Rockumentarnica: Uporno dozivanje anđela: Priče o Bori i Ribljoj Čorbi (2013)

uporno_dozivanje_andjela

Kada je četvorodelni dokumentarac Slobodana Simojlovića o liku i delu Bore Đorđevića i istorijatu Riblje Čorbe najavljen uz dosta pompe, nisam se nadao nečemu višem od činjenica poznatih i vrapcima na grani kao osnovi za hvalospeve. No Uporno dozivanje anđela me je, priznajem, više nego prijatno iznenadilo.

Valja odmah reći: dokumentarna serija Uporno dozivanje anđela: Priče o Bori i Ribljoj Čorbi, sačinjena od četiri pedesetpetominutne epizode, snimljena u produkciji Radio Televizije Srbije povodom 35 godina od osnivanja benda i objavljivanja „Lutke sa naslovne strane“, predstavlja verovatno najbolje dokumentarno ostvarenje kada je o Čorbi reč. Za to su detalji iz istorije benda ponajmanje zaslužni – priče o prvom sastanku u kafani „Šumatovac“ i odabiranju imena „Riblja Čorba“, Bajaginom dolasku u bend, legendarnom koncertu na Tašmajdanu, saradnji sa Johnom McCoyem, reakcijama koje su Borini stihovi izazivali u javnosti, pokušajima cenzure, pogibiji četrnaestogodišnje Željke Marković na koncertu u zagrebačkoj Ledenoj dvorani, veličanstvenim comebackom sa Istinom, gostovanjem Eddya Granta na „Amsterdamu“ dobro su poznate (mada možda ne i najširoj publici, kojoj je serija, samim tim što se emituje na nacionalnoj televiziji, i namenjena).

Zato je druga epizoda, koja nosi naslov „Najlepše godine Riblje Čorbe“ i koja se bavi periodom od Bajaginog dolaska u bend do Muzičara koji piju, možda paradoksalno, najmanje zanimljiva (mada nije bez dosad nepoznatih činjenica i anegdota, u koje pruža uvid pre svega intervju sa Borinom nekadašnjom verenicom Majom Jovanović). Sa faktografske (no ne samo sa faktografske) strane znatno je zanimljivija epizoda, „Kad je bio samo Bora“, koja se bavi Borinim muzičkim počecima u čačanskim Hermelinima, te prvim uspesima sa grupom Zajedno i karijerom u Suncokretu i Ranom Mrazu. Intervjui sa Pecom Popovićem i beskrajno simpatičnim nekadašnjim članovima Hermelina, Prvoslavom Savićem, Borkom Ilićem i Acom Dimitrijevićem, praćeni arhivskim snimcima Čačka iz šezdesetih godina prošlog veka i Gitarijade na Beogradskom sajmu, osvetljavaju prve Borine muzičke korake, ali ih i na vrlo živopisan način smeštaju u određeni kulturni i istorijski kontekst. Ovi minuti Upornog dozivanja anđela predstavljaju potencijalnu građu za istoriju početaka jugoslovenskog rokenrola i njegovog „doba nevinosti“ („To se dobro sećam, kad je Boro rek’o: ‘Ima neko sranje, bre, u Češkoj, u Pragu, ovo-ono’, ma ne, nas to uopšte nije interesovalo!“, kaže Savić, „Ma samo muzika, muzika je bila u prvom planu!“). Arhivski snimci grupe Zajedno i intervjui sa Marinom Nikolić i Ivanom Kačunković, nekadašnjim članicama grupe, te snimci sa proba za beogradsku postavku Isusa Hrista Superstara osvetljavaju dosad najmanje obrađivan period Borine karijere (ne računajući, naravno, početke u čačanskim srednjoškolskim bendovima), a naročito zanimljiv detalj predstavlja kratka izjava koju je Bora dao kao jedan od glumaca u mjuziklu; naime, snimak na kome mladi Bora pomalo stidljivo govori o želji za afirmacijom predstavlja njegov prvi video intervju.

Svakako, sve to ne znači da su minuti posvećeni karijeri Riblje Čorbe nezanimljivi. Dobar izbor sagovornika – uz Boru, Mišu, Vicka (koji je ovom prilikom dao jedan od njegovih najboljih intervjua), Džindžera, Bajagu, Čuturu i mladog Nikolu Zorića, te već pomenute članove Hermelina i grupe Zajedno i Pecu Popoviću, u seriji se pojavljuju i Jugoslav Vlahović, Snežana Jandrlić, Gorica Popović, Kornelije Kovač, Goran Bregović, Arsen Dedić, John McCoy (kome je ovo, ako se ne varam, prvi intervju u kameru o Ribljoj Čorbi), Ratko Adamović, Adam Puslojić – te preplitanje priča o menjanju vetrova na jugoslovenskoj muzičkoj seni, cenzuri i turnejama sa hronologijom Riblje Čorbe izdvajaju Uporno dozivanje anđela od sličnih ostvarenja. Lična nota koju je Simojlović dao seriji pričama o detinjstvu u socijalističkoj Jugoslaviji, prvim susretom sa pesmama Riblje Čorbe, vremenima kada je Riblju Čorbu vatreno voleo i kada je ljubav bledela, te ponovnom interesovanju za Riblju Čorbu koju je u njemu probudilo oduševljenje njegovih sinova pesmama grupe predstavlja naročit kvalitet serije. Podela uloge naratora vešto je izvedena: dok je Simojlović govorio o ličnim asocijacijama i emocijama, iznošenje biografskih i drugih podataka povereno je prepoznatljivom glasu Žarka Obračevića.

No najveći kvalitet ove serije predstavlja činjenica da ona nije sačinjena od pukih hvalospeva; Simojlović se, naime, hrabro uhvatio u koštac sa neprijatnim temama. Pad kvaliteta nakon Istine, problemi sa alkoholom (intervjui sa Borinim kafanskim prijateljima ulaze u najzanimljvije i najživopisnije delove serije), kontroverzni istupi u jeku rata – „Kada je krenuo silovito, to je bio jedan evropski duh, svetski duh protesta jednog Boba Dilena. E, čemu sad silaziti u ovaj provincijski kokošinjac koji nas sviju ponižava?“, pita se književnik Ratko Adamović – te Borina, kako kaže Arsen, „disidentska potreba“ da „i kada je bio enormno prihvaćen ima geslu odvojenosti“, potreba koja je Boru od pesnika i „glasnogovornika naroda“ pretvorila u komedijaša, nisu zaobiđeni. Činjenica da je Simojlić progovorio o temama koje su autori sličnih ostvarenja redovno zaobilazili ono je što stavlja Uporno dozivanje anđela daleko iznad drugih dokumentarnih, što pisanih što vizuelnih uradaka o Čorbi.

Pa ipak, Uporno dozivanje anđela nije bez nedostataka. Mogao je Jugoslav Vlahović, kao neko ko je oblikovanjem vizuelnih aspekata Čorbinlih albuma značajno uticao na njihovu umetničku koncepciju dobiti znatno više prostora; mogao je nešto prostora dobiti i Ivan Milosavljević Džule kao pesnik u čijem je delu uticaj Borinih stihova verovatno najizraženiji; mogao je o Čorbi govoriti i neko iz naraštaja muzičara koji su za njom došli (mada je pitanje ko bi se od njih, osim možda Neleta Karajlića, usudio da svoj status poljulja govoreći o bendu koji je popularno pljuvati); mogao se, naposletku, u seriji pojaviti neko od mlađih muzičkih kritičara, neko blizak epicentru dešavanja na rock sceni tokom poslednjih trinaest godina, neko ko bi rekao da je Riblja Čorba odavno izgubila uporište na srpskoj rock sceni zakoračivši „na glibave puteve srpske estrade“ (Nenad Pejović), da su Borini stihovi bar od Nojeve barke „banalna, do vulgarnosti trivijalizovana lirika“ (Uroš Smiljanić) i da mlada „vatrena publika“, o kojoj govori Gane Pecikoza, nije sačinjena toliko od zaljubljenika u rokenrol koliko od klinaca kojima je Riblja Čorba prvi i najčešće i poslednji dodir sa rokenrolom, koji „Srbin je lud“ shvataju kao pohvalu ludosti a „Pogledaj dom svoj, anđele“ kao pesmu o „istorijskim nepravdama“ počinjenim nad srpskim narodom (kako je, uostalom, i sam Bora izgleda shvata pod stare dane), te lutkica koje ne bi imale ništa protiv da se nađu na naslovnim stranama, i da se „Lutka“, eto, peva baš njima, a koji će provod nakon Čorbinog koncerta nastaviti uz najnovije hitove Grand produkcije. Ipak, nedostatak ovakve perspektive Simojloviću nije zameriti – on, ako mu sve navedeno i jeste poznato (a vrlo je verovatno da nije, pošto, kako sam priznaje, od početka devedestih uglavnom nije pratio šta se dešava sa Čorbom) pripada generaciji koja je nedostatak kvaliteta u poslednjih petnaestak godina (najmanje) Čorbi sklona da oprosti. Uostalom, sam pokušaj da se fenomenu zvanom Riblja Čorba pristupi objektivno je, kako smo već rekli, za svaku pohvalu, a završetak poslednje epizode, iako naginje ka verovanju da je sve to narod odavno pozlatio, nije apsolutno pozitivno intoniran – misao da će konačni sud o Borinom liku i delu ipak dati vreme kao da ostaje da visi u vazduhu. Simojlović priču ne zatvara. Iz izjava Borinih saradnika i prijatelja moguće je kao zajedničku nit izdvojiti samo ono što je Dragan Ilić nedavno primetio, govoreći baš o Upornom dozivanju anđela: „Bora je proživeo i preživeo sve svoje zablude, kompromise, tragedije i veličanstvene trenutke. Nema foliranja. Zato, čak i kada se ne slažete sa njim – vi mu verujete da misli ono što govori, a to je danas retka osobina“.

Svakako nije slučajno što je završnu reč, koja se mirne duše mogla naći na početku prve epizode kao moto ove sjajne dokumentarne serije, dao baš Peca Popović, čovek koji je u suštinu vazda umeo pronikuti bolje i saopštiti je lepše no drugi: „Mi imamo problem što dolazimo iz ambijenta gde smo uvek mislili srcem a ne glavom. E, Bora je žrtva toga što je mnogo često u životu mislio srcem […] Bora od toga nema ništa. Osim što ima ljubav jedne generacije, nerazumevanje druge generacije, jedni ga smatraju za izdajnika, jedni ga smatraju za onoga koji je rasprodao ideale Riblje Čorbe sa početka, neki ga smatraju za najgoru vrstu šoviniste, neki u njemu prepoznaju lepotu iskrenog nacionaliste, neki u njemu prepoznaju nepobeđenog pesnika, neki u njemu vide alkoholičara koji može još petnaest rundi da se takmiči sa svakim…“

Ocena: 4/5
Prvo prikazivanje: Oktobar 2013.
Scenario i režija: Slobodan Simojlović
Dužina trajanja: 55 min. (epizoda)

Jedan komentar o “Rockumentarnica: Uporno dozivanje anđela: Priče o Bori i Ribljoj Čorbi (2013)

Ostavite komentar: