Šta muzičari slušaju: Đorđe Pajić (Siempre Peligroso)

Siempre PaligrosoŠabački bend Siempre Peligroso, posle odličnog jesenjeg nastupa ispred Goblina u Beogradu otkrili su nam da završavaju svoj novi album.

Dugo očekivani album nosi naziv “Razor”. Sastav će u martu deliti binu zajedno sa američkim velikanima Crowbar. U pauzi finiširanja novog materijala, razgovarali smo sa frontmenom Đorđem Pajićem i zamolili ga da nam otkrije koji su to albumi uticali na njegovo muzičko sazrevanje.

Death – ‘’The Sound Of Perseverance’’ (1998)
Redak slučaj albuma sa kojim je bend dostigao svoj peak i nakon toga nestao, nažalost. Mada ko zna kako bi to zvučalo danas. Jedno je sigurno, Death je pomerio granice ekstremnog metala i usmerio ga u nekom lepšem pravcu. Chuck je uspešno razdvojio besmislene drekavce od pravih muzičara, kliše metalce i one sa pravom pričom. Pored muzike, koja je standardno dobra kao i na većini njihovih albuma, ’’Sound Of Perseverance’’ ima tekstove koji bi, bez preterivanja, mogli da se čitaju deci pre spavanja zarad lepših snova i njihovog boljeg pogleda na svet.

Pantera – ‘’The Great Southern Trendkill’’ (1996)
Mislim da se mnogi mogu setiti momenta kada su prvi put pustili CD ‘’The Great Southern Trendkill’’ bili oduvani istog trena (ako ne znaš o čemu pričam stani ovde i pusti prvu pesmu) Taj osećaj nikada neću zaboraviti. Pored toga imam utisak da je ovo njihov najiskreniji album koji savršeno opisuje njihove emocije koje su nastale iz atmosfere u kojoj su se nalazili tada. To ih je dovelo do udaljavanja od nekih standardnijih oblika muzickog dela tog zanra i podstaklo slobodnije komponovanje bez šablona. Možda je to zapravo i savršen recept za snimanje dobre ploče nakon što si izdao ‘’Cowboys fom Hell’’ ‘’Vulgar Display of Power’’, nimalo lak zadatak.

Killing Joke – ‘’Democracy’’ (1996)
Bend koji je svojom muzikom mnogo uticao na čitavu svetsku rock scenu! Svuda se se može čuti kako muzičari u svojim pesmama ostavljaju sitne omaže legendarnom Killing Joke-u. ‘’Democracy’’ je njihov najprizemniji album sa kojim jasno govore da ih ne možeš svrstati nigde, oni su jednostavno Killing Joke. Jaz Coleman peva odlično, energično, šamanski, tekstovi su manje apokaliptični nego inače, više su orvelovski nastrojeni. Muzika energična, harmonije nebeske, ritam leči. O produkciji da ne pričam, ploča zvuči predivno sirovo. Fascinantno mi je kako je bend koji je nastao početkom osamdesetih uleteo u devedesete i uspešno izbegavajući žanrovske klopke ostao dosledan svom unikatnom zvuku. Pravi jedan mali dragulj od benda stvarno.

Bjork – ‘’Homogenic’’ (1997)
Homogenic je savršen. Nikada nisam čuo napetiji album. Bjork je biće sačinjeno od beskrajne empatije koju je najuspešnije prenela baš na homogenic. Nadao sam se da će stvari drugačije da se odvijaju na alternativnoj sceni od tada, međutim ispostavlja se da je homogenic zaista toliko specifičan da je prosto nemoguće očekivati nešto što može da parira toj kreativnoj hrabrosti sa kojom je bjork prišla pri stvaranju ’’Homogenic’’-a.

Alice in Chains – ‘’Dirt’’ (1992)
Za kraj jedan brutalno iskren album. Kao da slušaš audio dnevnik četiri mlada čoveka koji uopšte nisu birali sredstva kako bi što decidnije rekli sve što žele na jednoj kaseti. Sumnjam da bi iko ko nije upoznat sa radom AIC-a ostao ravnodušan pri prvom preslušavanju pesama poput ‘’Rooster’’ ‘’Would?’’ ‘’Them bones’’ ‘’Down in a Hole’’… Najverovatnije bi se zapitao kako je moguće da ovaj album ima toliko dobrih pesama. Kao svaki lek, ‘’Dirt’’ ostavlja za sobom blagi ukus gorčine nakon konzumiranja, jer je jednostavno takav, realan, ali leči brate.

Ostavite komentar: