Red Hot Chili Peppers

The Getaway

Izdavač: Warner Bros., 17.6.2016.

Producent: Danger Mouse

Žanr: funk rock, alternative rock, pop rock

Trajanje: 53:48

3.0/5

Ocena

Ako stavite bezalkoholno pivo u limenku Ginisa, neko sa strane će imati utisak da pijete Ginis, dok vaša nepca neće osećati blagodeti irskog nacionalnog ponosa. Slično je i sa novim albumom čuvenog Kalifornijskog benda Red Hot Chili Pepeprs – velika imena iza miksete, solidno osmišljena promocija i konstantno uveravanje javnosti da je topla voda nanovo otkrivena delovali su tako da „The Getaway“ mnogi očekuju ali i dočekaju kao drugi silazak Isusa. Istini za volju, ovo je već drugi album na kome nema gitariste koji izgleda (a bogme i svira) kao pomenuti mesija, ali to verovatno nije najveći problem ovog albuma. Problem uglavnom leži u onome što je ostalo nakon što je „Isus“ po drugi put napustio „Papričice“.

Nakon dva prilično mlaka singla, na čije se ravne melodije uho navikava tek iz dvadesetog puta, iluzija o ogromnom, maestralnom albumu Pepersa pala je u vodu brzinom svetlosti. Mada se na tim „singlićima“ „Dark Necessities“ i „The Getaway“ ne mogu izdvojiti ni element ni deonica koje su problematične, problem je zapravo u tome što se takođe ne mogu izdvojiti ni delovi koji će vas oduvati sa stolice ili barem probuditi vam želju da pustite neku od pesama ponovo. Album „The Getaway“ bi, ako je verovati nazivu, trebalo da predstavlja beg nepoznatim putem, što u suštini i jeste, ali su momci igrali na sigurno. Zamislite tinejdžera koji želi da pobegne od kuće, ali pritom ne ostavi ključeve, mobilni telefon, sliku roditelja, a povede psa i mlađeg brata i povrh svega pobegne u šumarak iza kuće. Pepersi su uradili otprilike istu stvar. Ruku na srce, ovaj album ima jedno veoma oštro sečivo u svom inventaru – Džoša Klinghofera. Za razliku od prethodnog puta, Džoš sada i radi nešto na albumu što nije puko statiranje na mestu Džona Frušantea. Međutim, ni tih nekoliko izleta u pun zamah benda koje predvodi Klinghofer pri kraju albuma nije dovoljno da vam drži pažnju.

Ako vam nije jasna paralela sa pivom na početku teksta, da razjasnim – album čiji je producent Dendžer Maus, a miksuje ga Najdžel Godrič obećava više nego neki ovdašnji političari, ali sva je prilika da razočarava isto kao i oni. Što se samog benda tiče, muzički deo je dao sve od sebe, mada se, opet, čini da je Klinghofer mogao da se razmaše još malo. Klavir koji svira Flea provlači se kroz album u svim mogućim i nemogućim oblicima, bubanj je dinamičan i šaren koliko to sme da bude a da sve deluje dostojanstveno, bas linije uglavnom služe da pruže solidan gruv (ali ne više od toga) i što se tiče instrumentalnog dela, ne bismo negodovali ovoliko. Problem veliki kao kuća ovde je gospodin Kidis. Entoni Kidis je, pre svega, reper. Sam je to rekao pre X godina, Gugl je vaš prijatelj. On je tu da uz fanki ritam i rifove manično izrepuje tekst, eventualno ga otpevuši ako su u pitanju balade i to je to. Malo skakanja na bini, malo upitnih modnih stilova i njegov posao je gotov. Šta se desi kada se bend promeni toliko da je vokalu sada potreban karakter koji kod Entonija nikada nije ni postojao? Desi se ovaj album, eto šta. Teško je otrgnuti se utisku da bi „The Getaway“ bio album za dva koplja bolji da je „Toni“ ćutao. Dakle, ogromna diskrepanca između ozbiljnosti instrumentalnog dela i vokalnog aspekta šteti ovom albumu više nego odlazak bilo kog Frušantea.

Pesme uglavnom potpisuje bend u saradnji sa Dendžer Mausom, što obećava, ali se da primetiti određeni nivo generičnosti koji čini da većina pesama sa albuma iz glave izađe brže nego što je ušla. No, ima tu momenata koji će vam se svideti i svideće vam se to što su vam se svideli: refren u „We Turn Red“, iritirajuće zarazna „Sick Love“ (najobičniji letnji-hit šablon je u pitanju, ali pesma „vozi“), gotovo maestralna „Goodbye Angels“, solidne „Detroit“ i „Feasting on Flowers“ i slično. „This Ticonderoga“ će vas, recimo, voziti u strofama kao da je 2002. godina i slušate neku furioznu pesmu sa „By The Way“, samo u prekopotrebnom novom ruhu, a onda će vas u refrenu spustiti naglo, što prouzrokuje nezadovoljstvo ravno nepostizanju orgazma. Dalje, „Encore“ bi legla bradatom Metu iz The Nationala više nego brkatom Kidisu. Kako se album bliži kraju, oduševiće vas „The Hunter“, dok će „Dreams of Samurai“ nagovestiti moć koju Klinghofer, Flea i Smit imaju kao bend, još jednom podsećajući vas na činjenicu da je Entoni topla limenka u gomili hladnog piva. Tačnije, Entoni je maslinka koja izvlači sav alkohol iz ovog inače vrlo opijajućeg koktela.

Šteta, opšti utisak generičnosti i činjenica da jedan od glavnih elemenata nije baš najbolji u ekipi ne pomažu ovom albumu, ne pomaže mu ni dvojac Maus/Godrič, mada album, ruku na srce, zvuči lepo i dinamično. Al’ džaba bilo dinamične produkcije kada je većina pesama ravna poput Vojvodine. U katalogu Pepersa, ovaj album je nekako pandan onom koncertu u Inđiji. Nije to loše, ali trebalo je bolje. Eh.

Spisak pesama:

  1. The Getaway
  2. Dark Necessities
  3. We Turn Red
  4. The Longest Wave
  5. Goodbye Angels
  6. Sick Love
  7. Go Robot
  8. Feasting on Flowers
  9. Detroit
  10. This Ticonderoga
  11. Encore
  12. The Hunter
  13. Dream of Samurai

Ostavite komentar: