Šta muzičari slušaju: Boško “Škabo” Ćirković (Beogradski sindikat)

Čovek koji je na rap sceni – za poslednji dvadesetak godina, manje-više – uspeo da izgradi karijeru zasebnog, unikatnog i briljantnog repera pod dobropoznatim nadimkom Škabo; uz svoje početničke dane u grupi Red Zmaja, još 1996, i uz kasnije uključenje u velepoznatu ekipu Beogradski Sindikat,  a kasnije i u Fantastičnu četvorku, Boško Ćirković, kako mu je pravo ime, pokušao je, uz svu svoju muku, da sroči što bolji muzički odabir koji je na njegov razvojni put uticao.

Bob Marley – Survival (1979)

Rege mi je najverovatnije omiljeni žanr muzike, kad je kukanje, na oderđenoj pesmi/albumu, svedeno na ukusnu meru. Na ovom Marlijevom albumu kukanja nema, nema čak ni udvaranja, već samo borba. Borba za pravdu; borba za slobodu; borba za preživljavanje na ovom prelaznom i prolaznom svetu. Vanvremenske melodije, iskusni aranžmani i još iskusnija svirka. Marli briljira, i jednostavnim suštinskim stihovima i izvođenjem istih. Album kao kompaktna celina po svim navedenim kriterijumima. Ponekad mi se učini da ima samo jednu manu: voleo bih da duže traje.

Public Enemy – It Takes Nation of Millions to Hold us Back (1988)

Heroji detinjstva. Razlog za početak bavljenja repom. Lično najomiljeniji, najsnažniji, najbeskompromisniji, najbesniji, najnecenzurisaniji album ovog, tada još uvek mitskog, benda-pokreta. Pesma „Black Steel in the Hour of Chaos“ – koju je i Triki kasnije obradio – mi je i dan danas ostala najdraža pripovedačka rep pesma na svetu, sa početkom koji mi je jednom za svagda objasnio da je za rep pesmu mnogo važno da ima jak početak: „Dobio sam pismo od vlade pre neki dan, otvorio ga, pročitao, pisalo je da su pušike!“. Omot uslikan u tvorzi i citat Frederika Daglasa: „Sloboda je put kojim retko putuje većina“. Koliko savršeniji rep album može biti?

OutKast – Aquemini (1998)

Evo koliko savršeniji rep album može biti. I evo koliko rep može biti široko shvaćen i sproveden u delo. Napredniji stilski, lirički, muzički od Public Enemy, a opet i jedno i drugo savršeno na svoj način u okviru žanra koji mnogi blazirani ortaci (pogotovu ovde i pogotovu u tim momentima) ni ne smatraju muzikom. OutKast su mi definitivno omiljeni rep bend svih vremena, a njihov treći album mi je vrhunac njihovog opusa. Vatromet kreativnosti. Vulkan energije. Perfektni instrumentali, čarobne melodije, zarazni refreni i legendarni gosti. Ma dajem sto evra svakome ko ga presluša celog od početka do kraja i ne zapleše, makar ne zaklima glavom, a posle lepo s tih sto evra u džepu kod nekog dobrog psihića da vam objasni gde ste pogrešili.

Buraka Som Sistema – Black diamond (2008) / Komba (2011) / Buraka (2014)

Portugalski dens bend mi je pre izvesnog broja godina pružio jedno od najdivnijih koncertnih iskustava u životu. Prosto sam obožavao par pesama sa njihovog prvog studijskog albuma „Black diamond“, ali sam zaista počeo da manijački pratim njihov rad posle tog nastupa na Exitu. Dva bubnjara, dva di džeja, dva emsija i kraljica Blaja. Svetski plesni zvukovi i lisabonski geto („Buraka“) kao mesto fizičkog i metafizičkog mešanja istih. Pre „Burake“ sam gotivio brazilski favela fank, pa i neke druge kuduro stvari koje sam čuo, ali mi je sve to u suštini zvučalo previše sirovo i jednostavno. BSS je za mene dodao tu nedostajuću štrebersku (u dobrom kontekstu: pravih poznavlaca i obožavalaca materije) notu. I tako se rodila ljubav na prvi takt i ono gostujuće M.I.A.-ino: „One drop, two drop, thre drop, four-our-our… Sound of kuduro knocking at your door-oor!!!“.

Major Lazer – Peace is the Mission (2015)

Ovako sam ja verovatno ceo život zamišljao savršeni pop album. A Diplo i ekipa su mi ga realizovali. I očigledno je da se mnoge popularne kolege, na čelu sa Džastinom Biberom, baš slažu sa mojim mišljenjem. Jak uticaj karipske muzike i još jači uticaj rejvova, koje ova ekipa tradicionalno pravi po karipskom arhipelagu, daje zarazan – a tvrd miks, koji čak ni sladunjavi Biber i njemu slični ne mogu da prešećere. Opet, upareni sa zaista harizmatičnim vokalima i likovima, poput skandinavske M.O, daju pesme formata „Lean on“, pop hitčine koju mogu da slušam po milioniti put na klizanju u „Pioniru“ i uživam kao kad sam je prvi put čuo na super žurci u gradu. No, „Get free“,singl sa prethodnog studijskog albuma benda, najverovatnije će meni lično ostati njihova najmističnija, najdraža i najpokretačkija pesma.

Metallica – Hardwired… To Self-Destruct (2016)

Nisam u mladosti bio metalac. Nisam to ni sada kad imam kosu old skul metalske dužine. Ovaj album mi je jednostavno prošle godine opalio u glavu, u sred mora sranje repa i ostalih aktuelnih sranja koja sam tad slušao i omogućio mi dobra dva meseca konstantnih trkačkih treninga uz isti. Perfektna produkcija (kapiram da je možda pravim poznavaocima, ljubiteljima i pratiocima gitarskih žanrova možda prepeglana ili pretenciozna), odlična svirka i dobri tekstovi. I sam znam da je Metalika monumentalni bend koji je odavno prevazišao metal žanr, kao i činjenicu da imaju objektivno boljih albuma, ali mi se čini da ni jedan nije izdžigljao iz takve žabokrečine kakva je aktuelna svetska mejnstrim scena i, kako to mladi vole da kuckaju po jutjubu, „objasnio neke stvari“. Slično mi se desilo skoro i sa:

Arctic Monkeys – AM (2013)

Albumom starim par godina, benda kojeg sam sporadično slušao samo na MTV listama. I tako sam ih zapamtio kao gotivne dripce s gitarama, ali poslednjih par nedelje neprestano ovo slušam i nekako se pitam: „Zašto me novinari zovu samo kad su drogirani?“. Očigledno sam pod uticajem.

Del Arno Bend – Igraj dok te ne sruše (1990)

U suštini mi je ceo opus ovog benda jako drag ali njihov prvi album ciklično ponovo otkrivam svakih par godina i sve mi je bolji i bolji. Svaki put kad ga nanovo nedeljama slušam obnavlja u meni jaku želju da jednoga dana i ja okupim svoj rege bend. Avaj, preloš sam pevač. Ali vrlo dobro znam da ne postoji ništa nedostižno jakom željom i vrednim radom. Tako da završavam ovo pisanije sa: Dogodine na Splashu.

Ostavite komentar: