Šta muzičari slušaju: Aleksandar Pejičić (Vrane Kamene)

Uz sve što se trenutno dešava na kakvoj-takvoj regionalnoj sceni, Aleksandar Pejičić, frontmen grupe Vrane Kamene, pokušao je da, u pozamašnom objašnjavanju, pojašnjavanju i prisećanju, sroči šta je to od muzike što je definitivno uticalno na njegovo utabavanje rock’n’roll stazice.

Istakao je da je prvu stvar ikada vezanu za rock’n’roll koju je čuo bila pesma “Hush” u izvođenju legendarnih Deep Purple-a sa njihovog albuma “Shades of Deep Purple” (1967).

“To je bio zvuk koji me je kupio i ukrao mi srce i dušu zauvek”, izjasnio se Aleksandar, pa nastavio:

“Osnovna škola i čuveni peti razred doneli su mi ne samo novu razrednu nego i bend koji je tada već uveliko grabio da postane legendaran na ovim prostorima, a u pitanju su bili Partibrejkersi. Tada je bio aktuelan album Partibrejkers 2 (1988) tu sam itekako skapirao da i mi imamo sjajnih domaćih rock bendova. Stvari kao što su “Prsten“, “Mesečeva kći”, “Put” sada su deo domaće rock istorije, a prvi live koncert koji sam posetio, bili su upravo Brejkersi. Uporedo sa njima, već sam potpuno bio navučen na “Highway to Hell” (1979) AC/DC.

Sa prvim simpatijama u školi, višenjima sa društvom – vezuju me sećanja za “Temple of Love” (1983) The Sisters Of Mercy, ali i album “Love” (1985) i sjajni The Cult, te “Ljubav” (1987) EKV, uz njih, naveo bih i genijalnog David Robert Jonesa, poznatijeg kao David Bowie, kao i James Newell Osterberga, svetu znanog kao Iggy Pop, ali i neizostavnog Vangelisa koji mi je sa soundtrackom filma Blade Runner pokazao staze ka krajnje fenomenalnim muzičkim horizontima. Na kraju krajeva, pomenuta imena su me uvela u jedan sasvim drugačiji predeo ne samo muzički već i životni.

Devedesetih sam po prvi put čuo za Majke i upoznao se sa njihovim zvukom. Bilo je teško, u moru kojekakvih ružičastih arlaukanja, za klince, poput mene, koji se već ni tada nisu uklapali u društvo, da shvate sav taj haos oko nas, ali nas je bilo kakvo novo muzičko otkriće teralo da itekako guramo uporno i dalje svoj stav. Album Majki “Razdor” (1993) samo je upotpunio taj moj stav da čitavo to ludilo oko nas koje se dešavalo, nije tek samo posmrtni hropac jedne divne zemlje već ujedno i kompletan sunovrat društva s ovih prostora, koje je svakako moglo bolje da se snađe u tim turbulentnim vremenima.

Rage Against the Machine” (1992) istoimenog benda i “Vulgar Display of PowerPantera (1992) su mi standardno davali vetar u leđa u drugoj dekadi devedesetih te su mi, samim tim, a verujem i mnogim ostalima, u svom duhu zdušno opet pomogli, da na krilima pobune i kojekakvih demonstracija otvoreno iskažem to moje tinejdžersko nezadovoljstvo odrastanja u degeneričnom sistemu poremećenih vrednosti, represije i straha od svega što je različito od njihovih čobanskih poimanja.

“Pretty Hate Machine” (1989)  Nine Inch Nails, “Antichrist Superstar” (1996) Marilyn Manson i dodao bih jos uz njih i “Primitive” (2000) Soulfly. Savršen pečat i podsetnik za minulo vreme i sve ono što smo kao društvo prevalili preko grbače, ali ujedno i savršeno predskazanje po pitanju svega onoga što nas u budućnosti čeka, ako i dalje ostanemo ovako inertni i budemo doživljavali benigno ovaj svet i određene mediokritetske strukture oko sebe.

Anastasis” (2012) Dead Can Dance, “Children” (1988) The Mission su svakako ostvarenje i priča za sebe, koji su ostavili trag na puno toga što radim ili planiram tek raditi. Muzika jeste putovanje, a ako ste zaista željni putovati, najtoplije vam preporučujem da uz prigodnu atmosferu pustite ove albume i prepustite se tim tonovima, začudićete se gde vas sve to može odvesti.

Tako da, muzika je neizostavan deo mog života, ona je nepregledni okean bez neke konkretne mape, a šta nas sve čeka na putovanju kroz nju praktično je nemoguće znati. Ponoviću ono što sam već pre nekoliko godina rekao: “Prigrlite slobodu i ona vas neće izneveriti, a rock’n’roll je svakako najbolji putokaz do nje”.

Ostavite komentar: