Šta muzičari slušaju: Dušan Perunović – Fantazmo (Revolt X, Kasirke, Fantazmo music)

Dušan Perunović FantazmoRevolt X, Kasirke i Fantazmo music naizgled deluju kao projekti koji su isuviše različiti da bi ih bilo šta povezivalo. Ipak, jedna od glavnih spona jeste energija Dušana Perunovića, znanog i kao Fantazmo. Vrlo aktivan i neumoran, Fantazmo se pored velikog angažmana u muzici bavi i crtanjem, snimanjem, produkcijom i sl. U kratkoj pauzi između njegovih brojnih obaveza, upoznaje nas sa svojim omiljenim muzičarima i njihovim izdanjima.

The Doors – Morrison Hotel (1970)

Dorsi su definitivno bend koji je obeležio moj “Walkman” period života. “Morrison Hotel” sam neumorno vrteo na istom. Pesme, išarane predivnim instrumentalnim frazama Raya Manzareka, tekstovima i glasom Jima Morrisona, postaju unikatna, romantično-psihodelična-pop muzička paleta koja bogati slušaoca pesmama kao što su “Queen of The Highway”, “The Spy” i “Waiting for The Sun”.

Blue Oyster Cult – Fire of Unknown Origin (1981)

“Fire of Unknown Origin” je album koji i danas rado puštam da se satima vrti na YouTubeu dok crtam. Blue Oyster Cult je bend koji zaslužuje mnogo veću slavu i pažnju od one koju im je svet muzike “dao”. Čitav album krasi blend sci-fi fantazije, dobar hard rok zvuk i popastična formula. Većina pesama odavde trebalo je da se nađu u animiranom filmu “Heavy Metal”  iz 1981. godine. Na žalost, u zvaničnoj verziji mesto je našla samo numera “Veteran of The Psychic Wars”. Jednostavno, veliki album velikog benda.

Misfits – Legacy of Brutality (1985)

Godine 1998. drugar mi je dao ovu kasetu. Tada sam prvi put slušao Misfitse… I slušao… I slušao… I danas ih slušam. Tada, sa Glennom Danzigom na čelu, sa pesmama kao što su “Hybrid Moments”, “She” i “Halloween”, Misfitsi su ščepali pank i odveli ga u šeštošezdesetišestu dimenziju. Rustičnom I svedenom svirkom, Danzigovim prodornim glasom i fantastičnim hororičnim tekstovima, “Legacy of Brutality” je za mene definitivno najbolji album koji su Misfitsi ikada snimili.

Danzig – Danzig III: How The Gods Kill (1992)

Treći album Glenna Danziga jeste njegov apsolutni masterpis. Svako ko je pratio njegov dotadašnji rad, mogao je da oseti abnormalnu eksploziju genija u ovom čoveku. Eksploziju koja je zahvatila bukvalno svaku numeru njegovog trećeg albuma. Ovoga puta, sa sinematičnim pristupom, izvrsnom muzikom, vrhunskim tekstovima i konačno brilijantnim i prodornim glasom (“Heart of The Devil”), Danzig konačno pokazuje ogromnog multitalnetovanog umetnika u sebi. Pesme kao što su “How The Gods Kill” i “Left Hand Black” ostaju urezane danas u mom umu i teraju me da gajim ogromnu količinu poštovanja i divljenja prema onome što ovaj čovek radi.

Static X – Wisconsin Death Trip (1999)

Kada je malo tvrđi zvuk, definitivno uvek prvo biram Static-X. Sada već davne 1999. godine izlazi album “Wisconsin Death Trip” u kome Wayne odbacuje melodije i stavlja perkusionistički pristup u prvi plan. Čitav album biva obojen divnom i svedenom svirkom. Karakterističnim promuklim glasom Waynea Statica i groulovanjem basiste Tonyja Camposa, uz bubnjeve i dve gitare koje u većini aranžmana unisono izvode iste fraze, oni stvaraju taj mišićavi zvuk masivne čelične mašine koja melje sve pred sobom.

Ostavite komentar: