Šta muzičari slušaju: Dragica Maletić (Demist)

demistDemist je nedavno objavio drugi po redu singl za pesmu “Someone’s Mirror” i uspeli smo da izdvojimo nekoliko trenutaka sa frontmenkom benda Dragicom Maletić, koja nas ovom prilikom upućuje na izdanja koja su ju oblikovala kao muzičara.

Disturbed – Indestructible (Reprise, 2008)

Definitivno među mojim omiljenim bendovima, mada ne najomiljeniji, Disturbed sa ovim albumom kod mene imaju prvo mesto i imaće ga još jako dugo jer se ne sećam kada sam (i da li sam ikad) čula toliko celovito dobar album! Svaka pesma nosi nešto novo, a ipak nastavlja “priču” i osećaj albuma, i sve i jedna pesma ostaje u uhu nakon prvog – drugog slušanja. Draiman je svojim pevanjem udahnuo život sjajnim tekstovima u pesmama jakog zvuka, osetne melanholije i zaraznih melodija. Ko voli Disturbed ili taj žanr generalno, voleće bar nekoliko pesama s ovog albuma, gde su moji (s mukom odabrani) favoriti “Deceiver”, “The Night”, “Inside the Fire”. Sve što Disturbed jeste, u najčistijoj formi, bez odstupanja i eksperimentisanja koje je zastupljeno na sledećem albumu (“Asylum”), nalazi se na ovom dragocenom ostvarenju. Čak i najzagriženiji protivnici ‘nu-metal’ prizvuka, uz iole otvoren um, naćiće brutalno dobre rifove i ritam deonice. Ali, kao i inače, za mene ovde bez sumnje pobeđuje David Draiman, kao sjajan vokal neiscrpne energije, jedinstvenog zvuka i zadivljujućih sposobnosti.

In Flames – Sounds of a Playground Fading (Century Media, Razzia, 2011)

Ok, sav hejt koji se nije izlio na mene nakon prvog izbora, verovatno mi sleduje zbog ovoga. Prvo, moram da naglasim da generalno nisam ljubitelj klasičnog death/death-melodic metala; elementi tog žanra uronjeni u nešto ‘mekše’ – to je za mene dobitna kombinacija. Tako i ovde; dok “trve” fanovi “starog” In Flamesa odbijaju da novije albume makar uzmu u razmatranje, oni su nama, ljubiteljima komercijalnijeg zvuka i pristupa, dali savršenu kombinaciju. Do sada nisam imala prilike da čujem takvu mešavinu i iz prvog puta – oduševila me je. Tu je agresija, ali i fenomenalne harmonije glavnog i pratećih vokala, naročito u refrenima koji pesmama daju mračniju, tužniju notu, ali ne otužnu i patetičnu. Tu je i fenomenalna muzika sa nekim od najboljih gitarskih delova na koje sam naišla, ali, generalno, ovaj album mi je među omiljenima prvenstveno na osnovu subjektivnog doživljaja – ne znam dovoljno o toj muzici ni instrumentalnoj tehnici pa ovo za mene ostaje utočište tamne melanholije, bega u cinizam prema svetu i otvorenosti prema sebi.

Epica – The Divine Conspiracy (Nuclear Blast, 2007)

Ono što je, po meni, “Indestructible” za Disturbed, to je “The Divine Conspiracy” za Epicu. Teško mi je da odvojim jedan album od njih jer sa svakog imam neke najomiljenije, a i neke koje nisu na mene ostavile utisak, ali ovaj album iz “zlatnog” doba Epice je njihova srž – bombastična muzika, nadrealne horovske deonice, simfonijski orkestar i glas Simone Simmons u punoj snazi i mekoći, oštrini i toplini. Opet, naravno, vokal je to što me je privuklo ovom bendu i što će me tu sigurno držati u nedogled; iako tehnički ne sasvim savršena uživo (ima bolje, ali i jako loše trenutke), Simone ima mekoću i nežnost koje druge pevačice symphonic metal bendova na koje sam naišla po meni nemaju. Mada njihov poslednji album “The Quantum Enigma” pokazuje znake vraćanja na ovaj kolosek, ovaj album, sa numerama poput “Sancta Terra”, “Menace of Vanity” i, mojim favoritom, “Chasing the Dragon”, neće biti lako nadmašiti.

Kamelot – The Black Halo (SPV/Steamhammer, 2005)

Odolela sam da stavim “Ghost Opera” umesto ovog albuma, jer je za mene “Ghost Opera” nastavak sjajne priče koja je albumom “The Black Halo” stvorena na metal sceni, nakon sjajnih power ostvarenja poput albuma “Karma” i “Epica”. Ovaj album je manje komercijalan od albuma “Ghost Opera” (koji počinje sa četiri sjajne, epohalne numere između kojih bi svaka mogla voditi album, ali se priča razvodnjava sladunjavom, patetičnom baladom “Love You to Death”). Međutim, “The Black Halo” ima više nego dovoljno sjajnih pesama: “March of Mephisto” je fenomenalan ‘hook’, “The Haunting” (sa već pomenutom Simone Simmons – ah, savršene li saradnje), “The Black Halo” i “Nothing Ever Dies”, ali, najbitnije, tu je – “Memento Mori”, blago progresivna u razvijanju, uz savrsen, nezamenljiv glas jednog i jedinog – Roya Khana. Ova pesma, kao i većina njihovog opusa, odvlači slušaoca u samoposmatranje, dileme o religiji i smislu života. Predivna numera, mračna, dirljiva, potresna, kao što samo Khan može da dočara sve to, pa i mnogo više, i to sve odjednom.

Nightwish – Century Child (Spinefarm, Century Media, 2002)

Naravno, bez Nightwisha nije moglo proći, ipak je za mene tu sve počelo kada je u pitanju sympho-power metal. Za razliku od, recimo, “Oceanborn” koji mi je – suviše (previše bombastične melodije, nedovoljno mesta za izražavanje vokalnih melodija, pesme teške, čak i malo naporne u svom nastojanju da se sve umeće pokaže i to što više) ili “Once”, koji je označio zvaničan početak krajnje komercijalne orijentacije ovog benda, “Century Child” je za mene prava mera stvari – legendarna Nightwish muzika, kolosalna, originalna, a opet nenapadna, bez preambicioznosti, jer, uz dobar vokal, njegovu suptilnost i jačinu, dovoljno emocija može da se prikaže, a ako neko to može, to je, za mene, Tarja, bez premca. Iako se moja omiljena pesma od NW-a – “Ghost Love Score”, ne nalazi na ovom albumu, njegova celovitost i doslednost u emocijama drže moj um i srce od prve do poslednje pesme, naročito na poslednjoj numeri – “Beauty of the Beast”, fantastičnoj, silovitoj završnici koja me, koliko god puta je čujem, nikad ne može ostaviti ravnodušnom. Potpuno subjektivno, svesna sam da, gotovo šta god ona otpevala, može naći put do moje duše, a naročito ako je njen glas ujedinjen sa originalnim periodom Tuomasovog stvaralaštva u kojem je potpuno otkrio kako najbolje da iskoristi i istakne jedinstvenost Tarjinog vokala svojim neporecivim umećem.

Ostavite komentar: