S.U.S.

Slepi putnik

Izdavač: Odličan Hrčak, 21.03.2017.

Producent: Milan Barković, Slobodan Đukić, S.U.S.

Žanr: punk'n'roll

Trajanje: 29:00

2.8/5

Ocena

Niti je scena Srbije – ma kakve Srbije, već Jugoslavije – ikada imala jak punk, nit’ je ona bila dovoljno (ne)zrela za takav poduhvat, a kamoli ovaj istruleli post-zombie-period kada je biti delinquent na muzičkoj sceni ekvivalentno biti dinosaurus u zoološkom vrtu.

Zapravo, pravi su rariteti „odbačenici“ koji su svojom autodestrukcijom, outlaw delovanjem i štrokavom sjebanošću žarili i palili binom, na koje je masa definitivno bacala sve moguće vrste telesnih i vantelesnih tečnosti. Uglavnom su pripadnici punka bili oni koji to nikada nisu rekli za sebe da jesu, a tu je, eto, već prva greška u koracima ove paramuzikalne formacije i njihovog drugosprženog albuma, što su akcentovali gde oni pripadaju.

First thing first, S.U.S. (Sistematsko Uništavanje Sistema) je mornarska ekipa koja je već u prvom trenutku sopstvenog svrstavanja i objašnjavanja nama, neukoj publici, gde oni, u stvari, pripadaju, počela da pada očnom ambisu ništavila. Jer tko od samog početka počne da sebe umeće u preopširnu avliju između punka i rocka, taj nešto pokušava da izvrda. Da ne kažem “provuče”.

Ta neka adolescentna sinteza, nalik lošem hibridu, koju ova družba pokušava da servira – pogotovo svojim drugim, tek izašlim iz rerne, albumom pod imenom „Slepi putnik“ – gde mogu da prebegavaju kada im neko kaže da nisu dovoljno rock, a oni da volšebno odgovore: „Ali, mi radimo tvrđi punk“; „Pa, dobro, nije to baš punk“; „Ne, šalimo se, mi, u stvari, cepamo rock“, opet bi oni lukavo – pa, zato sve to više liči na neku – što bi taj isti neuki narod rekao, koji ne zna da odredi žanr – sitnu prodaju vere za večeru.

Da se razumemo, umesto da su ostali na onom okamenjenom raw punku, kojeg su nesvesno gajili na svom prethodnom albumu „Brend imaginarne revolucije“ – ne, oni su sa ovim novim pokušali da spoje korisno i lepo, sve pod kapom nebeskom, da tako nešto ovoj sceni fali, i napravili potpuni karambol od svog novorođenčeta.

Naime, SUS-ovci kao da su sa prvencem uradili tri hrabra poteza unapred, a sa ovim se vratili dva unazad. Dok je iz prvog bukvalno kroz zvučnike cureo božanstveno sočni gnev prema klaustrofobičnom okruženju i mentalno zaostaloj svetkovini, ovde autori kao da pokušavaju da opomenu, upozore i pouče naivnu nejač o čitavom bullshitu koji nas svakodnevno kinji i bespotrebno zamara.

Jednostavno rečeno, svaku pesmu, a ima ih jako malo (10), krasi visok nivo neambicioznosti, toliki broj opštemeštanskih trabunjanja i melodramičnih tekstova, koji više liče na općenito narikanje nad tunjavom sudbinom balkanskog naroda, uprkos tome što su produkcijski odskočili u odnosu na first part.

Neosporiva istina je, da je danas izuzetno teško napraviti jedno opako – hm, ajde, neka im bude – punk’n’roll delo, koje će biti upamćeno kao tajfun muzičke scene, koji će odnositi kuće i krovove, dovoditi publiku do krajnjih granica ekstaze i izbezumljenja, i da „kada porastemo“ se prisećamo kako smo slušali jedan tako dobar sastav kao što je S.U.S.

A ne da bude zaboravljeno, kao što će biti, do početka leta.

Uzgred,  S.U.S. – uprkos svojim odličnim instrumentalnim umećem – dranjem na mikrofon, valjda misleći da je to baš punk – izgubio svaku recku oštrice.

Budući da je čitav album prekriven debelim slojem suptilnosti, i nafilovan kremom tihih i bojažljivih porukica, koje kao da pokušavaju da ne uvrede nikoga, već samo malo da čačnu isfrustrianu maštu prosečnog tinejdžera; fuck it, stihovi više liče kao da ih neko prisluškuje, pa paranoidno pomišljaju da će im Služba pokucati na vrata, jer unose anarhističke pomisli među zdravom i pravom omladinom – a pod tim ne mislim samo na psovke, koje su zapravo u nekim delovima bespotrebno zbudžene, ali, ajde, to su valjda čuli da je punk.

To be fair, a da ne ispadnem potpuno maliciozan, tekstovi jedva da dobacuju do nivoa njanjavosti.
Ipak, ruku na kameno srce, ne sme se reći da je „Slepi putnik“ loš album, ali njegovi tvorci su se toliko trudili da to sve nekako bude našminkano, uvijeno u leptir mašnice, sa sve nekim detinjastim porukama koje više liče na neku parodijicu, a ne na, kao što bi valjda, pobogu, trebalo, brutalno etiketiranje svih kancerogenih institucija u džiberskoj državi.

Dakle, previše ulepšavanja, ublažavanja i stilizovanja pesama, ovu grupu je odgurnulo daleko od bilo kakvog punka, a, bogme, i rocka. Zbog previše truda da budu ono za šta se oglašavaju, oni su se ovim album, nažalost, skrajnuli u jednu komercijalnu popčinu, tanko protkanu rock elementima. Tako da, umesto da su samo unapredili onu sirovost sa prvenca, oni su skrenuli u taštinu komercijalizacije i time zguzili sebe u večiti ćošak muzičke apatije.

P.S.: Bilo je povuci-potegni, ali, pošto je okrugli sto “male scene”, roditeljski savet “domaćih i mladih muzičara”, kao i uredništvo ovog balkanolikog portala, uz poprilično teške prepodnevne pregovore, nabili smo jaku dvojku za polugodište.

Spisak pesama:

A strana  
01. Himne
02. Poslednji put
03. Pas koji nije tvoj
04. Sam
05. Sudbina

B strana
01. Ja putujem
02. Pismo, glava
03. Istina
04. Ni oni ni ti
05. Za tvoje dobro

Ostavite komentar: