Rockumentarnica: ‘Mi plačemo iza tamnih naočara’ – svedok niškog rokenrola

miplacemo2

Godine 1986. objavljena je pesma i album „Mi plačemo iza tamnih naočara“ kultne niške grupe Dobri Isak. 26 godina kasnije pesma otvara istoimeni dokumentarni film Velimira Stojanovića i Marijana Cvetkovića koji ovekovečuje dešavanja na niškoj muzičkoj sceni. Nažalost, prvi poraz filma je izostanak priče o samom bendu Dobri Isak.

Film počinje monologom Ivana Jelenkovića (Fama) čija se priča završava rečenicom „Prodaj mamin televizor“, što nagoveštava možda najveći problem rokenrola srpske unutrašnjosti – novac. No, priča o niškom roku ima lep start, retko znan podatak da je prvu singl ploču upravo snimo Nišlija, Perica Stojančić.

Dokumentarac nema naratora, što je pozitivna odlika. Distancira autora i stvara privid objektivnosti, i umesto toga tok priče vodi selekcijom intervjua i odgovarajućih citata svojih gostiju. A gostiju i razgovora bilo je pregršt, da su neki sagovornici svedeni na samo jedno pojavljivanje i jednu rečenicu. Svoj doprinos filmu dala je gomila niških muzičara, ali i novinara i radnika u kulturi koji su makar i neposredno doprinosili popularizaciji niške scene. Treba istači da iako su autori filma deo benda Proces, uspeli su da ne reklamiraju svoj bend, čak ga možda i previše zanemarili samo da bi izbegli prozivke.

Film glavnim delom obuhvata period od 1980. do 2000. godine, sa jednim segmentom koji se fokusira na prethodnu deceniju. Scenario ima više celina, počev od podele po vremenskim etapama, sa fokusom najviše na muziku 80ih i 90ih; inflaciju i sam finansijski aspekt 90ih koji je sputavao razvoj domaće scene; probleme žanrovskog etiketiranja i predrasude koje je to sa sobom povlačilo; diskusiju o tadašnjoj medijskoj podršci (ili nedostatak iste), sa podsećanjem na neke radijske i televizijske emisije; klubovi i festivali kojima je nekada Niš mogao da se pohvali, od Joya, preko Undergrounda, KPGTa do Banker kluba; nedostatak podrške lokalnim bendovima, dok se ’stranci’ rado dočekuju; vreme protesta i političkog prevrata; i na kraju kratak prikaz sadašnjeg stanja, sa predstavljanjem mladih bendova.

mi placemo iza tamnih naocaraPo svojoj premijeri, veliku kritiku film dobija zbog pojavljivanja „ne-niških“ muzičara, ili kako je konkretnije isticano – beogradskih. U redu je pojavljivanje priznatih kritičara poput Janjatovića i Loknera, ali potenciranje muzičara koji nisu imali ništa pametno da kažu je samo traćenje filmske trake. Svaka čast Jovanu Matiću koji je itekako šta imao detaljnije da kaže o niškom rokenrolu, ali se opet pojavljivao najviše u filmu. Suludo je bilo ubaciti po jednu rečenicu Caneta, Vuče ili izgubljenog Olivera. A potpuno je nebulozno u dva navrata gledati Kebru koji svim snagama pokušava da mota cigaru i istovremeno priča o njegovoj anegdoti koja nije imala ikakve veze sa muzikom. Potreba da „porastemo“ i dodvorimo se prestonici ubija čar ovog dokumentarca.

Drugu veliku raspravu izazvala je politika koja se provlači kroz dokumentarac. Pojedini učesnici u filmu bili su zgranuti pojavljivanjem Zorana Živkovića i pričom o demonstracijama. Ne treba smetnuti sa uma da je u vreme Živkovićevog mandata pokrenuta Nisomnija, tada besplatan festival. A da ne pričamo o njegovom doprinosu rokenrolu u vreme Slobodana Miloševića. Loša je bila prozivka Galije kojoj se zamera što je tada bila režimski bend, ali su ih pojedini sagovornici i kolege donekle odbranili.

Za pohvalu je to što se provlače retke slike, snimci i spotovi domaćih bendova, pa i fotografije nekadašnjih klubova. Svi ti lepi trenuci i niška istorija zahvaljujući filmu i digitalnom svetu ostaće večni, neće otići u zaborav. Pominju se bendovi koje su mnogi zaboravili, ili pak za koje mlađa publika nije imala priliku da čuje do sada.

Segment o aktuelnoj sceni je pokopao kliše da je rokenrol mrtav (iako je na kratko potencirano da je to tako od atentata nad Zoranom Đinđićem) i pokazao da svi ti problemi iz prošlosti i danas postoje, ali da rokenrol uvek opstaje i ima bendove željne uspeha. Priča se o decentralizaciji, departizaciji, inertnosti mladih umetnika, nedostatku autorskih bendova i to treba da služi kao nauk svima koji žele da se bave muzikom.

Niš ima još jedan veliki problem. Zapravo, ne samo Niš, već kompletna muzička scena u ovoj zemlji – svi žive u prošlosti. Sećaju se boljih vremana, koja se posle gledanja ovog filma i ne čine mnogo srećnijim, i plaču nad njima. Niš je dobio dobar dokumentarac, kakav zaslužuje, koji lepo dokumentuje istoriju roka, ali sada treba gledati napred i nastaviti gurati rokenrol. Upravo je to, čini mi se, na kraju i bila suština „Mi plačemo iza tamnih naočara“

Dobrim delom kroz film se provlači doza humora, ali što se dublje zalazi u priču on nestaje i navodi nas da se zapitamo kako smo dozvolili da propadnu svi klubovi, da izumre muzička industrija, da se ugase neki festivali. Akteri filma ne daju odgovore na ta pitanja, ali se slažu oko jednog, i to čak koriste isti termin – provincija. Niš je provincija, palanka, kako Perašević kaže „ne zbog geografskog položaja“ već po mentalitetu ljudi.

Ma šta moglo da se vidi u ovom nagonu za zatvaranjem, za izuzimanjem iz vremena izvesno je da ovaj svet apsolutne otvorenosti postoji samo u duhu palanke, u njegovom strahu od sveta, da je taj svet jedan nedvosmisleno palanački svet. Nema sveta izvan duha palanke. – Filosofija Palanke, Radomir Konstantinović

Ocena: 3.5/5
Datum izdavanja: 2012. godina
Režija: Velimir Stojanović i Marijan Cvetković
Dužina trajanja: 61 minut

Ostavite komentar: