Šta muzičari slušaju: Goran Beg (Grate)

Novosadski bend Grate ove godine objavio je svoj treći studijski album koji nosi naziv “Ne mogu, neću, ne znam i ne želim“. Nedavno su objavili i spot za numeru “Kad odem ostaviću trag” Bend se trenutno nalazi na promotivnoj turneji u kojoj će između ostalog posetiti Sarajevo (26. novembar), Prnjavor (27. novembar) i Banja Luku (28 novembra). Tom prilikom razgovarali smo sa frontmenom ovog sastava Goranom Begom o njegovim omiljenim albumima.

Muzku slusam od kada znam za sebe, a neka najranija sećanja su kad sam imao nekih 4-5 godina. Od tada do danas preslušao sam zavidnu količinu ploča i kaseta, koje su naravno kasnije postale cd i mp3. Veliki uticaj na moj muzički ukus su imali moji roditelji i familija, posto su tu Rolling Stones uvek bili na prvom mestu, i na tome sam im iskreno zahvalan. Kao klinac slušao sam dosta i domaću muziku, a kako sam rastao selio sam se na stranu, pa opet vraćao na domaću muziku i tako u krug. Ovo su neki albumi koji su mi dragi i koje slušam u posledenje vreme, kao i neki kojima se često sa zadovoljstvom vraćam. Ima još gomila albuma koje slušam poslednjh  meseci, a izdvojio sam ovih šest.

The Cult – Beyond Good and Evil (2000)

Ovo je za mene najznačajniji i najbolji rock’n’roll album ikada. The Cult mi je omiljeni bend, a ovo je njihovo remek delo, i najžešći album u njihovoj karijeri. Šta ćeš lepše?  Radili su ga ponovo sa Bob Rock-om i mislim da je to ta dobitna kombinacija. Do sada su njim uradili Sonic Tample, The Cult, Beyond good and evil i Choice of weapon. Svaki od tih albuma potpuno drugačije zvuči, ali svaki ima jak i autorski i producentski pečat. Ovo je album koji slušam u poslednjih 12-13 godina s vremena na vreme i nije mi dosadio. Svaki put otrkijem nešto novo na njemu, a album i danas zvuči sveže, masno i vrlo zajebano. Beyond good and evil je generalno loše medijski prošao zbog svađe koju su imali sa svojom izdavačkom kućom Atlantic Records koja je želela da se meša u tekstove pesama, omot, izbor singla. Nakon izlazka albuma povukli su njihove pesme sa radio stanica i ukinuli svaki vid podrške bendu.Topla preporuka za sve ljubitelje tvrđeg zvuka.

Placebo – Battle for the Sun (2008)

Placebo mi je izuzetno drag bend. Slušam ih od neke 2003. godine i imao sam prilike da ih 4 puta vidim live dok su još bili sa sa Steve Forrestom na mestu bubnjara, što mislim da je njihova najbolja postava do sada. Battle for the sun je bio prvi studijski album gde Forrest svira bubnjeve što se naravno čuje posle 15 sekundi slušanja albuma. Sećam se tačno momenta kada sam prvi put pustio ovaj album kako me je “Kitty litter” odmah zalepio i ispunio sva moja očekivanja. Pomislio sam “ah, to je taj Placebo” ali ovaj album me je još jednom iznenadio kada sam ga kompletnog preslušao i shvatio kako su dobre pesme napisali.

Ovaj album od početka do kraja mi dan danas zvuči kao da neko uzeo neki “The best of…” i to proglasio albumom. Album je od početka do kraja prosto savršen. Čitao sam gomilu recenzija za “Battle for the sun” i gomila tih recenzija uopšte nije blagonaklono gledala na to što su uradili. Čak verujem da je ovaj album dosta podelio fanove, jer je neočekivano vedar za jedan Placebo, za razliku od predhodnog Meds gde su bili u svojoj dark fazi. Ovaj album takođe smatram za jedan od najboljih albuma koje sam čuo zadnjih 15 godina.

Foo Fighters – Sonic Highways (2014)

Da bi voleo Foo Fighters, upšte ne moraš da voliš njihove pesme (no, ja naravno volim pa je to još bonus). To je neka moja teorija. Dovoljno je da voliš rock’n’roll i da gledaš/slušaš kako te ovaj bend šamara rifovima i čistom energijom. Pogledajte bilo koji njihov koncert na YouTube pa ćete videti o čemu pričam. Njih smatram za poslednji rock’n’roll bend na planeti. Zašto? Zato što ćete toliko iskrenosti i spontanosti od malo kog benda videti. Generalno sve bendove koji su u stanju da sviraju 2 sata i 45 minuta koncert (što i Pearl Jam često uradi), smatram za vrlo iskrene i posvećene bendove koji ne gledaju na sat i ne sviraju svoju već pripremljenu set-listu sa tačno isplaniranim momentima i rečenicama koje će izgovoriti. Sviraju koncert za svoje fanove i za sebe. To je rock’n’roll, i takve bendove ću uvek poštovati.

Slicnu dozu iskrenosti mozete dobiti slusajuci poslednja dva albuma Foo Fighters-a. ‘Wasting Light’ i ‘Sonic Highways’. Ova dva albuma su kao brat i sestra, tako ih bar ja doživljavam. Wasting Light je prvi album Foo Fighters koji su snali kako se nekada snimalo – na traku.  Ljudi koji provode vreme u studiju tacno koliko desetina puta je teže tako snimiti album, i kakve se sve audio-manipulacije danas u studijima mogu raditi. Seckanje, editovanje, nasnimavanje, peglanje glasa, gitara, bubnjeva itd…

Oba albuma zvuče dobro, moćno i sirovo, kako bi rock’n’roll bend i trebalo da zvuči. No, usresrediću se više na poslednji album. Album je karakterističan po tome što je svaka pesma snimljena u drugom studiju širom Amerike. Svaka pesma ima neku priču iz grada u kojoj je snimana. Zapravo reči su inspirisane određenim gradom, mestom, događajem. I na ovom albumu čujem veliku spontanost i neusiljenost, što nije toliko neočekivano s obzirom na staž benda i na muzičare koji tamo sviraju. Ovaj album nije revolucionaran. Nije, običan je.

A danas je zapravo jako teško biti takav. Toliko iskren. Za njega ne bih mogao da napišem toliko hvalospeva koje sam pisao za “beyond good and evil”, ali je sa druge strane ovo je jedan pitak, zdrav i prav rock’n’roll album koji treba preslusati. Pesme koje bih izdvojio su : Outside, In the clear i Something from nothing. Ovaj album ćete najbolje shvatiti ako pogledate serijal HBO “Sonic Higways”. No, ako vas mrzi da se smarate celom serijom, onda bar pogledajte Grohl-ov dokumentarac “Sound City”. Vredi! Foo Fighters nisam imao prilke da vidim uživo, a iskreno se nadam da ću u novembru tu nepravdu ispraviti.

Neurotic Outsiders – Neurotic Outsiders (1996)

Uh kako volim ovaj jedan jedini album od ovog benda. Neurotic outsiders su jedna vrsta super-benda sačinjenog od meni jako dragih muzičara. Matt Sorum za bubnjevima, Duff McKagan, John Taylor i stari dobri Steve Jones. Jedna potpuno luda mešavina GNR, The Cult, Duran Duran i Sex Pistols. Čist rock’n’roll, bez foliranja, bez ikakve ambalaže. Kada bi snimili drugi album, mislim da bi imao tremu da ga preslušam. Možda je i bolje ovako – jedan ali jako vredan. Obavezno štivo za preslušati. Revolution, Good news, Nasty Ho, Jerk … Milina!

Velvet Revolver – Contraband (2004)

Album kome se često vraćam. Imaju dva albuma, a jedino je ovaj vredan pažnje. Sećam se momenta kada je izašao, jer sam ga danima i danima čekao. Pročitao sam vest da Slash i ekipa prave novi bend sa Scott Wayland-om iz Stone Temple Pilots i sa nestrpljenjem čekao da vidim šta su uradili. Na albumu ima par baš jako dobrih i žestokih pesama. Opet je tu Matt Sorum, što je meni melem za uši. Čuo sam da prave reunion sa Corey Taylor iz Slipknot-a. Videćemo kako će to sa njim izgledati.

Triggerfinger – By Absence of the Sun (2014)

Triggerfinger su neverovatno dobar bend. Njihovi studijski albumi su samo bleda senka onog šta uživo rade i prosto imam utisak da na studijskim albumima ne uspevaju da prenesu energiju koju live imaju. Skoro sam ih gledao u Beogradu i ostao potpuno bez teksta. Jedan od najbolji koncerata koje sam gledao u zadnjih par godina. Njihov poslednji studijski album je vredan pažnje, mada nije nešto što će vam se zalepiti odmah za uši. Mislim da je najbolji recept da zavolite ovaj bend, da ga uživo vidite.

 

Save

Ostavite komentar: