Rok Mašina: Na ponoru svetlosti

Rok_Masina_1U godini koja je za nama gotovo niko se nije setio jednog značajnog jubileja – trideset godina od objavljivanja Rok Mašine, prvog – i jedinog – studijskog albuma istoimene grupe. Jedan od uzroka je svakako, pored činjenice da se ovakvih jubileja kod nas novinari retko sete ako ih se ne sete sami muzičari, činjenica da Rok Mašinu mnogi smatraju tek obnovljenom Pop Mašinom, te Rok Mašina ispada tek četvrti, odnosno treći studijski, album Pop Mašine.

Čak i ako se ne držimo te računice, kompleksni albumi Kiselina i Na izvoru svetlosti (od kojih je prvi 1998. godine proglašen šezdesetim na listi sto najvećih albuma jugoslovenske popularne muzike, doživeo čak četiri reizdanja, ne računajući njegovo pojavljivanje u okviru boks seta Antologija 1972 – 1976, i nebrojeno puta uziman za dokaz da „ni jugoslovenski rokenrol pre Novog talasa nije bio zanemarljiv“ – Dimitrije Vojnov) mogu zaseniti Rok Mašinu i Izrod na granici, kojima su se nekadašnji članovi Pop Mašine okrenuli nešto tvrđem, ali znatno jednostavnijem zvuku. No ako smo skloni da Rok Mašinu posmatramo kao potpuno novi početak za Roberta Nemečeka i braću Božinović, a skloni smo, manje zbog rečenice „Svaka sličnost sa grupom ‘Pop Mašina’ je slučajna i nenamerna!“ ispisane na poleđini omota Rok Mašine, a više zbog stilskog zaokreta koji su načinili nekadašnji članovi Pop Mašine, Rok Mašinu i Izrod na granici videćemo kao izdanja koja predstavljaju značajne tačke na razvojnom putu domaćeg teškog zvuka. U godini kada se navršava trideset godina od raspada Rok Mašine i povlačenja Roberta Nemečeka sa domaće rock scene, ovim tekstom pokušavamo da načinimo skroman doprinos ublažavanju nepravde nanete ovom potcenjenom bendu.

Svakako, nesreća Rok Mašine leži i u činjenici da je njen debi album objavljen 1981, iste godine kada su se pojavili prvenci Šarla Akrobate, Električnog Orgazma, Idola, Haustora, Filma, Bulevara, Pilota, Lačni Franza i Zane, te Sunčana strana ulice Azre i Doživjeti stotu Bijelog Dugmeta, i kada su YU Grupa, Smak i S Vremena Na Vreme objavili da prestaju sa radom. Svakako, preterano je reći da su mediji „sve što je mirisalo na hard rock pokušavali da sahrane“ (Zoran-Kiza Zdravković), ali je jugoslovenskim hard rock bendovima da bi opstali i/ili uspeli bila nužna autentičnost (Kerber), komercijalni njuh (Divlje Jagode), srčanost (Atomsko Sklonište), neretko tvrdoglavost (Vatreni Poljubac), ili sve to u sprezi sa poetskim jezikom umnogome u skladu sa punk i novotalasnom poetikom i bliskim najširoj publici (Riblja Čorba).

Rok Mašini nije nedostajalo autentičnosti, ali ni komercijalnog potencijala – zvuk albuma Rok Mašina umnogome je na tragu tada aktuelnih AC/DC i Whitesnake, ali i Def Leppard („Želim“ je jedna od prvih domaćih power balada na tragu „Bringin’ On The Heartbreak“), ali u tome verovatno leži i jedan od glavnih uzroka loše prođe albuma. Prvenstveno hard rock album, prvenac Rok Mašine morao je ostavljati utisak već viđenog čak i u jugoslovenskim okvirima, iako je tandem Božinović-Božinović zvučao bitno drugačije od, recimo, tandema Kojić-Bajagić. Svakako, neuspehu albuma je doprinela i činjenica da su se Rok Mašina tekstovima malo odmakli od tradicije banalnih (neretko nebuloznih) tekstova, koja se u domaćem hard rocku proteže od Smaka i početaka YU Grupe, preko Gordih, Grive, Osmog Putnika (Drage sestre moje…) i Legije, do Kraljevskog Apartmana i Atlantide. No, ako u tekstovima Rok Mašine i nema dubine, oni su svakako značajni jer nose nagoveštaj jedne nove poetike. Rok Mašina su među prvima na domaćoj rock sceni u tekstove uveli „zakone ulice“ i „gradske ratnike bez milosti“ („Zakon ulice“) – naravno, o sličnim temama govorili su i drugi, i ranije (Parni Valjak), i u isto vreme (Bulevar) i docnije (Zabranjeno Pušenje), ali na mnogo manje mitiziran način – makabrističko („Nešto strašno“), i, doduše stidljivo, AC/DC-jevski i whitesnakeovski mačizam („Vatra“). Dodajte tome i motiv oslobađanja iz okova pohotljivih udavača i društvenih konvencija („Neću ti dati“, „Bilo mi je bolje“) i podizanje rock ‘n’ rolla na božanski pijedestal („Rok mašina“), i dobili ste osnove heavy metal poetike.

Elementi metal poetike još su izraženiji na EP-ju Izrod na granici. U pesmama „Granica“, „Nulti čas“ i „Promašen san“ osetna je težnja da se stihovima da nešto ozbiljniji ton. Tako su u „Nultom času“ apokaliptičke vizije, u kojima je moguće nazreti čak i motive iz Otkrovenja Jovanovog, implicitno, preko naslova, dovedene u vezu sa „časovnikom sudnjeg dana“ i drugom čestom metal temom, smakom sveta kao posledicom nuklearnog rata. I iako Rok Mašina nisu bili prvi na domaćoj sceni koji su se pozabavili ovakvom tematikom, tekst pesme „Nulti čas“ mnogo je bliži tekstovima pesama „Electric Funeral“ i „2 Minutes To Midnight“ no poeziji Boška Obradovića. Tako i „Promašen san“, iako su se u njoj članovi benda samo poigrali okultnim (manje stihovima, a više semplovanjem glasa Alistera Crowleya) odiše posve drugačijom (čitaj: mračnijom) atmosferom no što je progressive rock mistika sedamdesetih, ali i naivni makabrizam savremenika Rok Mašine poput Gordija i Pomaranče. Rok Mašina se onome što nazivamo heavy metalom u užem smislu približila ne samo tekstovima, ali je Izrod ipak ostao na granici žanrova. Jer, nasuprot rainbowovske „Granice“, sabbathovskog „Promašenog sna“ i „Nultog časa“ u kome je Nemeček zapevao falsetom, i u kome su braća Božinović zazvučala sasvim maidenovski, našla se zeppelinska 12-bar himna „Rokenrol“ i live verzija pesme „Bilo mi je bolje“. Izrod na granici nam omogućava da naslutimo kojim bi putem Rok Mašina mogla nastaviti da nije ugasila motore, no svaka tvrdnja, poput one da je Rok Mašina mogla postati ono što je jugoslovenskoj rock sceni nedostajalo – autentični heavy metal bend sa dovoljno komercijalnog potencijala (razume se da su zahtevom da bend bude autentičan Divlje Jagode, a zahtevom da bude heavy metal i Kerber, isključeni iz konkurencije) – predstavlja jedan od nebrojeno mnogo odgovora na pitanje „Šta bi bilo kad bi…?“. Ipak, možemo slobodno reći da su reči Nenada Pejovića – „[…] rak-rana našeg roka (pa i svega ostalog) nije, kao što se obično misli, bilo večito kaskanje za trendovima koji su nastajali po prestonicama rok biznisa. Primer Gordija pokazuje da i pored zavidne egzekutivne moći benda, svest njegovih članova nije bila dovoljno razvijena kao muzika kojom su se učvrstili na poziciji pionira ovdašnjeg metala“ – lako primenjive i na slučaj Rok Mašine.

Osvrnimo se radije na trenutno mesto Rok Mašine u ex-YU rock panteonu. Po nekima će Rok Mašina biti jedan od zaboravljenih ali i najblistavijih bisera jugoslovenske hard rock scene, po nekima tek fusnota u priči o Pop Mašini, no slobodno možemo reći da Rok Mašina u svakom slučaju zaslužuje više, i da njena pojava predstavlja jedan od kamena međaša na domaćoj hard rock sceni (kao što to, uostalom, predstavlja i pojava Pop Mašine). Podsećamo da je među našim bendovima koji su delovali tokom sedamdesetih moguće jasno identifikovati one pod uticajem Deep Purplea i Led Zeppelina, pa čak pronaći i njihove pandane (Smak, odnosno Bijelo Dugme), ali da uticaja Black Sabbatha nema previše ni u radovima onih koji su bili ljubitelji muzike Kumova Metala (među kojima su, po sopstvenom priznanju, bili i članovi dva pomenuta benda). Iako elemenata heavy metala ima i u prljavim rifovima Rajka Kojića i režanju Bore Đorđevića, kao i stoprocentom rokenrolu Milića Vukašinovića, heavy metal u svom najčistijem obliku se na ovim prostorima pojavljuje tek početkom osamdesetih. Pritom se kao ključna može uzeti 1981. godina, kada su Gordi Paklenim triom načinili iznenadni zaokret ka metalu, Divlje Jagode Staklenim hotelom nagovestile kojim će putem ići kada mesto pevača zauzme Alen Islamović, a Pomaranča objavila svoj prvenac, Peklenska pomaranča. Pomenutim albumima možemo slobodno pridružiti i Rok Mašinu, kao album koji je, doduše, više odisao istim duhom no u muzičkom pogledu imao sličnosti sa svojim gorepomenutim savremenicima. Već Izrod na granici ne možemo označiti kao pionirski poduhvat na polju jugoslovenskog metala, jer je objavljen iste godine kada se oglašava nova generacija teškaša (Ratnici/Warriors objavljuju svoj prvi studijski album, a Kerber i Griva objavljuju svoje prvence, koji su ujedno i jedina njihova izdanja koja bi se mogla označiti kao heavy metal), no to ne umanjuje sjaj ovog izdanja. Pogotovu ako imamo na umu da je heavy metal scena domovine njegovih tvoraca oduvek bila slabašna. Voleo bih da mogu reći,da se u zadnjih desetak godina stanje drastično popravilo najbolje, a ako i nije da je to zbog celokupnog stanja u kome je domaća rock scena, te kako neki tvrde, činjenice da čak i mediji orjentisani na rock kulturu više pažnje poklanjaju punk rock i alternativnoj sceni. Voleo bih, ali ne mogu. Između ostalog i zato što kvantitet ne znači i kvalitet.

Možda ima neke istine u tvrdnji da smo nacija „talentovanija“ za gorepomenute žanrove no za heavy metal – kako, uostalom, drugačije objasniti činjenicu da su među srpskim metal bendovima najviše domete u artističkom pogledu dostigli i dostižu bendovi otvoreni za ekperimentisanje sa drugim žanrovima (Svarog, Consecration, Trigger i drugi). A možda su posredi i pomanjkanje ličnog izraza i, istovremeno, prevelike ambicije. U vreme kada predstavnici tzv. Nove srpske scene inspiraciju traže među novotalasnim, ali ne samo novotalasnim herojima (pioniri scene, Jarboli, izjavili su da nije slučajno što neke od njihovih pesama podsećaju na rane radove YU Grupe) i opredeljuju se za tekstove na srpskom jeziku, u Srbiji još uvek postoji nebrojeno metal bendova koji bi želeli da postanu novi Iron Maiden, Pantera ili Slayer i, samim tim, glavne zvezde Wackena ili Monsters of Rocka (sa druge strane, bendovi poput Alogie ili Atlantide, poučeni svojim ili tuđim iskustvom, opredeljuju se za osvajanje domaćeg tržišta, ali pritom zaboravljaju na stanje celokupne domaće rock scene, te smekšavaju svoj zvuk do granice na kojoj on može postati prihvatljiv ljubiteljima OT ili Amadeus Banda, no to je već druga priča) i, shodno tome, opredeljuju se za tekstove na engleskom jeziku, računajući, naravno, i na činjenicu da domaća publika mnogo teže prepoznaje gluposti kao takve ako nisu otpevane na njihovom maternjem jeziku. Razlog što stihovi Rok Mašine nisu pisani na engleskom ne leži samo u okrenutosti domaćem tržištu, jer je, po opšteprihvaćenoj tvrdnji (koju činjenica da je najveći broj progressive rock/hard rock bendova prestao sa radom sa dolaskom Novog talasa ozbiljno dovodi u pitanje), na jugoslovenskoj rock sceni bilo mesta za sve, već svakako i u želji članova benda da se obrate prvenstveno domaćoj publici. Sa tekstovima Rok Mašine (Gorde ovde ne pominjemo iz već poznatih razloga) na naše prostore prvi put prodire jedna nova poetika, no pionirski rad Rok Mašine na ovom polju ostao je nedovršen, pa o njima ne možemo govoriti kao o našim prvim pravim metal pesnicima (ovoj tituli je, zasad, najbliži Milan B. Popović) iz čijeg šinjela bi mogao izaći neki tekstopisac.

No, i tvrdnja da bi domaća metal scena izgledala drugačije da je više domaćih metal muzičara slušalo Rok Mašinu, kao ustalom i Pop Mašinu, ulazi u domen pretpostavki bez ozbiljnijeg pokrića. Kao što se novi talas britanskog metala mogao pojaviti samo u domovini Deep Purplea, Led Zepelina i Black Sabbatha, i kao što se glam metal mogao pojaviti samo u domovini Kissa, Aerosmitha i Alicea Coopera, domaća progressive/hard rock scena sedamdesetih mogla je biti prirodna i odlična baza za razvoj domaće metal scene – primeri Rok Mašine i Gordih tu tvrdju dokazuju – pre trideset godina, doduše. Danas je, verovatno, odviše kasno. Ipak, u vreme kada Trigger neuspešno obrađuju novotalasne hitove, a Heaven Rain poluuspešno zaboravljene pop rock klasike, ja bih mnogo više voleo da čujem neku od pesama Rok Mašine u izvedbi nekog domaćeg benda.

Ostavite komentar: