Skromna surf žurka u KC Rex: Threesome i Monstrumental

foto: arhiva

Dokaz da zvuk u koncertnoj sali (ili u ovom slučaju – nečemu što igra ulogu koncertne sale, bend je svirao, ne na pozornici, već na tlu Kulturnog centra Rex) ne mora biti fantastičan da bi događaj uspeo, rešio je da se otelotvori u sinoćnjem zajedničkom nastupu dva rok trija koji uzimaju surf muzičku estetiku za temelj na kojem grade pesme – beogradskog Threesome i njihovih slovenačkih prijatelja Monstrumental.

Nakon uvertire u vidu DJ seta Valerie Blaz (Val De Vil) koji je pratio projektor reprodukcijom uvrnutog kolaža sačinjenog od veoma starih slapstick/plesnih video snimaka (neprekinutih do kraja večeri), Threesome, koji nije duže vreme nastupao u Beogradu (moglo bi se reći da je bend bio na nekoj vrsti hiatusa), dohvatio se svojih instrumenata i otpočeo svoj kratki i furiozni set pesama koje su se, zahvaljujući maloj količini pauza za vreme nastupa i tempu koji retko kad izlazi izvan okvira od 145-160BPM, slivale jedne u drugu stvarajući jednu skoro neprekidnu celinu.

Postoje nekoliko stvari koje čine Threesome zanimljivim. Prva je ta što bend ima jedinstven izraz i osvrt na surf žanr koji je, inače, veoma ograničen kada su u pitanju sonične kombinacije. U pristupu sviranja i pisanja gitarskih deonica postoji neka pank/indi-rokerska nit koja je još očiglednija, ukoliko se taj pristup sagleda u kontekstu prethodnog benda gitariste Uroša Milkića, Euforie, čiji drugi album uzima agresivan pank za osnovu, a ukrašava ga brzim, “slapback” ehom i oštrim single-coilastim zvukom gitare. Kod Threesome je slučaj obrnut, ali ne drastično različit.

Važnu ulogu igraju i razuzdane bas deonice Petra Živića koji u većini slučajeva ili podebljava kompleksne gitarske rifove, ili svira svoje, umesto da se opredeli za neku jednostavnu kombinaciju od četiri tona koja bi zvučala prikladno (kako većina basista i svira), kao i snažne i precizne udarce Jovane Petrović, koji čas koketiraju sa klasičnim kik-rajd-doboš surf deonicama, a nekad sa iseckanim, izlomljenim i neparnim ritmovima.

Druga stvar jeste njihov scenski performans koji je potpuno nepredvidiv i neuporediv kada je srpski rokenrol u pitanju. Petar i Uroš izlaze u publiku, komuniciraju s njom, kako verbalno tako i fizički, penju se na bubanj i pojačala sa kojih potom skaču, puštaju da ih nose na leđima, pritom ne mašeći nijedan ton i svirajući veoma tačno.

Mogle su se čuti pesme sa svih njihovih izdanja (2 EP-a i jednog long-plej albuma), od kojih su se najviše izdvojile melodična i harmonski interesantna “Wahine”, “Raked Over”, obrada “Surfin’ Bird” koju su uspešno izneli Živićevi adekvatni vokal i karakter, “Combo Swell” koju je bend proglasio svojim hitom i možda njihova najbolja pesma, “Chasing the Car Bandits”, koja je ostavljena za sam kraj, u svom sjaju dropovanog štima i ekstenzivnih količina miksetaškog reverba na vokalnom mikrofonu.

Nakon njih je usledeo Monstrumental iz Ljubljane, dosta smireniji i statičniji bend u poređenju sa Threesome. Njihova setlista se sastojala iz demo pesama koje se mogu preslušati na njihovoj soundcloud stranici i prilično je diverzna – u jednom trenutku bend svira potpuno laid-back surf segment, dok u drugom odlazi u neku distorziranu agresiju kontrolisanu furioznim hardkor ritmom. Ovakve neujednačenosti se verovatno mogu rešiti koherentnošću produkcije na albumu, ali uživo povremeno deluju u prejakom kontrastu i Monstrumental ostavlja utisak stilski neopredeljenog benda.

Međutim, postoje poneke kvalitetne deonice i hvatovi (uobličeni veoma kvalitetnim Strymon efektima), od kojih su se najviše izdvojili oni u new-waverskoj pesmi “Alone” i “U U U” (ovo je slobodan citat najavljivanja pesme od strane gitariste i “pevača” benda). Bend takođe zvuči zanimljivije kad ode u neke disonantnije i teže vode nego kad se drži standardne kombinacije mola, dura i pentatonike. Evidentno članovi slušaju raznovrsnu muziku, od metala do post roka, samo im je potrebno da budu selektivni oko toga šta će da sviraju i tada će nastati nešto određenije i konkretnije.

Uzimajući u obzir akustiku Rexa, sve je zvučalo veoma muljavo i mutno zbog reverberacije, koje je bilo u meri dovoljnoj da gitaristi nisu morali da vuku svoju iz pedala i pojačala i koja je bila zanemarljivija kada je prostor bio popunjeniji (publika nije brojala preko 100 ljudi, inače), ali energija i sviračke veštine ovih bendova su uspele da nadjačaju zvučne i tehničke poteškoće, za šta su glavni dokazi bile pozitivne ovacije posle svake pesme, kao i vratolomni i autentični ples pojedinih raspomamljenih individua u prvom redu.

Ostavite komentar: