Repetitor

Dobrodošli na okean

Izdavač: Moonlee Records, 29.12.2012.

Producent: Repetitor i Goran Crevar

Žanr: indie rock/alternative/noise rock, post-punk revival

Trajanje: 26:21

4.5/5

Ocena

„Okean, pun je reči, pun je mačeva“, pevao je pre čertvrt veka novosađanin Slobodan Tišma sa svojom La Stradom. Za razliku od njega, beogradski bend Repetitor sa drugim studijskim ostvarenjem, Dobrodošli na okean, objavljenog novembra 2012. godine za Moonlee Records, i pored gostoprimstva pokazuje jednu sasvim drugačiju sliku o tom istom prostranstvu.

Doduše, porediti La Stradu i Repetitor se može činiti nepodesnim, pa bi La Stradini saborci Obojeni Program i Boye bili prihvatljiviji, i to posebno nakon preslušavanja pesme „Biću bolji“ sa Dobrodošli na okean, koja predstavlja svojevrsni omaž ovom jedinstvenom novosadskom dvouglu. Neki bi možda dalje nastavili igru asocijacija koristeći se, recimo, datumom objavljivanja albuma, famozni 29. novembar, i to za hrvatsko-slovenačkog izdavača, ali, pošto su ovakve regionalne veze uvek postojale, autor ovog teksta se ustručava od daljeg „igranja“ i prelazi na ozbiljan posao.

Dakle, pet godina nakon, skromno rečeno, uspešnog prvenca Sve što vidim po prvi je put, Repetitor se hvataju u koštac sa zveri zvanoj „Drugi album“. Ne manjkajući hrabrosti (a ni ludosti) i odlučni da kako u smislu produkcije tako i u izboru izdavača dođe do promena, snimanjem u Vrbasu, Trbovlju, Ljubljani i Beogradu u sopstvenoj produkciji uz asistenciju Gorana Crevara (između ostalog, jedan od tonaca na prvencu), Repetitor su pokazali da sa drugim albumom ne žele da se ponavljaju i drže „sigurnog tla“.

Skeptici i konzervativni fanovi će možda negativno reagovati na ovu činjenicu ali ovaj bend je definitivno napredovao u odnosu na prvenac upravo pogledom u budućnost i izbegavanjem da „sve što vide“ ne bude „po drugi put“. Zato Repetitor na drugom albumu zvuči zrelije i jedinstvenije nego lani, a sa tim sazrevanjem došao je i bolji vokalno-instrumentalni performans i približavanje idealu vlastitog zvuka. Opterećeni kvantitetom će možda i prokomentarisati i dužinu albuma („četiri godine čekanja za 26 minuta“), no možda prvo treba pritisnuti ‘play’ a onda komentarisati.

(Bolje?)

Dobrodošli na okean počinje agresivnom „Devojke idu u Minhen“, koja od samog starta pokazuje pravac u kome će se kretati bend: prljavi i razuzdani rifovi, minimalna tekstualna isporuka i odstupanje od klišeirane strofa-refren-solo strukture pesama post-punkerskom metodologijom. Naredna, „Biću bolji“ odstupa od ostupanja dodatkom ženskog vokala basistkinje Ane-Marije Cupin, koji na kratko umekšava „derački“ vokal gitariste Borisa Vlaselice. U naivnoj spoznaji jungovskih projekcija, „Šteta“, bend se poigravao i sa disonancijama u najfinijem maniru Sonic Youtha.

Poput „Štete“, prvi singl sa albuma, „U pravom trenutku“, oslanjanjem na temu bubnjarke Milene Milutinović, i pixiesknim poigravanjem sa dinamikom, teško i da liči na singl, uzimajući u obzir „Ogledalo“ kao „reprezentativni uzorak“ sa prošlog albuma. No, ova pesma verovatno i jeste stereotip pesme sa Dobrodošli na okean i definitivno dobar (i nekomercijalni) izbor, imajući u vidu da pomenuta „Biću bolji“, sledeći provereniju formulu ima veći kapacitet da postane „hit“. To mesto je mogla da zauzme i „Dostupni i laki“, komad sa najzanimljivijim aranžmanom na albumu.

„Lica“ je punkerski štih, u kome se Vlastelica na momente igra vokalom kao Johnny Rotten, dok ništa manje punkerska „Oktobarski salon“, sadrži frazu „Možda bih i mogao, ali jedino na silu“ koja se lako pamti, pa ima kapacitet da postane deo slenga i izvan kruga fanova. Za šaljivom „Oktrobarski salon“ dolazi opora i ne baš tako zabavna „Laka zabava“, u srži sadržeći blacksabbathovske teškometalne legure, koje su se savršeno uklopile uz senzbilitet same pesme. Album zatvara akustična „Pazite na ljude“, očigledno apel na pažnju tridesetak godina starije dece o kojoj su nekada pevali Šarlo Akrobata.

Završetak slušanja Dobrodošli na okean odbaciće svaku sumnju o kvalitetu albuma, jer se očigledno radi o dobrom konačnom proizvodu, ali će u isto vreme postaviti i pitanja razlike rada benda u vreme Sve što vidim po prvi je put u odnosu na sadašnji trenutak. Kao što je prethodno navedeno, Repetitor je danas dosta zreliji bend sa dovoljno „ispečenog zanata“ da publici isporuči originalan i svež materijal ali bez gubitka one početničke iskrenosti koja je krasila njihov prvenac. Kad je način te isporuke u pitanju, treba pohvaliti i obgrljivanje vinilnog formata, pored CD-a i (besplatnog) downloada.

Ova recenzija ipak ne može da se završi samo sa pohvalama, ali malo je povoda za pokude, pa će komentar na račun tekstova ovog puta biti sve. Bavljenje minimalizmom, koliko god zvučalo jednostavno, nije laka stvar, ali je teritorija na kojoj se bend prilično dobro snalazi. Ono što je konkretna mana jeste baziranje pojedinih tekstova na podele „mi“ i „oni“, bez konkretnog definisanja „nas“ i „njih“. Druga zamerka je kvantifikovanje teksta „U pravom trenutku“, možda najboljeg na albumu, završnim stihovima koji deluju kao zbrzano i usiljeno upotrebljavanje klišeirane metafore sivila.

Zamerke na račun tekstova postaju oprostivije ako se u priču uključi činjenica da Repetitor nije jedini bend koji pravi ovakve omaške kada su u pitanju tekstovi na srpskom jeziku, ali još više činjenicom da su jedan od retkih mladih bendova koji srazmerno muzičkom izrazu pišu kvalitetne tekstove na istom. Svojom kratkim, jasnim i direktnim izrazom, Repetitor su napravili protivtežu relativno predugom i blago raspršenom prvencu. Kako kažu, „Sve što je lepo kratko traje“, pa zašto bi onda Dobrodošli na okean bio izuzetak? Zar ne?

Spisak pesama:

1. Devojke idu u Minhen (2:25)
2. Biću bolji (2:09)
3. Šteta (2:23)
4. U pravom trenutku (4:21)
5. Dostupni i laki (3:18)
6. Lica (2:19)
7. Oktobarski salon (1:52)
8. Laka zabava (5:26)
9. Pripazi na ljude (2:08)

Ostavite komentar: