sa svojim muzičkim svetom.

Metallica – Ride The Lightning (1984)

Album na kom je Metallica dobila početnu formu onog što joj je suđeno da postane… Album koji je meni lično promenio poimanje ne samo muzike nego pogleda na život u globalu. Nakon slušanja svake sekunde tog albuma u detalj iz dana u dan jednostavno ne možeš a da se ne zapitaš da li je zaista moguće da je takvo remek delo napravljeno u običnoj kući nakon naporno odrađenog radnog dana ili jednostavno posle izlaska sa društvom. Tera te da se zapitaš, zar ne? Bilo kako bilo, nešto manje od pedesetak minuta savršenstva je bilo dovoljno da Metallica postane jedan od najbitnijih faktora u mom životu. Ko poznaje njihov rad zna o čemu pričam a onome ko nije toliko upoznat sa njihovim pesmama (a verujem da ih je malo) savetujem mu da to promeni.

Kamelot – Karma (2001)

Album koji me je naterao kao muzičara da posvetim pevanju mnogo veću pažnju barem što se aranžmana I komponovanja tiče… Uglavnom kada slušam većinu albuma koji mi se svide reakcija bude “dobro je ali bih promenio ovo ili ono…” ali na ovom albumu sve treba da ostane kako i jeste… Savršeno, iskreno i netaknuto. Možda je apsurdno ali često prokomentarišem da on otpeva sve što bih I sam hteo da mi je neko dao slobodu komponovanja vokalnih deonica za Kamelot. Iako mi je njihov omiljeni album “The Black Halo” ovaj ću staviti na listu jer je bio deo mog napretka kao muzičara.

Disturbed – Indestructible (2008)

Moram za početak da napomenem da sam presrećan što se bend vratio na scenu posle pet godina pauze! Brat mi je još kao klincu puštao Disturbed ali nešto me nije privukla njihova muzika, možda im nisam posvetio dovoljno pažnje mada ne bi mi bio prvi put da mi se bend ne svidi i posle par godina mi postane jedan od omiljenih. Album sam čuo 2008., odnosno kad je i izašao, taman sam krenuo u prvi razred srednje. Jedan dan vidim na netu naslov da je izašao a meni se očajnički slušalo nešto novo pa sam rešio da mu dam šansu. Zanemeo sam! Zarazni rifovi, melodije, vokalne deonice i odlična ali promišljena ritam sekcija koja ima čar u toj umerenosti su mi pokazali da se metal može praviti a pritom da ne bude brz. “The Night” mi je omiljena pesma sa albuma i uopšte od njih pa je i dan danas rado poslušam.

 Trivium – Ascendancy (2005)

Jedan od prvih albuma koji sam počeo slušati a da ima moderniji pristup metalu odnosno kombinaciju brzih rifova sa growl i clean vokalom. Oduševili su me odličnim live nastupima odnosno što u bendu pevaju trojica od četvorice a kao šlag na tortu tu je i konstantno smenjivanje na solažama čega sam ogromni ljubitelj, ne znam zašto ali ne volim kada solaže svira samo jedan gitarista i pritom se koristi naziv “lead” gitarista. Mnogo je egocentrično. Više volim samo izraz “gitarista” pa daj sve od sebe i kraj. Uglavnom, vratimo na “Ascendancy” u par reči… Brzina, agresija, melodičnost i emocija. Šta ti više treba u jednom albumu?

 Sylosis – Monolith ( 2012 )

Ljudi… Ne mogu racionalno da pričam kad se radi o ovom albumu. Kada ga slušaš uz čitanje teksta bukvalno doživiš svaki moment albuma pred očima. Atmosfera je genijalna, na momente pomalo depresivna ali te odvede na mesta na koja retko koje muzičko delo može danas da te odvede. Tačnost i zategnutost su mi omiljene karakteristike ovog benda a kao plus na to je da je Sylosis jedan od retkih bendova današnjice koji može da iznese E štim uzdignute glave a ne da ga fura zato što je old school i zato nastupi određenih bendova zvuče užasno. Da se vratimo na album… Opisao bih ga kao umetnost. U par navrata sam rekao da kad bi se album pretvorio u knjigu da bih bio jedan od prvih u redu.

Bullet For My Valentine – Scream Aim Fire (2008)

Mnogi od današnjih metalaca potajno slušaju ovaj bend ali ih je valjda blam da to priznaju zbog…? Postalo je mnogo popularno mrzeti ih tokom godina a ima toliko prečih stvari na koje bi mogla sva ta silna negativna energija da se usmeri. Recimo, umesto što prosipaš po netu da su Bulleti „gay“ istrči krug oko svog kvarta i neće ti biti do toga a pritom si uradio nešto korisno za sebe. Što se albuma tiče on je sastavljen od brzih i melodičnih rifova propraćeno sa fenomenalnim i zaraznim pevanjem Matta. Ovo je prvi album koji je modernije škole a da mi se svideo. Bio sam jedan od najvećih protivnika modernijeg metala sve dok nisam uradio ono čega se prosečan metalac najviše boji… Seo i poslušao.

As I Lay Dying – An Ocean Between Us ( 2007 )

Ovaj album prezentuje nešto najbolje proizvedeno iz metalcore žanra, možda baš zato što i nije striktno metalcore. Prvi album sa Josh Gilbertom na basu i clean vokalima je bio pun pogodak i očigledno ogromna prekretnica za bend. Tehnički prepucan album sa genijalnim muzičarima iza njega je definitivno nešto što bih preporučio svakome ko traži nešto melodičnije a u isto vreme agresivno. PS: na „The Sound Of Truth“ posebno obratiti pažnju!

Iced Earth – Framing Armageddon ( 2007 )

Upravo ga pustih i naježih se kao i prvi put… Album koji me je usmerio na najvažniju stvar (kod gitarista) u pravljenju metal muzike a to je ritam gitara. Sve ostalo može biti vrhunski ako ritam gitara nije usklađena sa bubnjevima a pogotovo ako je „prljavo“ odsvirana. Sve pada u vodu. Ovaj album je epski iz razloga što je njihov drugi na čelu sa „Tim RipperOwensom kao pevačem a ne njihovim dugogodišnjim pevačem Matt Barlowom, album na kom su spojili sve po čemu je Iced Earth kao bend poznat i stavili to u jedan album i jednostavno album na kom je Schaffer nadmašio samog sebe kao kompozitora.

Therion – Theli (1996)

Imao sam to zadovoljstvo da čujem uživo neke numere sa ovog albuma ali tek trećeg puta kada su bili u Srbiji, u oktobru 2010. ako se dobro sećam. Ovim bendom kao i albumom me je takođe pre mnogo godina zarazio stariji brat i mogu vam reći da sam uz ovaj album mnogo sazreo kao muzičar jer nemate priliku ovako nešto čuti svaki dan. Orkestracija je fenomentalna pogotovo iz razloga što je ne prave klavijature nego svako svira svoj instrument što znači da je zvuk organski i prirodan a to je retkost kod današnje orkestracije. Jedno je sigurno a to je da Therion nije za svakoga, ne znam šta bih drugo rekao sem da date šansu ovom bendu jer je veoma potcenjen.

Death – The Sound Of Perseverance (1998)

Ovim albumom sam u osnovnoj školi razbio predrasude o bendovima koji koriste growl-scream. Drugar mi je pustio “Voice Of The Soul” i zanemeo sam. Tolika količina emocije bez korišćenja i jedne jedine reči je jednostavno… Ne znam. Sa obzirom da još tada nismo imali telefone koji podržavaju mp3 format jednostavno staviš telefon pored zvučnika i snimaš dok ti ne nestane memorije, tako je deo “Voicea” završio prvi put na mom telefonu. Zvuk koji je od početka do kraja savršen nekako na pravi ali i tužan način završava priču jednog od najvećih bendova svih vremena.

Nadam se da vam je bilo zanimljivo čitati ovo kao i meni pisati. Nije bilo lako sa obzirom da obuhvatam širok spektar što se tiče slušanja muzike ali sam potrudio da izdvojim najbitnije. Pozdrav za ekipu Balkanrocka i sve koji ga prate!

Ostavite komentar: