Srđan Gojković Gile (Električni Orgazam): „Ljudi su obično puni predubeđenja i treba im vremena da se naviknu na nešto novo i neočekivano“

Električni Orgazam

foto: Nemanja Đorđević

Pre 35 godina, Električni Orgazam započeli su svoju karijeru kao deo beogradske novotalasne scene, nesvesni da će od predgrupe Hipnotisanom Piletu, bendu čiji su sami bili članovi, postati jedan od najdugovečnijih i najkonzistentnijih domaćih rock sastava. Sa frontmenom Srđanom Gojkovićem Giletom, razgovarali smo o budizmu, predstojećem slavljeničkim koncertima, planovima za novo izdanje, ali se takođe prisetili nekih bitnih i saznali neke malo poznate detalje iz njihove bogate tridesetpetogodišnje karijere.

BR: „Centralna proslava“ tri i po decenije Električnog Orgazma biće 26. decembra u Domu Omladine. Po čemu će ovaj koncert biti drugačiji od vaših ostalih koncerata? Kakva će biti setlista i da li planirate neka gostovanja?

Gile: Spremamo koncert koji će biti presek cele naše karijere. Biće većina najvažnijih i najpopularnijih pesama od „Paket aranžmana“, pa sve do poslednjeg singla. Možda će biti i gostiju, ali za sad ne bih nikog najavljivao.

BR: Pored slavljeničkih koncerata, spremate i novi studijski album, „Gde smo sad?“. Sa kojim producentom ste radili album, i kako biste opisali novi materijal u muzičkom i stilskom smislu? Ko će biti izdavač albuma?

Gile: Poslednji singl, koji je najava albuma, radili smo sa Vojom Aralicom. U ovom trenutku još se ne zna ni ko će biti izdavač albuma, ni ko će biti producent. Naravno sve zavisi od toga koliki će nam budžet biti za album, a to opet uslovljava ko će biti producent. Muzički to je logičan nastavak prošlog albuma, ponovo pesme radimo zajedno, Ljuba, Banana i ja.

Električni OrgazamBR: Singl koji najavljuje album, „Bio sam loš“, naišao je na mešovitu reakciju kod publike. Otkud potreba da „maskirate“ jedan od najprepoznatljivijih vokala u domaćoj muzici?

Gile: To nije prvi put da koristim falset, koristio sam ga i na prošlom albumu u pesmi „Mister Ministar“, koji je bio jedan od singlova. Ne radi se tu o potrebi da se maskira moj vokal, već me je jednostavno pesma od samog početka vukla da je tako pevam. Mi se uvek trudimo da slušamo neki svoj instinkt i da zadovoljimo pre svega sopstveni ukus. Što se tiče reakcija publike, uvek se nove pesme nekom sviđaju a nekom ne. To je sasvim razumljivo i mene lično to ne uzbuđuje preterano. Ljudi su obično puni predubeđenja i treba im vremena da se naviknu na nešto novo i neočekivano.

BR: Vratimo se na početak karijere, da li je tačno da je Bora Đorđević pevao prateće vokale u pesmi „Zlatni papagaj” sa „Paket aranžmana“, i, ako jeste, otkud ta saradnja?

Gile: (smeh) Da, jeste. I ne samo on, bila je tu gomila ljudi. To je bilo u studiju „Druga Maca“, Enca Lesića, a Bora je tamo stalno dolazio jer je i njegov bend tamo snimao ploče u to vreme. Enco je jednostavno ubacio u studio sve koji su se tu zatekli, da kao hor pevaju prateće vokale u refrenu.

BR: Pre dolaska Zorana Radomirovića Švabe, bend je najpre radio sa basistkinjom Marinom Vulić, zatim sa Jovanom Jovanovićem Grofom, o čijim karijerama se malo zna nakon njihovog odlaska iz grupe. Da li ste u kontaktu sa njima i šta oni trenutno rade?

Gile: Da, u kontaktu smo. Ni Marina ni Grof se posle odlaska više nisu profesionalno bavili muzikom. Marina živi u Londonu a Grof je u Beogradu. Verovatno će oboje biti na našem koncertu u Beogradu. Ko zna, možda i zasviraju nešto sa nama?

Električni OrgazamBR: Električni Orgazam je bio na kraćoj turneji u Poljskoj neposredno pre početka vojne diktature. S obzirom da ste nedavno ponovo svirali u Varšavi i snimili još jedan koncertni album, kako vam se čini taj grad danas u odnosu na rane osamdesete, i gde vidite nas u odnosu na njih?

Gile: Varšava danas je potpuno drugačija od one iz 1981, baš kao i Beograd. Nisam se posebno bavio uporednom analizom ta dva grada, ali mi se učinilo da ljudi tamo lepo žive.

BR: Da li vam se dopala obrada pesme „Električni orgazam“, koju je uradio Kazik Staszewski za projekat „Yugoton“, i šta mislite o samom projektu?

Gile: Da, dopalo mi se, bila je prilično drugačija verzija od naše i baš to mi se najviše dopalo. Ceo taj projekat je bio zanimljiv. Naravno bilo je verzija koje su bile zanimljive i uspele, kao i onih drugih.

BR: Nakon albuma „Lišće prekriva Lisabon“ sledi album sa obradama, „Les Chansonnes Populaires“, što za to vreme nije bilo baš uobičajeno. Šta vas je navelo na takvu odluku, i kada biste danas radili „Les Chansonnes Populaires 2“ sa domaćim pesmama, šta bi se našlo na tom albumu?

Gile: Pa, mi smo često radili upravo stvari koje nisu uobičajene, tako smo takav album radili tad, a sad, na primer, imamo singl sa falset glavnim vokalom. Ne verujem da će se desiti taj album sa domaćim obradama, iako je nekad postojala takva ideja. Trenutno mi nije interesantno da obrađujem tuđe pesme, a, da se desio, pa, verovatno bi bile neke pesme bendova iz sedamdesetih godina, domaća muzika na kojoj smo mi odrasli… YU Grupa, Time, Buldožer, Korni Grupa, itd.

BR: Na pomenutom albumu, poput prve ploče, produkciju je radio Piko Stančić, sa kojim ste takođe imali zajednički projekat Hijene. Da li su sačuvani snimci albuma „WooDoo za početnike“, i da li će ikada biti objavljeni ako jesu?

Gile: Da, imam te snimke, mada samo na nekoj staroj kaseti. Tu nema dovoljno materijala, možda samo 5 ili 6 pesama. Ko zna, možda jednog dana i objavimo to, za sad nema planova. Inače, pesma „Blue Moon“ sa „Les Chansonnes“ je zapravo snimak Hijena, Piko i ja smo je progurali na taj album, jer se ionako radilo o obradama.

Električni orgazamBR: Za album „Kako bubanj kaže“ ste više puta govorili kako ste najmanje zadovoljni, ne zbog pesama, već zbog produkcije. Da li ste razmišljali o snimanju koncertnog albuma sa novim aranžmanom svih pesama sa albuma, na način na koji ste uradili album „ElOrgNewWave“?

Gile: Iskreno, nisam. Mada na tom albumu ima dosta dobrih pesama od kojih neke i danas sviramo. Čini mi se da ipak taj album nije privukao veću pažnju javnosti, za razliku od New Wave perioda, pa je tesko očekivati da se tako nešto desi.

BR: Nakon tog albuma u bendu ste ostali samo vi i Goran Čavajda Čavke od originalnih članova. Da li ste razmatrali još neko danas zvučno ime za poziciju basiste i gitariste, pre dolaska Švabe i Branislava Petrovića Banane?

Gile: Ne, nisam. Sve se nekako spontano dogodilo. Prvo je došao Banana, dok je još Grof bio u bendu. A onda nekoliko meseci kasnije, kad je Grof rekao da napušta bend, ja sam odmah pozvao Švabu, i to je bilo to.

BR: „Distorzija“ je album koji kritika smatra vašim „magnum opusom“ i pojavljuje se na listama najvećih domaćih albuma, za razliku od podjednako dobrog albuma „Lišće prekriva Lisabon“. Kako komentarišete tu činjenicu?

Gile: Da, to je interesantno pitanje. Ja lično mislim da je „Lišće“ jednako dobar album, ali verovatno je tajna u tome što na „Distorziji“ ima puno više hitova i što se generalno radi o pristupačnijoj muzičkoj formi. Ali mnogim našim fanovima je upravo „Lišće prekriva Lisabon“ naš najbolji album. Što se mene tiče, to je potpuno legitimno.

BR: Jedan od najzanimljivijih fenomena u vašoj karijeri je i danas veliki hit „Igra rokenrol cela Jugoslavija“. Da li vam je kao autoru bilo malo čudno da pesma sa toliko psihodeličnim tekstom, i obilnim prisustvom sinestezije (pokupimo boje/zvuke, itd.), može da postane toliko veliki hit?

Gile: (smeh) Da, vrlo je zanimljivo to što strofe te pesme direktno govore o psihodeličnom LSD iskustvu, ali izgleda da su svi čuli samo refren. Meni je kao autoru interesantna sudbina te pesme, to da smo sa tom pesmom doprli do tako velikog broja ljudi, čak do nekih do kojih nismo imali nikakvu nameru da dobacimo.

BR: Nakon albuma „Letim, sanjam, dišem“, uplovili ste u solo vode, radeći između ostalog i muziku za filmove „Kako je propao rokenrol“ i „Crni bombarder“. S obzirom na činjenicu da danas mnogi smatraju hitove „Hodam sad kao zombi“, „Mjau, mjau“, ili „Svečane bele košulje“ pesmama Anice Dobre, da li ste razmišljali o izvođenju neke od tih pesama sa Električnim Orgazmom?

Gile: Hm, mi smo izvodili te pesme na koncertima, neposredno po izlasku filma. „Mjau mjau“ smo čak svirali sad skoro, na tonskoj probi u nekom od gradova na ovoj turneji, kao i „Hodam sad kao zombi“. Postoji mogućnost da ih vratimo u repertoar u doglednoj budućnosti.

Električni orgazamBR: Električni Orgazam ima i zavidnu minutažu u filmu „Dva sata kvalitetnog TV programa“, prateći tradiciju pojavljivanja rock bendova u domaćim filmovima još od filmova „Kad budem mrtav i beo“ ili „Dečko koji obećava“. Nije li ironično da je bilo više takvih filmova u vreme kada su uslovi bili mnogo teži kako u tehničkim i finansijskim, tako i političkim uslovima, nego danas?

Gile: Pa, odgovor na to pitanje je da rokenrol više nema takav značaj u društvu kao što je imao tad. On je smišljeno i organizovano gurnut i skrenut na marginu, pre svega u medijskom smislu. Na tome se ozbiljno radilo još devedesetih godina a onda je tamo i ostao i nakon političkih promena 2000. godine.

BR: Čini se da bend još od vremena političke cenzure iz devedestih se nije kompletno vratio u najkonzumiranije elektronske medije. S obzirom da i većina domaćih rock bendova takođe ne stoji najbolje po tom pitanju, kako vidite budućnost rock muzike na ovim prostorima. Da li je internet moguća alternativa ostalim mass-medijima?

Gile: Da, slažem se i donekle sam već odgovorio na to pitanje. Što se tiče interneta, ima određenih mogućnosti, mada je tamo totalno đubriste današnje civilizacije, ima previše sadržaja, tako da sve deluje prilično haotično i na kraju nema mnogo efekta. Nemam pojma, ne razmišljam previše o budućnosti generalno, pa ni o sudbini rokenrola. Takva vrsta razmišljanja je uvek nekakva virtuelna špekulacija, nema mnogo koristi od toga.

BR: Početkom devedestih ste učestvovali u antiratnom projektu Rimtutituki, i objavli singl „Slušaj ‘vamo“. U jednom starijem intervjuu ste izjavili da su neke pesme sa duplog albuma „Zašto da ne?“ bile originalno predviđenje za nikad snimljeni album Rimtutitukija. Koje su to pesme u pitanju?

Gile: „Kaine Macht Den Drogen“, to je pesma koja je nastala u Beču kad je Rimtutituki svirao na nekom antifašističkom koncertu. Mislim da ima i jedna koju su valjda Milan i Cane snimili zajedno, ne sećam se sad da li na albumu Brejkersa ili EKV-a… Mislim EKV-a.

Električni orgazamBR: Čavketova smrt 1997. godine, bio je je veliki udarac kako za vas, tako i za celu scenu. S obzirom da se bliži dvadeset godina od tog događaja, da ste razmišljali o nekom koncertu posvećenom Čavketu?

Gile: Hm, ne. Nisam razmišljao o tome. Za mene je udarac već bio i to što je Čavke napustio bend posle albuma „Zašto da ne“. I danas se sećam njegovih reči kad mi je kao razlog naveo: „Pa to je ionako tvoj bend“. Ja sam nekako ipak to doživljavao kao zajedničku priču svih nas koji smo El. Org. Ali očigledno je bilo da on ima izvesne frustracije svojom ulogom u bendu. On je zapravo želeo da postane frontman, što mu se donekle ostvarilo u Babama u to vreme.

BR: Kako je došlo do saradnje benda sa etiketom City Records, koja je objavila album „A um bum“? Da li smatrate objavljivanje albuma za pomenutu etiketu greškom u karijeri, s obzirom na vrstu muzike sa kojom se pomenuti izdavač „proslavio“?

Gile: Da, verovatno je to bila greška, gledajući retrospektivno. Jednostavno u tom trenutku nije bilo izbora, niko drugi nije hteo ili mogao da finansira proizvodnju tog albuma. A ja sam rezonovao da smo i ranije izdavali za disko kuće koje su objavljivale, na primer prevashodno narodnjake, kao PGP RTB, ili zabavnjake, kao Jugoton. Takođe sam verovao da je puno važnije šta je na tom albumu, kakva je muzika, a ne ko ga objavljuje. Izgleda da nisam bio u pravu. Svi su u startu zamrzeli i taj album i bend samo zato što ga je objavila ta disko kuća. Ali posmatrano na duže staze, tog albuma ne bi bilo da ga nismo tad objavili, a ja mislim da je to odličan album, i da ima dosta dobrih pesama i dobre svirke na njemu. Još uvek je to album koji mnogi ljudi retroaktivno otkrivaju i tek sad shvataju da je to bio veoma dobar album.

BR: Na albumu „Harmonajzer“, Ljuba Đukić se pojavljuje prvi put na nekom studijskom snimku benda, posle albuma „Kako bubanj kaže“. Da li je još tada postojao neki signal da će se vratiti u bend?

Gile: Verovatno, da. Ljuba se neposredno pre toga ponovo vratio da živi u Beogradu. Za mene je to bila kao neka proba, da vidim da li mi još uvek možemo kreativno da funkcionišemo, i u ovom novom El. Orgu, pošto to nije bio isti bend iz kog je on otišao. Pokazalo se da sve ide glatko i ja sam ga uskoro pozvao da se vrati u bend kao ravnopravni član.

BR: Povratkom Ljube Dukića vratili ste se najranijoj fazi benda i objavili raritetne snimke iz najranije faze benda, pod nazivom „Breskve u teškom sirupu vol. 1“. Pošto ste najavljivali još snimaka iz različitih faza benda, a i boks set sa svim studijskim albumima benda, ima li nekih vesti na tom planu?

Gile: Što se tiče boksa, još uvek pregovaramo sa Croatia Recordsom, to sad traje već godinama. Ima nekih naznaka da bi to moglo da se desi na proleće sledeće godine, videćemo. Što se tiče neobjavljenih, uglavnom koncertnih snimaka, biće i to, samo ne znam kad. Diskografija je ozbiljno posrnula u prethodnim godinama, ne samo kod nas već i u celom svetu.

BR: Električni Orgazam je jedini bend iz Srbije koji se može pohvaliti nastupom ispred velikih The Rolling Stonesa. Kakva iskustva nosite sa tog nastupa, da li ste imali prilike da ih upoznate, i postoji li još neki svetski izvođač ispred kog biste rado nastupili?

Gile: Ne, nismo ih upoznali i to je potpuno razumljivo jer oni iskusno i potpuno opravdano čuvaju svoju privatnost na turnejama. Nama je ta svirka bila ostvarenje naših tinejdžerskih snova, osećali smo se fantastično na toj bini, ispred i iza nje. Bilo bi lepo svirati pre Boba Dylana.

Električni orgazamBR: Poslednji studijski album, „To što vidiš to i jeste“, izašao je, pored „klasičnog“ CD izdanja, i uz kupovinu kartice za mobilni telefon. Koliko je bend zainteresovan da eksperimentiše sa modernim platformama, poput Kickstartera, gde bi fanovi učestvovali u finansiranju snimanja albuma ili objavljivanja vinilnih izdanja benda?

Gile: Iskreno, nemam pojma šta je to Kickstarter, ali zvuči zanimljivo. Mi smo uvek bili spremni da se menjamo i prihvatamo nove vidove poslovanja i prezentacije muzike.

BR: Prošle godine ste najavili pripremu i drugog solo albuma, sa akustičnim zvukom. Kako napreduju radovi na tom polju?

Gile: To je za sad u drugom planu, kao i obično El. Org. ima prioritet. Mi uveliko radimo na novom albumu i nadamo se da će se on pojaviti na jesen sledeće godine. Pustićemo još dva singla do tad.

BR: Pored muzike, bitan deo vašeg života je i budizam. Zašto baš budizam i koje pozitivne promene ste doživeli od kada ste počeli da sledite njihova učenja?

Oduvek je u meni postojalo to nekakvo pitanje „Ko sam ja?“, „Zašto sam ovde, u ovoj egzistenciji?“, „Koji je smisao ove egzistencije?“. Proučavao sam različita duhovna učenja i filozofije i tek kad sam se upoznao sa budističkom filozofijom dobio sam odgovor koji me je zadovoljio, koji je bio logičan i smislen, lišen misticizma, dogme i natprirodnih objašnjenja. Suština je disciplinovanje svog duhovnog bića, pročisćavanje i trening sopstvenog uma, pre svega putem budističke meditacije. To je praksa i to je najvažnije. Sama teorija budizma je samo objašnjenje kako da na ispravan način sami sprovodimo taj trening. Kako da disciplinujemo svoj um, kako da ga postavimo i održavamo u ravnoteži. Naš um je taj koji doživljava i tumači sve što se dešava oko nas, i u nama. Promene koje su se desile u meni su zaista velike, čitav doživljaj sveta se izmenio, i još se menja. Svi ljudi teže tome da žive u sreći i da se oslobode patnje, sad i ovde. Budistička meditacija je tehnika koja nas približava tome.

Ostavite komentar: