Slipknot

.5: The Gray Chapter

Izdavač: Roadrunner Records, 20.10.2014.

Producent: Greg Fidelman

Žanr: heavy metal

Trajanje: 63:51

4.5/5

Ocena

Toliko je vremena prošlo od “All Hope is Gone” i onog nestrpljivog iščekivanja da čujemo kako je to ovoga puta Slipknot pokušao da sebe nadmaši.

Prvi singl “Psychosocial” je po prvi put zvučao kao zanatski urađena pesma, bez one haotične energije. Po prvi put je Slipknot zvučao kao i okolni metalcore sastavi koji ne mogu da prestanu da emituju grol i vrisak u strofi, dok je refren obavezno rezervisan za sentimentalne vokalne melodije. Album je bio…čudan. Previše ispoliran što se tiče zvuka. Dosta pesama koje idu na više strana, a nije sigurno da su na kraju nešto posebno rekle. I tako.

Gubitak basiste Paula Graya 2010. godine je uzdrmao sve temelje benda i stavio veliki znak pitanja na budućnost sastava. Kome je do pisanja muzike kada izgubiš prijatelja sa kojim si bio i dan i noć skoro dvadeset godina? Kako ući u studio bez čoveka koji je, kako kažu, bio krucijalan za većinu materijala koji je Slipknot učinio jednim od najvećih rok sastava modernog vremena? Možemo mi reći kako tu sad pare kolo vode pa ih to tera dalje ali sigurno da nije tek tako moguće okrenuti glavu na drugu stranu. A šta tek reći za celu Oskar-melodramu sa Joeyem Jordisonom? I telefonski poziv preko kog je “uljudno” uručen otkaz Jimu Rootu iz Stone Soura? Savršena “devetka” očigledno nije mogla večno da pravi kompromise, pogotovo bez basiste koji je umeo da ih sve drži na okupu.

Šest godina kasnije i dva originalna člana manje Slipknot je smogao snage da uđe u studio i dobije priliku da kaže sve što se nataložilo tokom godina. Tišina je trajala mesecima, a onda su počele neke čudne slike i zvuci da se pojavljuju. Neke singlove smo već čuli, stekli otprilike uvid kuda se nova era ovog benda kreće. Ali, kakav je zapravo novi album ovog benda?

Album je prikazao novi Slipknot. Zvukove kakve nikada ranije nismo čuli, sa nekim od starih prepoznatljivih elemenata. Bend se žestoko, ali ŽESTOKO potrudio da ponudi dovoljno sadržaja. Čak šesnaest pesama (dve su bonus) koje nude gomilu raznolikih raspoloženja, zvukova, ideja, pristupa koje definitivno nikada nismo čuli.

Caka je u tome što ovoga puta pesme nisu čudne jer su nužno dosadne i generične, već je eksperimentalna priroda ovoga puta mnogo više uzela maha i povremeno se možemo naći u situaciji da se začudimo kako je ovo isti onaj bend koji nije mogao biti ekstremniji u pogledu brutalnosti, mračne atmosfere, haosa. S tim što je ovaj eksperiment one prirode koju priželjkujemo.

“XIX” je uvodna pesma koja zvuči kao da se nalazimo na sahrani dok se u pozadini odvija lamentni bordun na gajdama. Polazni tekst, koji kao da izgovara DJ benda, Sid Wilson: “This song is not for the living. This song is for the dead.” Ipak, nema reči o takvom instrumentu, već je u pitanju kompjuterski modifikovan zvuk sa klavijatura. Corey Taylor izgovara reči koje možda najbolje opisuju jedno od mentalnih stanja nakon silnih iskustava: “I don’t want to get back up/But I have to, so I might as well beat today.” Vokalna višeglasja su nešto što nismo toliko bili navikli da čujemo od Slipknota, a ovoga puta je taj “horski” zvuk stavljen u značajniji plan.

“Sarcastrophe” započinje clean gitarom koja zvuči kao da je došla sa Machine Head albuma. Ostatak je manje-više prepoznatljivi Slipknot, ali vrlo besan. Rifovi zvuče kao da žele da se potuku sa vama, dok besni Taylor poput psa laje i bljuje gnev i ogorčenost na sve unaokolo. Tu i tamo se javlja reminiscencija na horsko višeglasje iz prethodne pesme, a sve ostalo je u principu jasno, kao što je jasno da četrdesetogodišnjaci i dalje umeju da budu vrlo neugodni što se tiče agresije.

Ko je stvarno mislio da Slipknot ne može više iz sebe da izvuče “O jeb’o te život!” momente, neka pusti “AOV” i sazna da se sastav iz Ajove pomalo igrao sa skandinavskom melodeath scenom i pokupio par fora. Ova pesma je mogući singl i podseća na neke momente sa “Vol. 3” albuma. Matori Taylor pljuje reči iz sebe kao da je proveo popodne slušajući strofu iz “Oh My Fucking God” od Strapping Young Lada. Vrlo lepo ukomponovano sa pevljivim melodičnim refrenom. Neko je želeo ovom pesmom da poruči: “Mislili ste da Jordison fali? ‘Ajde, opustite se.”

Kada se pogledaju ostale pesme, singl “The Devil in I” je standardnija Slipknot pesma. U principu ima ok aranžman, mada se može prepoznati kuda pesma ide. Što se Stone Sour uticaja tiče, realno, šta god Taylor melodično otpeva, to će se prepoznati kao Stone Sour pošto u tom bendu melodičan vokal i preovladava. Ono što je zapravo interesantno jeste koliko zapravo Corey može da dosegne sa tonskim visinama u refrenu, čovek je u velikoj meri usavršio svoje vokalne sposobnosti. Solidna pesma, biće je dosta tokom nastupa, možda muzički nije toliko ludilo al’ dobro.

E, “Killpop” odmah iznenađuje. Industrial elementi, sint u drugoj strofi koji razbija koliko utripovano zvuči. Oni elementi koji su se na kašičicu davali na prethodnim albumima od strane Sida Wilsona i Craig Jonesa, pa i Shawna Crahana sada su dobili mnogo više prostora i album obiluje neočekivanim zvucima, instrumentima. Koliko god da je metal u pitanju, gitara definitivno nije nužno glavni instrument za izražavanje. Dobar, melanholičan refren, melodramatična atmosfera, jako dobro.

“Skeptic” interesantno počne, pesma se većim delom vrti oko agresivnog urlanja nalik na “Vol. 3” dane. Ipak, refren “The world will never see another crazy motherfucker like you/The world will never know another man as amazing as you” je omaž preminulom basisti Paulu Grayu i u velikoj meri pomaže pesmi sa svojim hitičnim zvukom.

“I know why Judas wept, motherfucker!” Tako počinje pesma “Lech”. Već sam se uplašio da će imati neke veze sa Metallicom i onim kvazipokušajima vraćanja u osamdesete. Na sreću, nije ništa od toga ali pesma je… Pff, ‘nako. Postoje tu neka iživljavanja u stilu “Iowe” ali nije da bih se nešto mnogo gubio uz nju. Doduše, stih “No one is bulletproof!” prikazuje posledice iskustava ove ekipe. Jedna od slabijih numera na ovom izdanju.

Ako je ikada postojao momenat za suze i tugu, “Goodbye” je pravi trenutak za to. Setna atmosfera, sinematičnog duha uz Taylorov lirski vokal vraća u dane Sybreeda i one tuge koja vas preplavljuje poput ledenog okeana uz “In This Cold Light” trenutke. Ali, Slipknot neće vam ponuditi običnu baladu, već unosi element teških gitara i Taylorovih višeglasja. Treba reći da se ovde i na još par mesta nalaze udaraljke sa određenom tonskom visinom (imam utisak da su ovde korišćena tzv. “tubullar” zvona, po kojima je Mike Oldfield poznat).

“Nomadic” ima dobre rifove u savremenom, pomalo digitalnom maniru, što je uvek dobro za nas koji se ložimo na zvukove budućnosti. Pesma je totalno “Vol. 3” duha, refren je ok, ulazi u uši. Nikad ne bih rekao da je Slipknot spreman da dopusti sebi ovako neke gotovo pop trenutke, ali izgleda da večito iskazana misao od strane benda da kod njih ne postoje muzička ograničenja ima malo više kredibiliteta. Još jedna od onih “‘nako” numera, u nekim raspoloženjima je ok, a nekad je pomalo dosadna.

“The One That Kills the Least” je možda prva pesma u kojoj ćemo čuti višeglasja koja nas asociraju na Alice in Chains, onako hipnotička i spacijalna. Krene pomalo mlako, ali kako se progresivno kreće, pesma sve više dobija na snazi i intezitetu. Nije loša stvar, potpuno neobična atmosfera.

“Custer”, ho, ho, ho! Kada tekst u refrenu kaže “Cut, cut, cut me up and fuck, fuck, fuck me up!”, mislim da je moguće utvrditi da nije reč o slojevitom, kontemplativnom muzičkom delu. Samo sekira u glavu. Jak refren, vrlo brz tempo, ovo će se žestoko uzvikivati uživo. Malo su problematični delovi između refrena pošto se ne dešava nešto preterano inventivno. Više nekako dođe želja da se dočeka ponovo refren i da se glava pokrene gore-dole. Pored toga, da li je još neko čuo kako Taylor svojim glasom u dubokom registru oponaša Phil Anselma iz “Reinventing the Steel” dana? Nema previše ovakvih razbijačina na albumu, tako da je presek dobar. Treba reći da su semplovi kojima se Wilson/Jones duo koriste mnogo “čistiji” nego na ranijim albumima. To zna pomalo da smeta, ko želi da sluša “čist” zvuk kada sluša Slipknot? Taj isti problem se pomalo utkao i u produkciju i bend zvuči “ispolirano” kao što je to bio slučaj na AHIG što je nekad dobro a opet, nekad biste jednostavno da vas neko odalami po glavi kao u vreme prva dva albuma.

“Be Prepared for Hell” je intermeco koji pomalo podseća na NIN/Marylin Manson trenutke. Drone zvuk, sablasno šaputanje, zvuk klavira koji je na ovom albumu dobio mesta na više pesama i zvuči potpuno sjajno, sa njim bend definitivno dobija još jednu boju u paleti.

“The Negative One” ima onaj “Iowa” rif od kojeg vam samo nešto zakuva u stomaku dok ne krenete da gubite kontakt sa realnošću. Sve to dobro krene, uleti sempl koji konačno zvuči onako jezivo kako treba i onda negde na pola pesme tok pomalo izgubi snagu. Da li tu fali možda još neki rif, neka melodija, bilo šta, ne znam ali nešto fali. Ne kažem, slušati se može i jeste to Slipknot ali neki od novih elemenata su se bolje uklopili što se tiče drugih pesama nego ovde gde imamo većinom sve prepoznatljive elemente. U svakom slučaju, nije loše ali posle više slušanja kao da nije više tako zanimljiva kao neke druge numere.

“If Rain is What You Want” je još jedna filmična kompozicija. Zvuči kao Korn, da budem iskren. Johnatan Davis atmosfera, kada je radio na pesmi “Forsaken” i soundtracku za “Queen of the Damned” ili na nekim od svojih solo radova. Postoji i elektronski glas za koji sumnjam da je Sid hteo da ubaci, totalno neočekivan i interesantan momenat.

Moram pomenuti i poslednje dve bonus pesme jer je ovo verovatno jedan od retkih trenutaka kada su bonus pesme mnogo više od čistog komercijalnog “fillera” za mase. “Override” ima sjajan refren, harmonske progresije i višeglasja zvuče potpuno sveže i daji jednu svetliju boju čitavom bendu. Završni rifovi odlično zvuče i Taylor se još uvek ne da i urla k’o stoka. Odlično, odlično!

“Burden” sama po sebi ne deluje kao nešto posebno, ali sama činjenica da je i ovo Slipknot pokazuje da se bend proširio u pogledu zvuka na mnogo više teritorija nego što je to očekivano. Samo poslušajte ponovo Alice in Chains višeglasja na polovini pesme. Crahan, Jones i Wilson su se jako uozbiljili u pogledu stvaranja atmosferičnih, ambijentalnih “zavesa” koje naležu na gitarske elemente. Sempl koji se javlja je maltene isti onaj koji smo čuli na početku “The Negative One”. Na kraju, kad Taylor kaže: “Enough!”, stvarno je dosta i dovoljno. Toliko materijala, zvukova, ideja, sve su dali što su imali.

Na prvu loptu, kao Slipknot fan, mogao bih olako dati vrhunsku ocenu i reći da je izdanje godine. Treba reći da se na ovaj album treba navići. Mnogo svega i svačega ume da deluje zbunjujuće i treba napomenuti da svako ko očekuje da dobije direktan tres po licu, što je karakterisalo neke od starih albuma, možda neće biti zadovoljan. Većina ovih pesama zahteva strpljenje, želju za dužim preslušavanjem, mnogo, mnogo sitnih elemenata koje treba uhvatiti i prepoznati. Neki od eksperimenata vam se možda neće svideti. Meni je produkcija na momente previše “sređena” i “kontrolisana”, i ipak se čuje da se ne može stvoriti nekadašanja “Iowa”, ali se itekako može doći bar do “Vol. 3”, što je i dalje gadan napad. Ipak, pored svega, topla, topla preporuka, prosto ne mogu dovoljno da opišem koliko me raduje ovaj album, kao dete koje je dobilo veliki sladoled!

Spisak pesama:

1. “XIX” (3:10)
2. “Sarcastrophe” (5:06)
3. “AOV” (5:32)
4. “The Devil in I” (5:42)
5. “Killpop” (3:45)
6. “Skeptic” (4:46)
7. “Lech” (4:50)
8. “Goodbye” (4:35)
9. “Nomadic” (4:18)
10. “The One That Kills the Least” (4:11)
11. “Custer” (4:14)
12. “Be Prepared for Hell” (1:57)
13. “The Negative One” (5:25)
14. “If Rain Is What You Want” (6:20)
15. “Override” (5:37)
16. “Burden” (5:23)

Ostavite komentar: