Šta muzičari slušaju: Filip Avramović (Streetcore Unity)

filip-avramovicBubnjar hardcore benda Streetcore Unity iz Niša, kao gost Balkanrock rubrike “Šta muzičari slušaju” piše o svojim ovimljenim albuma. Izog Filipa Avramovića – Ćafija pročitajte u nastavku.

My own victim – No Voice, No Rights, No Freedom (1997)

Ja sam kao klinac krenuo sa trešom i agresivnijom muzikom i uvek mi se sviđao taj divljački zvuk. Tek kasnije se razvio pravac koji danas obožavam, ta mešavina hardkor panka i treša – krosovera. My own victim mi je dao na slušanje, moj dobar drug Zoki, sa još nekoliko bendova istog žanra. Ovi momci iz Luizvila se pridržavaju stare škole, i na trenutke ubacuju neke svoje fore, koje ni jednog dobrog poznavaoca agresivne muzike ne mogu ostaviti ravnodušnim. Ateistički “I don’t give a fuck” način pisanja pesama, i rifovi koji seku ovaj album zajedno sa brejkovima daju čistu desetku. Moje lično najomiljenije sa albuma pesme su: “Colorblind”, “Ready to Explode”, “Make a Change”. Momci pored ovoga imaju još tri albuma, i tu im se nažalost gubi trag. Postoje od 1994. a sa radom prekidaju 2004. Šteta, jer su mogli današnje klince da nauče štošta.

Barcode – Beerserk (2002)

Mogao bih da vam navedem sve one silne pank bendove koje su prošli kroz moj život (srednja škola a i kasnije) ali na primer pored Exploited koji je legendaran, ni jedan takav nije ostavio utisak kao što je danski Barcore. Beerserk album znam napamet čini mi se, koliko sam ga puta izvrteo na telefonu preko slušalica. Iako su hardkor, dosta vuku na taj pank (ima i dosta uticaja rokenrola na ovom albumu). Na neki svoj način. Brzi ritmovi, rifovi koji ti se urezuju u mozak i dranje koje te tera da divljaš. Pevanje svih članova u bendu pride! Od njih sam kao bubnjar pokupio dosta fora i definitivno jedan od onih bendova koji vam totalno krive percepciju šta je zapravo dobra muzika, i gde kreneš da ceniš zapravo to što slušaš. Omiljeno sa albuma: “Crossing My Line”, “Don Ron”, “Rocker Trucker”. Ako ste u ovom fazonu, topla preporuka. Nemaju loš album. Trust me.

Dead Kennedys – Give Me Convenience or Give Me Death (1987)

Šta reći o Dželu Biafri a da do sad nije rečeno? Čovek je izmislio anarhiju po mom mišljenju. “Give Me Convience or Give Me Death” je takvo remek-delo, da kad god se pomene Ded Kenediz misli se na ovaj album. Ovi momci iz Kalifornije imaju 17 albuma. No seriously. Neki od njih su lajv, doduše. “Holiday in Cambodia”, gde se javno suprostavlja američkoj demokratiji i njihovoj ratnoj profiterskoj mašini, koja ratuje u Vijetnamu i na nacin na koji ih pljuje kroz svoje tekstove je prosto “mind blown”.

Well you’ll work harder
With a gun in your back
For a bowl of rice a day
Slave for soldiers
‘Till you starve
Then your head is skewered on a stake.

Čovek je imao viziju kad je pisao ove tekstove. U pesmi “California Uber Alles” javno proziva tadašnjeg guvernera Džerija Brauna. Najpopularniji američki bend (pokret) 80-tih. Nema ko nije čuo za njih, a ako ste odgledali “American Hardcore”, dokumentarac, govori se i o njima, kako su se tačno borili protiv sistema i na koj način. Način na koji je nažalost ovde kod nas, zaboravljen. Najomiljenije na albumu: “Police Truck”, “Too Drunk to Fuck”, “California Uber Alles”. I sve ostale sa albuma.

Suicidal Tendencies – Freedumb (1999)

Cyco Myco. End. Ko nije čuo za pesmu “Institutionalized”? Stotine bendova širom sveta ju je prepevalo, čak i moćni Body Count. Dobro nije sa ovog albuma, priznajem. Ali Suisajdal? Jednostavno bogovi. Što se tiče skejt panka – hardkor krosovera koji oni neguju, jednostavno bogovi. Ovaj album pogotovo. Iz dva razloga: Prvi i najvažniji ovde su napokon našli nekog producenta koji je uspeo da iznese tačno ono što su momci hteli. Sve se uklopilo i kapiram da je i njima ovo najomiljeniji album. Bas gitara ovde dominira. Ali baš baš. Pesma “Scream Out” pogotovo. Čitao sam neki intervju sa Majkom, i on kaže kako je treš metal uticao na njih baš na ovom albumu. Ali ovde se mogu naći džez elementi, bass deonice koje nikako nisu riljanje po žicama kao u treš metalu. Možda grešim, tako mi se čini. Drugi razlog: Meni najomiljeniji. Iskreno uvek se kidam između “Prime Cuts” iz 1997 i “Freedumb”. Ali me ovaj uvek dobije, jer se toliko različitih stilova provuklo kroz album. Od ska panka do čistog hardkora. Omiljeno sa albuma: Ceo album. Često odsviramo “Cyco Vision” na našim svirkama. Toliko prosta rifčuga, a toliko zarazna. Šta reći osim hvala ST. Zna se ko su tate. :)

Pro-Pain – Pro-Pain (1998)

Ne znam gde da naguram još desetak bendova o kojima želim da vam kažem par reči. Ima tu dosta hardkor metala (Hatebreed, First Blood, Full Blown Chaos), stare škole (Madball, SOIA, Biohazard), čistog hardkora (Terror,Death Before Dishonor, Alpha & Omega). Domaću scenu sam skroz zaboravio. Gary Meskil, čovek koji je celokupnu svoju ideju sproveo kroz bend. Dosta su se mučili oni dok su postali ono što danas jesu. Poslušajte samo ranije albume, koji su rađeni po socijalnim studijima, gde im pesme zvuče kao demo, a nisu. Zajedno sa kucanim bubnjevima. Ovaj album je dosta uticao na mene. Nekako sam se smirio posle njega. Ne u smislu da slušam manje agresivnu muziku, naprotiv. Ovde počneš da ceniš tekstove. Pa guglanje, pa prevod istih, ajoj. Teško je. Sve ono što mi se sviđa kod hardkora onog kog ja volim, je upisano u Pro Pain tekstovima i muzici. We got nothin’ to lose but lots to give, Don’t kill yourself to live. Objasnio je čovek. Definitivno bih kao jednu od tri stvari koje mogu da ponesem na pusto ostrvo odabrao ovaj album. Nekako mi se čini da ni jednog pankera i koraša klinca Pro Pain nije zaobišao. Gledao sam ih 2 puta uživo, jednom u rodnom gradu, i oba puta sam bio oduševljen, kako mogu biti dostojanstveni i pred 10000 ljudi i pred 500, u malom klubu. Doduše ovi zadnji albumi vuku malo na metal koru, ali kapiram da ih je sustiglo vreme i da su našli neki novi pravac. I dalje odlični. I dalje deru kožu, da se ne zajebavamo. Omiljeno sa albuma: “Life’s Hard”, “Get Real”, “No Life Lost”, “Love / H8”, “My Time Will Come”.

Ostavite komentar: