Pojačani tim sa poznatim kapitenom – Bitipatibi u KC Gradu

Posle isteka regularnog dela meča i nerešenog rezultata (Hrvatska 1 – 1 Rusija) morali smo da sačekamo i produžetke. Tračak nade da će svirka početi nešto ranije dao je Domagoj Vida golom u 101. minutu igre, ali sve je upropastio Fernandes izjednačivši pet minuta pred kraj. Na taj način reprezentativac Rusije koji je poreklom Brazilac, udaljio je Bitipatibi još nekih 15 minuta od bine. Usledili su penali koji gotovo uvek svima teško padaju. Veliku radost komšija, a i većine pristunih u KC Gradu sa bele tačke doneo je Rakitić i time ozvaničio početak sanjarije koju petorka na čelu sa kapitenom Unom Gašić od svirke do svirke vodi sve bolje i bolje.

Autori: Filip Pavlović i Miloš Cvetković

Aktivni prelazni rok je imao uticaja i na sastav domaćina (čitaj Bitipatibi) koji se pojačao na pozicijama gitariste i bas gitariste. Ovim putem beogradska publika se upoznala sa dva nova pojačanja, a to su Dragan Knežević na gitari, kojeg smo mogli da gledamo u sjajnim partijama za Artan Lili, koji sada bije neke druge bitke i veliki talenat i najmlađi član benda, Dejan Toškov koji svira bas gitaru. Na njihovom debitanskom nastupu bio je i više nego primetan doprinos koji daju svom novom bendu i da u vremenu koje sledi mogu dati još više svežine ovom čarobnom zvuku.

Na binu su izašli ubrzo nakon tog odlučujućeg penala i nastup započeli “Letnjom pesmom”. Začuo se tankoćutni glas Une Gašić i reči pesme “Smejemo se sa bicikla…” kojim je povela prisutne u svima dobro poznati san. Ovog puta obogaćen i vizuelnim identitetom na kojem je radio Mateja Kilibarda, pa je preko projektora prikazivan video sa slikama gde su dominirali mačići. Koje, pored Une, najčešće možemo videti na njihovim promo materijalima ili naslovnicama albuma. I ne bi bilo čudno da u nekom narednom nastupu vidimo gomilu malih mačića kako se šunjanju po bini zajedno sa bendom. Ipak, i pored te stvari o mačićima koji na neki način obeležavaju Bitipatibi, sinoć je nakon svake pesme neko lajao. Nisam mogao da uhvatim tu osobu koja misli da je pas ili je možda to samo nešto što Una pušta preko razglasa, bilo kako bilo ovo lajanje postaje deo njihovog nastupa.

Muzički deo nastupa sačinjen od toplog i prijatnog zvuka, praćen emotivnim tekstovima Une Gašić stvara atmosferu koja obuzme publiku i sve ih natera na lagano i šašavo igranje. Tokom jednog od njihovih najvećih hitova, pesme “Milutine” mogla se videti radost na licima mnogih, a ponajviše na Ernestu, bubnjaru koji je uz osmehe pevao kako nekog gleda, traži, sanja i voli. Kao iz senke, skoro pa neprimetno, tamo u samom ćošku bine on daje taj ritam uz koji svi igramo. Poput nekog dobroćudnog medveda koji je oslonac ovog mesečarenja, a na njega niko ne obraća pažnju. Mada, deluje kao da mu to nije potrebno i da je tu zarad zajedničke igre.

Bitipatibi ne bi bio Bitipatibi, da Una nije zasmejavala publiku izjavama za stvari koje joj nisu lagodne. Pa u jednom trenutku se požalila na binu, rekavši “Sve se trese na bini, kao da vozim traktor”, a i večiti problemi sa crvenim svetlom koja nikako nisu po dogovoru. Valjda nije bilo dovoljno crveno. Mada ovog puta za razliku od poslednjeg i nezaboravnog nastupa na splavu 22/44 nedostajalo je plavo svetlo da se ceo taj prostor KC Grada stopi sa pesmom “Žurka”. Ovog puta za tu pesmu to nije baš najbolje ispalo jer su Unine klavijature bile raštimovane, a kako ona sama kaže “…to ne može da se raštima, ovde nešto nije dobro”. Iako je pomalo “svoja”, da nije njenog nežnog glasa i velikog truda koji ulaže da se sve ovo održi, ovaj bend ne bi bio to što jeste. A verovatno ne bi ni postojao. Članovi su dolazili i odlazili, ona je ostala tu kao “kapiten”.

Todor Živković, koji taman što se uklopio i publika ga zavolela sada je već bivši gitarista. Ipak, bio je na ovom nastupu kao gost i svirao par pesama. A na njegovu želju na bisu ponovili su “Polar desert” (poznatija kao “Pola deset”), kako je Una prenela publici “Todoru se svira”. I ovo je možda bila najbolja izvedba te pesme, a i ubedljivo najboljih šest minuta od tih dva sata nastupa. Iako više nije novina, saksofonista Dušan Petrović dao je potpuno novi zvuk pesmama i upotpunio tu prazninu koja je ranije postojala. Što se možda ne čuje baš najbolje na studijskim verzijama i snimcima sa jutjuba. Ipak uživo to daje drugu dimenziju atmosferi, tom krstarenju kroz emocije i intimu koja se provlači po bitipatibiskim pesmama.

Nastup koji je počeo nakon gola Ivana Rakitića završio se malo posle jedinice. Tokom ovih dva sata, pored pomenutih pesama mogle su se čuti i “Dođi u moj san”, “Pesma Beogradu”, “Andrija”, “Okean”, pa i “Teget” koja je bila i poslednja pesma pred bis, a nekolicina je tražila da se ova nanana pesma ponovi još jednom. Sa prolaskom hrvatske reprezentacije u polufinale Svetskog prvenstva, došao je još jedan divan nastup Bitipatibija uz koji je publika igrala, pevala i sanjala tragom Beograda i sa kog niko nije otišao nezadovoljan. Jasno se mogla videti povezanost publike sa muzikom koju Una Gašić pravi. Ta povezanost je toliko jaka da je prisustvo drugih ljudi u bendu isključivo u službi obogaćivanja Uninog muzičkog sna, koji nam se sinoć prikrao nežnije i uzbudljivije nego ikad.

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.