Sinovi Portlanda predstavili “Cult Psychotica” u Novom Sadu

foto: Dajana Posavčić

Portlandski sastav Battleme se posle nešto više od godinu dana vratio u Firchie Think Tank studio u Novom Sadu i podsetio nas zašto smo prošli put toliko uživali u njihovoj svirci. Na sreću, ovoga puta se pročulo da nam sinovi Portlanda dolaze u goste, pa je bilo i malo više publike nego 2016. godine, ali s obzirom na to da su ovi ljudi ostavili srce (a možda i dobar deo jetre) na našoj maloj novosadskoj bini, i to više je nedovoljno.

Iznenađujuće, svirka je počela kasnije nego što smo očekivali, jer je vreme održavanja promenjeno nešto pred sam koncert, verovatno zato što nije bilo predgrupe. Izostanak predgrupe nije mnogo uticao na sveukupnu energiju u malom zadimljenom prostoru, jer momcima iz benda nije ni potreban neko da zagreje publiku, oni su sasvim sposobni da vas već prvom pesmom dovedu do usijanja. Uostalom, posle tako lepog druženja prošle godine, Novosađani će ih uvek dočekati raširenih ruku, pa bilo nas deset, trideset ili hiljadu.

Već prvom pesmom “No Truth” su nas uveli u novi energični album “Cult Psychotica”, sa kog su odsvirali još nekoliko pesama, uključujući i “Close”, “Wanna Go”, “Hot Mess” i “Lowlife”. Koliko god da su ljudi u publici bili oduševljeni i koliko god da su igrali, mlatili glavama i vrištali, nisu mogli prići ni blizu strastvenosti koja je dolazila sa bine, pa čak ni kada bi se svi skupili na gomilu. Ta energija je kulminirala sa trenutno najpoznatijom pesmom sa novog albuma, “Testament” koja iako tekstom predstavlja otelotvorenje besa, gitarom senzualno zavodi. A kad smo već kod zavodljivosti, nemoguće je ne spomenuti pokrete Matta Drenika, zbog kojih smo se koleginica i ja složile Mik Džeger može da ode u penziju i mirno spava, jer postoji neko ko to radi jednako dobro, a možda čak i bolje.

Komunikacija sa publikom bila je na nivou koji neki bendovi nikad ne dostignu, i u tome je nekad prednost malih prostora i manje ljudi – svirka postaje druženje između starih prijatelja, a ne standardno “hajde da odradimo to i idemo kući”. I sam Drenik je sa bine rekao “Nije bitno da li vas je pet ili 500” i tu se moram složiti sa njim. Frontmen nije jedini koji se sjajno zabavljao povezujući se sa ljudima ispred bine, i bubnjar, Scott Noben je imao nekoliko svetlih trenutaka, koji nisu uključivali onaj kad je obukao košulju pa je iz publike dobio nekoliko “Take your shirt off” zahteva.

Svirali su i neke relativno starije pesme poput “Go” i “Occupied” sa “Habitual Love Songs”, a u malo življe ruho su odenuli “Burn This Town”, pesmu koju prepoznajemo iz hit serije “Sons of Anarchy”. Prilikom izvođenja “Hey hey, my my” Drenik je ostao sam na bini, gotovo sva svetla su se pogasila, a muzika je bila dovoljno tiha da je bilo lako čuti glasove ljudi okolo kako pevaju sa njim, i upravo su to radili, pevali, jer niko nije pričao za vreme ove pesme, bila bi i suviše velika šteta prekinuti je. Na kraju svega toga, kao šlag na torti, gitarista James Eliot Jones otpevao je pesmu nedavno preminulog Toma Pettyja.

Kao i godinu dana ranije, kada se svirka završila Matt, James, Randal i Scott nisu otišli na spavanje da povrate snagu za večerašnji nastup u Beogradu. Ostali su da se slikaju sa najupornijima i najneumornijima, ali ne samo to, i da prijateljski porazgovaraju sa svima uz pivo, pa čak i rakiju.

Battleme su pružili Novosađanima jednu veliku iskrenu sirovu gitarsku žurku uz pesme sa novog izdanja “Cult Psychotica”, ali i uz neke starije stvari. Posmatrajući ih kako prže na bini, nemoguće je odupreti se osećaju da svedočiš nečemu što će se prepričavati godinama. Talentovani muzičari, uigrana ekipa, i sudeći po svemu, prava mala muzička porodica, Battleme je bend predodređen za velike stvari, i u ime svojih sugrađana moram da kažem hvala im što su stavili i naš grad na njihovu prenatrpanu mapu turneje, nadam se da će to učiniti opet.

Ostavite komentar: