brkovi

Skol! Dvočasnovna perverzija zvuka – Motorpsycho u Domu omladine Beograda

Motorpsycho Dom omladine Beograd

Motorpsycho; foto: Nemanja Đorđević

Da budem iskren, mislio sam da će ova svirka biti sranje, jer kada sam saznao da će Motorpsycho nastupati u Beogradu pre nešto manje od mesec dana preslušao sam par pesama preko YouTubea i prosto odustao od daljeg slušanja koliko su bili dosadni. Ipak, došao sam čisto da ubijem vreme, bez ikakve trunke nade da će se išta dobro dogoditi. Uzeo sam Zaječarca, približio se bini i čekao da bend izađe na binu. U toj maloj sali bilo nas je pedesetak i to sve zajedno sa toncem, obezbeđenjem i ostalim zaposlenima, da ih ne nabrajam sad. Što je na prvu loptu dovelo do razmišljanja kako će zvuk biti očajan i time i cela atmosfera biti loša.

Motorpsycho Dom omladine BeogradNo, kada su Norvežani sišli sa bine i završli petnaestominutni bis nisam bio siguran da li se ovo može uopšte nazvati “svirkom” jer ova dva sata teških droga su daleko od bilo kakvog sličnog naziva. I dok sam se vraćao sa drugom kući koji je bio na Giletu i kompaniji u sali Amerikane, pokušavao sam da mu prenesem moje oduševljenje nastupom Motorpshychoa. Što je verovatno ličilo na neko polu-mucanje sa izgovranjem “brate… kidaju… bunjar ludak… jedu… voze te i voze”. Od tog silnih stvari koje su mi se vrtele po glavi od nastupa benda, nisam znao šta da izgovorim niti kojim redosledom.

Počeli su nekih dvadeset minuta posle devetke u toj maltene praznoj i mračnoj sali i sa prvom pesmom oduvali sve ono što se moglo pomisliti da bi bilo loše. Tih pedesetak ljudi se na kraju ispostavilo kao sjajan broj jer su svi zasebno mogli da uživaju bez da ih neko gura dok se provlači kroz masu, poliva pivom ili dere kao kreten jer ga je alkohol odavno uzeo pod svoje. Što su, morate priznati, uobičajene scene na nastupu rock/metal bendova. Kao što rekoh, sinoć nije bilo tako jer je svako od tih pedeset ljudi zauzeo svoje mesto i prosto se utopio u perverzije zvuka koju je trojac vozao i vozao čitava dva sata bez prestanka.

Motorpsycho Dom omladine BeogradDa li je bilo preglasno? Naravno da jeste. Što je i jebena poenta, baš kao što to kaže Fat Ed u “Furry fucking guide to Metal”play it fuckin’ loud. Da je bilo suprotno ili bar malo tiše, bilo bi loše i ovaj izveštaj bih verovatno napisao duplo kraće. A i sam basista je u jednom trenutku pitao “Is it fuckin’ loud outhere?” i naravno našao se car sa promuklim glasom u pozadini koji je nadglasao ozvučenje i rekao “hell yeah”. Na šta se basista nasmejao i odmah krenuo da gruva po basu. U jednom trenutku neko im je na binu doneo male čašice i taj basista kao najpričljivi član benda hoće da nazdravi sa publikom i objašnjava kako se to kod njih kaže “Skol”. Nazdravlja sa publikom, nakreće ono čašu na iskap i na osnovu prve reakcije tj. njegove face sa pomalo uplašenim pogledom, koja je govorila “u jebote” mogao sam da zaključim da je u čašama 100% bila rakija. Ipak ni naša radža nije poremetila dalji tok, vezali su pesmu za pesmom i prosto nisam siguran da li je bilo pet, deset, petnaest ili dvadeset pesama. Nekako je sve bilo jedna dvočasovna celina, a verujem da bi oni mogli i još da rokaju da su imali vremena.

Motorpsycho Dom omladine BeogradNajluđi od ove trojke je bubnjar bez ikakvog razmišljanja, bar u nekom muzičkom smislu. Dok ova dvojica završavaju jednu pesmu, burazer već počinje drugu. Kao da se drao “ajde bre brže, tvrđe” i kao da je non stop hteo više od toga. Nisu oni bili van ritma, niti je to zvučalo kao neka jurnjava. Samo je bubnjar žešći ludak, iživljavao se na činelama kao da mu je poslednji put u životu. U jednom trenutku sve je ličio na poslednju scenu iz filma “Whisplash”, kada Andrew u poslednjoj sceni pojede ceo nastup i pokaže koji je njegov jebeni tempo. Gitarista i basista su se utišali, sklonili malo sa strane i sami gledaju zadivljeni kakvog člana benda imaju. Dok on u svom svetu sa bubnjevima pojačava tempo, kao tipičan džez bubnjar i posle dva-tri minuta mu se priključuju i ova dvojica i opet se vraća taj tvrdi zvuk koji je još više oduševio, prosto oduvao, što se moglo videti na licima tog malog broja ljudi u publici.   

Ponašali su se kao da sviraju pred nekoliko hiljada ljudi na nekom festivalu, a ne pred šačicom ljubitelja proga u maloj prostoriji sa malom binom. I sada mi je žao što sam imao predrasude prema bendu i što ih nisam slušao još više. Mada sada nisam siguran ni da li sam tada slušao baš ovaj – pravi Motorpsycho, jer mi je nezamislivo da mi je ovako nešto bilo sranje i dosadno. Tako da, ako imate vremena i volite prog zvuk, izdvojite to malo vremena i poslušajte ovaj bend koji vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Skol!

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Motorpsycho Dom omladine Beograd

 

Ostavite komentar: