Srđan Gojković Gile (Električni orgazam): Ne pravim ni muziku ni tekstove na nekom svesnom nivou, to izlazi iz podsvesti

Srđan Gojković Gile / foto: Branislav Milošević

Pre trideset godina, izdat je jedan od najslušanijih albuma naše rok scene: “Distorzija”. Bend koji je iznedrio ovo delo, Električni orgazam, održaće rođendanske koncerte u dupli u Nišu, Skoplju, Beogradu, Kragujevcu i Novom Sadu, a nakon nastupa u Pančevu, karte za njih su skoro rasprodate. Tim povodom, frontmen benda Srđan Gojković Gile odgovara na naša pitanja o tome kako se bend priprema za slavlje, albumu koji iščekujemo, svome radu i karijeri.

BR: Koliko će se predstojeći koncert razlikovati od ostalih koncerata Električnog orgazma?

Gile: Razlikovaće se po tome da ćemo prvi put otkad je album izašao, svirati ceo album. Čak ni ’86, kada je ta ploča izašla, nismo svirali ceo album. I što je još zanimljivo, sviraćemo ih u jednom bloku. Kad smo svirali te pesme ovih godina, one bi bile razbacane po repertoaru koncerta. Sad će biti sve na jednom mestu, redosledom od „Vudu bluz“, koja je prva pesma, pa do kraja albuma. To je ono što je kao možda najveća razlika u odnosu na sve koncerte do sada. Plus, ubacili smo još neke pesme koje nisu sa „Distorzije“. Na primer, sviraćemo, posle više od dvadeset i nešto godina, neke od pesama iz filma „Crni bombarder“.

BR: Ovih dana je glavna tema kako je muzičar Željko Joksimović obradio pesmu “Ja sam težak kao konj”. Kakva je bila Vaša reakcija kada ste čuli njegovu verziju?

Gile: Što se mene tiče, to uopšte i nije nikakva tema. Zvao je čovek koji je hteo da obradi neku moju pesmu, ja mu dao dozvolu. Meni se tu završila ta tema. (smeh) Očekivao sam da će biti čudno, ali sad da će biti tolika tema, da će da se pretvori u vrstu španske serije, da su neki ljudi za, neki protiv… To je zapravo ispalo odlično, jer je odličan medijski publicitet. Zgodno je što, da sam namerno to hteo da uradim, nikad ne bi ispalo tako. Pošto je on baš obradio jednu od glavnih pesama sa „Distorzije“, koju mi sad obeležavamo. Ta koincidencija je super ispala, jer kao što je svim normalnim ljudima poznato: svaka reklama je dobra reklama. Pa čak i kad se nekim ljudima nešto ne sviđa, to daje dobru reklamu.

BR: Kako je došlo do toga?

Gile: On me je pozvao i rekao da ima ideju da obradi tu pesmu, ali da ne bi obradio to u nekom svom uobičajenom maniru, nego da ima ideju da skupi različite pesme „neočekivane“ u izboru i da sve to uradi sa Big bendom u, da kažemo, džez-pop maniru. Meni je to bilo zanimljivo i kada mi je pustio demo snimak, meni je to bilo ok. Neko totalno drugačije čitanje te pesme u odnosu na ono kako smo mi to uradili. Ali nije mi to bilo, kao što neki ljudi tumače, skaradno, da su to narodnjaci… Bilo mi je jasno, naravno, da će se to nekom sviđati, a nekom neće, ali to ne doživljavam kao svoj problem.

BR: Mislite li da Željko nije namenski izabrao pesmu sa albuma “Distorzija”?

Gile: On je meni ispričao priču da je on, kad je bio mlad, svirao u nekom bendu koji je bio cover bend gde su svirali razne obrade stranih i domaćih bendova i da je “Ja sam težak kao konj” bila jedna od redovnih obrada koje su svirali i da on voli tu pesmu još iz svoje mladosti. Sigurno on to nije izabrao zato što mi sad imamo 30 godina “Distorzije”, nego se to zgodno poklopilo. Verujem da je to bio njegov glavni razlog; da je izabrao pesme iz drugih žanrova sa kojima je on komunicirao na određeni način, koje su mu se sviđale.

BR:  Da se vratimo na “Distorziju”… Mislite li da se danas može ponoviti jedan takav uspeh albuma?

Gile: Glupo je praviti takvo poređenje pošto je danas sve totalno drugačije. Nekad nije postojao internet. Postojala su dva-tri televizijska kanala. Bilo je dovoljno da se jednom pojaviš na nekoj televiziji i da te vidi petnaest miliona ljudi. Pošto je bila i velika zemlja koja se zvala Jugoslavija. Sad su, na neki način, mnoge stvari dostupnije ljudima zahvaljujući internetu, ali to u isto vreme pravi i jedno totalno đubrište svega i svačega, tako da se tu stvari preklapaju. Teško je napraviti takvu vrstu medijskog udara kao što je to bilo moguće napraviti osamdesetih godina. R’n’r je kao vrsta muzike bio popularniji nego što je danas, imao je drugo značenje, nije bio samo zabava. Bio je, kao što se tad govorilo, neka filozofija i način života. Tako da mislim da ne bi bilo moguće na isti način napraviti istu stvar danas ni sa istim takvim albumom.

BR: Prošle godine ste za naš portal izjavili kako Električni orgazam danas nije isti kao pre. Kakav je on bio pre 30 godina kada je izašla “Distorzija”?

Gile: Pa Električni orgazam nije isti već od prvog dana kad je nastao. Mi smo nastali u januaru 1980. godine, već u septembru 1980. to nije bio isti bend. Svakodnevno smo se menjali, a te promene su se primećivale na svakom novom albumu zato što bi tu prošao neki komad vremena od možda godinu dana. Samo što bend odavno ne snima više albume svake godine. Ne samo Električni orgazam, nijedan čovek na planeti Zemlji nije isti kao što je bio prošle godine ili kao pre nedelju dana ili pre dva minuta…(smeh)

BR: Nedavno je izašao singl “Istok, zapad, sever, jug”, a delovi teksta su inspirisani budističkim učenjem. Koje to sve budističke poruke možemo pronaći u pesmi?

Gile: Ja ne pravim ni muziku ni tekstove na nekom svesnom nivou u smislu da sednem i kažem: “E, sad ću da napravim takvu i takvu pesmu sa takvim i takvim tekstom.” Ta kreacija je zapravo vezana sa nekim podsvesnim elementom i to izlazi iz podsvesti. Pa pošto se ja time bavim malo aktivnije u poslednje četiri godine, onda su, verovatno, negde iz podsvesti ispale neke stvari koje se možda poklapaju sa nekim delovima budističkog učenja. Nije ceo tekst iz toga, ali ima nekih delova koje prepoznajem kasnije. Jer kad napravim pesmu i kad je snimimo, onda se prebacim u ulogu slušaoca, posmatram to kao i publika i onda mogu da prepoznam tako neke stvari. Sam početak teksta: “Neko se probudio, a neko možda spava”. To je cilj budističkog učenja: buđenje iz iluzije kako mi doživljavamo život.

BR: Singl “Kamerom snimam sve” opisuje potrebu društva da kači svaki svoj pokret na društvene mreže. U kom trenutku je nastala ideja da se ta pojava iskaže kroz pesmu?

Gile: Takođe iz podsvesti. Verovatno je to meni ostalo podsvesno zbog tih novih stvari u našim životima kao što je Fejsbuk ili činjenica da svako ima telefon sa pristojnim fotoaparatom, pa je nastala ta neka potreba da ljudi slikaju šta su doručkovali, šta su večerali, dok vezuju pertle ili ne znam već šta rade, i onda to kače na društvene mreže. To je verovatno bila početna inspiracija za tekst, ali kao i kod ove prethodne, nisam ja sebi unapred zadao temu, nego kreneš da praviš pesmu i da pišeš tekst i onda kao da neko drugi piše taj tekst. On nekako ide sam od sebe.

BR: Da li ste zadovoljni ponovnom saradnjom sa Tonijem Jurijem?

Gile: Jesam. Poslednji put smo sa njim radili 1984. godine kad smo krenuli da snimamo album “Kako bubanj kaže”. On je na početku bio snimatelj, a onda je tu došlo do nekog nesporazuma među nama. Prekinuli smo na pola saradnju sa njim i došao je Đorđe Petrović koji je završio album u smislu da je uradio miks i radio s nama na produkciji. Ali sa Jurijem smo krenuli još 1982. na albumu “Lišće prekriva Lisabon”. Ja sam ga upoznao preko Šarla Akrobate, jer je on bio zajedno sa Petrovićem snimatelj i koproducent jedinog albuma Šarla Akrobate. Tako da je to neko staro prijateljstvo… I opet je tu Fejsbuk odigrao ulogu, jer sam otkrio da je on na Fejsbuku i onda sam mu poslao frend rikvest i počeli smo da komuniciramo. Pa smo se i videli u Ljubljani, porazgovarali i onda je meni palo na pamet kako bi bilo zanimljivo da posle toliko godina ponovo sarađujemo i on se oduševio.

BR: Kako se snašao Dejan Utvar na privremenoj zameni bubnjara?

Gile: Dejan Utvar je odsvirao nekoliko koncerata sa nama preko leta pošto je naš bubnjar imao problem medicinske prirode sa rukom, koji je, srećom, prevazišao. Tako da smo dva-tri meseca morali da imamo zamenu za svirke. Deo koncerata odsvirao je Utvar, a deo Ivan Ranković koji je, takođe, nekad davno bio u Električnom Orgazmu u nekoj privremenoj varijanti kad je Čavke bio u zatvoru. Dok se Čavke nije vratio, Raka je svirao sa nama, pa sam onda ja Raku preporučio Milanu Mladenoviću kad je Ekatarina Velika ostala bez Firčija. A sa Utvarom smo sad prvi put sarađivali. Ja sam s njim radio kada je bio projekat “Velvet underground”, a grupa se zvala, valjda, Velveti. Ja sam pevao dve pesme benda Velvet underground i tu mi se dopalo kako je Utvar svirao i onda mi je palo na pamet da pozovemo njega i odlično se snašao. Mi smo bili zadovoljni.

BR: S kojim od kolega iz drugih bendova ste imali ili imate najbolju saradnju?

Gile: Nemam neku razvijenu saradnju da često sarađujem sa istim ljudima. Naročito u poslednje vreme. Nekad sam najrađe i najčešće sarađivao sa Vladom Divljanom. Sa Kojom iz Discipline kičme, sa Antonom, Canetom… Sa ljudima sa kojima sam i odrastao na neki način i sa kojima imam to neko generacijsko razumevanje. Mada lepo sam sarađivao i sa Mikijem iz benda Darkwood dub i malo mlađom generacijom muzičara u okviru tog benda Velveti ili bendom koji je vodio Kole iz Velikog prezira koji je za “Tajanstveni voz”, emisiju Žikice Simića, imao projekat na kom sam pevao jednu pesmu i lepo smo sarađivali…

BR: Nekada se pisalo kako je Električni orgazam oduvek bio u funkciji muzičke ekspresije, čistog r’n’r-a, da u sebi nema krikova protiv režima, tranzicije, društvenog stanja uopšte. Sada vidimo da se to menja. Kako je došlo do toga?

Gile: Mi i dalje ne radimo dnevno-političke tekstove. A uvek smo komentarisali i bili ogledalo određenih društvenih stanja. Ono od čega sam uvek zazirao, to je bio dnevno-politički komentar. Nismo dnevne novine, pa da imamo vulgarno preslikavanje događaja na taj način. Bez obzira da li se radi o nekim društvenim fenomenima ili o konkretnoj političkoj situaciji. Ali svakako da smo kroz karijeru na svoj način imali komentare na različite situacije koje su se dešavale u društvu. Pošto sam se uvek trudio da na neki širi mogući način shvatim tekstove. Da ne budu vezani samo za taj neki konkretni dnevni događaj i da mogu da žive svoj život i za dvadeset-trideset godina. Kao što su pesme “Zlatni papagaj” ili “Krokodili dolaze”, koje su i posle trideset pet godina aktuelne, a bile su komentari na neke konkretne situacije od tada. Ali nisu bile toliko vezane i ograničene tim događajima koji su ih inspirisali, već su postale univerzalniji komentari na određene situacije.

BR: Da li mislite da je neki Vaš tekst pogrešno protumačen od strane publike?

Gile: Sigurno da jeste. Ja se uglavnom trudim da ne objašnjavam puno svoje tekstove. Trudim se da budem dovoljno otvorenog uma da dozvoljavam i nemam ništa protiv toga da ljudi tumače kako se njima sviđa. Kao autor imam neko svoje mišljenje, ali nemam ništa protiv i čak su mi nekad bila i zanimljiva nečija tumačenja koja meni nisu pala ni na kraj pameti. Nekad su mi bila i glupa, naravno.

BR: Možete li nam navesti neki primer?

Gile: Pa ne znam… Ne mogu baš nijedan konkretan primer da dam. Imam utisak da to onog momenta kada je objavljeno i pušteno u javnost, postaje neka vrsta javnog dela. Čim si to stavio na sto gde svako može da se posluži, onda svako ima pravo da to doživljava na svoj autentičan način. Dešavalo se… Naročito s pesmom “Igra rokenrol cela Jugoslavija”. Pošto je to najveći hit bio, onda je bilo različitih glupih komentara o čemu ta pesma govori. Eto, možda je tu bilo na granici da su me nekad davno, naročito početkom ’90. godina, iritirala tumačenja nekih ljudi koja nisu bila bliska mojoj originalnoj ideji. Ali trudim se da me više ništa slično ne iritira.

BR: U vreme kada je nastao Električni orgazam, glavni na našoj muzičkoj sceni bili su bendovi Bijelo dugme i Riblja čorba. Šta ste u to vreme mislili o njima?

Gile: Nisam bio veliki fan nijednog od ta dva benda. Niti sam sada, niti sam tad bio. Ali ne bih to sad ni gledao crno-belo. Bili su oni, i jedan i drugi bend, predstavnici toga što je jugoslovenska rok scena u to vreme. Ali na nekom estetskom, umetničkom nivou, to nisu bili meni mnogo bliski načini izražavanja. Svakako da ja imam određenu dozu respekta i uvažavanja za te bendove, naročito za bend koji tako dugo postoji kao što je Riblja čorba. Samo, ja sam malo drugačiji u odnosu na te autore i nemamo nekih dodirnih tačaka. Jednostavno to, što kažu Englezi, nije moja šoljica čaja.

BR: Kako biste nam iz svog ugla opisali Novi talas?

Gile: Ono što je najzanimljivije je da u to vreme Novi talas nije bio žanrovski određen. Tu su bili, zapravo, bendovi koji su se različitim muzičkim žanrovima i izražajima bavili, a svi su se pojavili u isto vreme i u istoj zemlji. Zato se i zove talas. Zato što je bilo mnogo kapljica, pa je to proizvelo nekakav talas. Najbolje je bilo što su ti bendovi imali dovoljno slobode u svojim shvatanjima sveta muzike i umetnosti da rade stvari na različite načine, a da ne kopiraju jedni druge. Da budu originalni i da mnogo ne zarezuju nekakvu prošlost. Za celu tu generaciju je zajedničko da smo mi imali utisak da svet kreće sa nama. Svaka generacija ima taj utisak u određenim godinama. Ja sam tada imao 19 godina kad sam snimio “Paket aranžman”, tako da sam još zvanično bio tinejdžer. Normalno je da si na nekakvoj vrsti ego tripa, pa još onda kad te prihvate i drugi ljudi, kao što su celu tu generaciju prihvatili mediji, novinari itd. Onda ti još naraste taj ego. (smeh)

BR: Ime benda je Električni orgazam, ali bilo je dosta i akustičnih koncerata i pesama. Otkada gajite ljubav prema akustičnom zvuku i zašto je onda Orgazam – električni?

Gile: Kada je Električni orgazam nastao, nije bilo baš mnogo akustičnog zvuka. Prvo akustično što smo radili, bio je album “Živo i akustično” 1996. godine, znači u šesnaestoj godini postojanja benda. Ime benda je nastalo u trenutku kada nije bilo nikakvih ambicija da taj bend traje. Trebalo je da bude adhok bend koji je trebalo da se pojavi samo na jednom koncertu kao predgrupa grupi Hipnotisano pile. Mogao je da se zove i Osušeno drvo, ali nije mi to prvo palo na pamet, nego Električni orgazam. Nisam smišljao nikakav koncept. Sedeli smo u kafani “Mornar” i palo nam je na pamet da se zamenimo Jovec i ja, pozovemo još neke prijatelje i da to bude ceo život Električnog orgazma. Ali okolnosti nisu bile takve (smeh). Reakcija publike je bila takva da smo u tom nekom ogledalu videli da to više ima uspeha nego ono za šta smo mi mislili da je naš glavni bend. Tako da je ime nastalo tako, a to što smo mi radili akustično, došlo je godinama kasnije. Ja sam uvek voleo akustičnu muziku. I pre panka. Boba Dilana, Nila Janga, Leonarda Koena…

BR: Možemo li očekivati još neki akustični koncert u budućnosti?

Gile: U ovom trenutku ne, ali ko zna, možda u nekoj budućnosti. Ja imam ideju koja se vuče već skoro deset godina da snimim svoj drugi solo album koji bi trebalo da bude akustični. Kao što je i moj prvi solo album bio, manje-više, akustični. Ali ipak Električni orgazam uvek ima prioritet i treba da se pojavi malo duža rupa u radu benda da bi se eventualno otvorio prostor za moj solo projekat. Te rupe nema u zadnjih deset godina. (smeh) On bi na neki način i konkurisao mom bendu što ne bih hteo da proizvedem. Čekam neki pogodan trenutak, pa ako dođe i kad dođe, biće mog drugog solo albuma za koji pola pesama već odavno postoji. Ali videćemo. Na ovom novom albumu benda nema akustičnih stvari. Mada će biti jedna pesma u kojoj su i bubnjevi i bas, ali dominira akustična gitara.

BR: U kojoj zemlji stare Jugoslavije ste bili najbolje dočekivani?

Gile: Apsolutno u Hrvatskoj, tu nema nikakve dileme. I dan danas Električni orgazam, pored Srbije, najbolje prolazi u Hrvatskoj.

BR: Radili ste i “Rokenrol za decu” i “Rokenrol bukvar”. Kakve su reakcije Vašeg sina na Vaš rad za decu?

Gile: On je jako to voleo kada je bio u vrtiću. Sada je već prešao na neke pesme Električnog orgazma. Sva deca uglavnom to vole. Bilo je i drugih autora na “Rokenrolu za decu”, a na “Rokenrol bukvaru” su bili isključivo tekstovi Ljubivoja Ršumovića koji je jedan od najboljih pisaca za decu po mom mišljenju. Tako da smo napravili dobru kombinaciju: Divljan i ja muzika i Ršum tekstovi. I to je bilo sjajno.

BR: Koliko je Vaš sin svestan Vaše popularnosti i muzike?

Gile: Mislim da sada već polako počinje da bude svestan. U početku mu je bilo čudno kad mi priđu neki fanovi na ulici kad nas dvojica hodamo, pa me on pita: “Odakle ti znaš ovog čiku?” (smeh) Onda ja pokušavam da mu objasnim da ga ja ne znam, ali da on zna mene preko televizije, novina ili sa nekog koncerta. To je bio period vrtića. Ali sada on već ima osam godina i ide u 2. razred osnovne škole i kapira donekle. Verovatno će mu kasnije biti još jasnije, ali počeo je malo da shvata šta znači medijska popularnost.

BR: Zajedno sa svojim kolegama ste učestvovali u sinhronizaciji filma “Sunđerbob”. Koliko vremena Vam je bilo potrebno da se snađete u tome?

Gile: Bili smo Koja, Cane i ja i sva trojica smo u različitim terminima snimili svoje glasove. Dali smo glasove samo za one galebove koji se pojavljuju, tako da nije to nijedan važan lik u tom filmu. Ja sam svoj deo snimio za možda najviše dva sata. Nije mi bilo to mnogo teško zato što mi je bilo blisko sa tim što sam radio već za decu sa Divljanom i što smo igrali preko sto pozorišnih predstava u Buhi. Tako da sam se odmah prebacio na taj mod rada za decu.

BR: Pomenuli ste film “Crni bombarder”… Anica Dobra je fantastično iznela Vaše pesme za taj film. Da li ste ikada razmišljali o ponovnoj saradnji van muzike za film, a u okviru Električnog orgazma?

Gile: Pa ne, nismo razmišljali. Anica je, pre svega, glumica. Ona je u filmu glumila pevačicu, pa je onda otpevala te pesme koje smo Divljan i ja napravili. Slažem se da je ona to dobro uradila, ali od tad nije imala nikakve ambicije da svoju karijeru prebaci na muziku.

BR: Radili ste i muziku za film “Kako je propao r’n’r”, tačnije za priču “Nije sve u ljubavi”. Koliko Vas je sama priča inspirisala dok ste stvarali? Da li ste bili uopšte upućeni u priču?

Gile: Bilo sam upućen u priču. Tri reditelja: Zoran Pezo, Goran Gajić i Vladimir Slavica, radila su omnibus film i kako su bili fanovi “Paket aranžmana”, palo im je na pamet da zovu tri glavna autora, odnosno Divljana, Koju i mene. Doduše i Milan Mladenović je tu bio bitan autor, ali eto, oni su zvali nas trojicu i već su se između sebe dogovorili ko će čiju priču da radi. Tako da je mene zvao Vladimir Slavica i ispričao mi scenario, objasnio koje su scene, šta nam treba, kako on zamišlja, koju vrstu muzike… I onda sam ja pokušao to nekako da dosegnem i napravim nešto što je njemu trebalo. Ipak je reditelj glavni čovek nekog filma.

BR: I za kraj, koja Vam je prva asocijacija kada Vam neko kaže “Krokodili dolaze” i “Zlatni papagaj”?

Gile: Možda na prvo televizijsko snimanje, prvi put kada sam ušao u neki TV studio. To je bilo malo pre Nove 1981. godine i tad smo se prvi put pojavili pred TV kamerama. Sada kad gledam, začuđujuće je kako smo mi to dobro izneli s obzirom na to da smo bili klinci od oko 19 godina.

Save

Ostavite komentar: