Sonata Arctica

Pariah's Child

Izdavač: Nuclear Blast, 28.03.2014

Producent: Pasi Kauppinen

Žanr: Power metal

Trajanje: 53:12

3.9/5

Ocena

Sonata Arctica je oduvek bio bend čijeg zvuka sam fan. Besomučna dupla bas pedala, atmosferične deonice na klavijaturi, virtuozitet u stilu Stratovariusa/Yngweea Malmsteena kombinovan sa pop energijom i vokalnim višeglasjima jednog Queena, snažan tenorski vokal Tonya Kakkoa itd.

Ovo je jedan od retkih bendova koji mi je i u svom prosečnom zvuku bio dopadljiv. Od albuma prvobitno snažno inspirisanih  zvukom nalik na Stratovarius, poput debi izdanja “Ecliptica” vremenom smo došli do više rok zvukom orijentisanih albuma (“Stones Grow Her Name”) koji je na samom početku postojanja benda i bio temelj na kom se kasnije izgradila “Power Queen” fuzija. Petnaest godina prođe, Finci su odlučili da nam ponude novo izdanje kojim se navodno vraćaju na neke od prethodnih staza kojima su već kročili. U međuvremenu je bend ostao bez originalnog basiste Marka Paasikoskog, tako da je od originalne postave ostao samo duo Kakko/Portimo. Sa novom postavom i dve godine kasnije, bend objavljuje novi album koji se zove “Pariah’s Child” i pokušaćemo da čujemo šta je ovaj put pripremio (osveženi) kvintet iz Kemija.

Album započinje numerom “The Wolves Die Young” koja u početku ukazuje da bend nije izgubio na svojim prepoznatljivim karakteristikama. Ipak, neobično virtuozna bas deonica nagoveštava strofu u power rock stilu prepoznatljivom sa poslednjih par izdanja. Harmonske progresije fantastičnog karaktera nisu izgubile na svom identitetu i tu Kakko i klavijaturista Henrik Klingenberg nisu eksperimantisali. Refren je pevljiv i zarazan, s tim što nije previše energičan već više milozvučan.

“Running Lights” nas više upućuje na glorifikovani stil pesme “Flag in the Ground” iz “The Days of Grace” ere. Pomalo čudna pesma, s obzirom da strofa i predrefren gitarski prate vokalnu deonicu uz tremolo deonice koje zvuče atipično i pomalo “zamagljuju” tonalitet. Refren je vrlo vedrog i pozitivnog duha (što mi je uvek bilo simpatično kao opšta karakteristika zvuka benda, fantastičan i neretko durski karakter – valjda je to uvek pomalo ređe u odnosu na većinu molskih i teskobnih pesama rok muzike, bar u mom slušnom iskustvu).

Progresivna strana benda nije utihnula. “Take One Breath” je dobar primer za to (poslušajte samo uvod). Gotovo da se može prepoznati epska fantastika jednog Tolkina (ili možda bolje soundtrack “Heroes of Might & Magic”) pomešana sa nekim od izdanja prog-rok/metal bendova od Yes pa do Symphony Xa-. Neobičan aranžman, ali pohvala za eksperimentisanje.

“Cloud Factory” je nešto tradicionalnijeg avanturističkog duha. Čitav himnični karakter refrena i uopšte instrumentacija se rukovode nekim od kanona “Winterheart’s Guild”. Ipak, postoje povremene inventivne sitnice, kao što je promena dinamike u poslednjem refrenu gde čujemo krčamrsko tapšanje (koje se nadovezuje na sam kraj pesme kad čujemo pevanje mase uz neuobičajene semplove koji blago zamračuju atmosferu pesme – zašto da ne?).

“Blood” upotrebljava narativni sempl glasa koji objašnjava naučnim putem objašnjava šta je krv i koja je njena uloga. Pesma ponovo prati neke od uobičajenijih elemenata zvuka benda. Neki od semplova između pesama blago podsećaju na Dream Theater i “Octavarium” period. “What Did You Do in the War, Dad?” koristi neke od brzih pasaža koja pomalo podsećaju na vreme “Kingdom for a Heart” neoklasičnog zvuka. Treba primetiti da se unutar numera mogu čuti i neke horske deonice nalik na neke od pesama Nightwisha.

“Half of a Marathon Man” nas vodi prvobitno u područje ambijentalnog (skoro da je irski melos u pitanju) zvuka, ali se vrlo brzo prepoznaje Sonatin način da odsvira pesmu nalik na Deep Purple. “X Marks the Spot” je jedna od vrlo interesantnih pesama koje kao da su izašle iz prog garaže Devina Townsenda (srednji deo pesme sa narativom treba posebno naglasiti). Balada “Love” je poslužila kao lepo odmorište od čitave prethodne melodične, ali ne previše tihe putanje.

Za kraj, nalik brojnim izdanjima prog/power bendova, pa i nekim od ranijih albuma “Sonate”, vreme je za epik, pesmu “Larger Than Life” koja traje ukupno deset minuta sa brojnim raznolikim prelazima u različite odseke i stilove. Ovde je bend odlučio da spoji sve elemente svog zvuka u završno sinematično putovanje.

Nepravedno uvek zapostavljam tekstove. Bend se generalno na albumima bavio temama ljubavnih odnosa, što će i ovde biti slučaj u određenoj meri (“Love”) kao i potrebe za slobodom i opreza da se ne upadne u “sistem” (“Cloud Factory”), slobodnog avanturističkog duha i putovanja (“Running Lights”).

Uvek mi je lepo da čujem nove radove iz tabora veselih Finaca i ne poričem da ću, bez obzira na realne muzičke okolnosti uvek rado slušati njihov opus. Album bih pohvalio sa nekim od novih muzičkih ideja i eksperimenata. S druge strane, nekadašnjem snažnom power metalu fali energije, muzika se kreće pravolinijski i u određenim momentima zaista manjka dinamike. Poslušajte, sigurno nije najreprezentativnije izdanje ali verujem da možete pronaći nešto što može potrajati u vašem nosaču zvuka.

Spisak pesama:

1. “The Wolves Die Young” (4:13)
2. “Running Lights” (4:26)
3. “Take One Breath” (4:19)
4. “Cloud Factory” (4:17)
5. “Blood” (5:54)
6. “What Did You Do in the War, Dad?” (5:13)
7. “Half a Marathon Man” (5:43)
8. “X Marks the Spot” (5:20)
9. “Love” (3:50)
10. “Larger Than Life” (9:57)

Ostavite komentar: