Nenad Pejović i Oliver Nektarijević (Kanda Kodža i Nebojša): “Pratimo dete u sebi”

Nakon koncerta održanog u niškom klubu Yeahbug@, popričali smo sa Nenadom Pejovićem i Oliverom Nektarijevićem, alfom i omegom beogradskog alternativnog sastava Kanda, Kodža i Nebojša.

Kakvi su tvoji utisci sa ovdašnjih svirki i uopšteno niške publike?

Nenad: Niška publika je uvek bila odlična. Koliko god to zvučalo kao šlihtanje, to je tako. Znaš, mi smo imali taj neki blagi prekid u Nišu koji je bio izazvan nekim spoljnim okolnostima sa jedne strane, sa druge strane, nedostatkom prostora u Nišu 2006. godine, ’07.,’08… tako nešto… A sad sviramo drugi put za tri meseca u Nišu i ne možemo da budemo nezadovoljni. Bilo je, ipak, 200, 380 ljudi… Prošli put je možda bilo nešto više, za 100 ljudi na primer, ali je publika super reagovala. Znaš, nemaš mnogo bendova kod nas koji sviraju svim većim urbanim centrima, a to ipak osetiš po feedbacku od strane publike koji dobiješ, a mi – mi smo imali dobar feedback. Super smo zadovoljni.

Oliver: Ovaj koncert je bio divan, isto kao i prošli. Jedino što sam ja na prošlom bio malo bolji, nešto mi glas nije bio u fazonu, ali mislim da sam i ovaj okej odradio. Van toga bi bilo sve, ono – perfektno. Jako sam srećan što smo se vratili u Niš, jer smo imali problema pre nekoliko godina, ali neću sad o tome. Pošto je sve okej sada, ja sam srećan.

Što se tiče novog albuma “Deveti život”, primetno je to da je koncept na njemu drugačiji od prethodnih izdanja, posebno od izdanja snimljenih sa starom postavom iz devedesetih?

Nenad: Pa, drugačiji je svakako od te postave devedesetih, pošto su ljudi u bendu različiti na prethodna dva albuma, ali su, meni lično, oni povezani na neki način. Kad porediš sve albume benda, ima ih pet, prvi Guarda Toma, koji je, tako neko fanky, free jazz istraživanje, zatim drugi koji je otkriće reggea, treći poput acid jazza, mislim, ima svega i svačega pored tih nekih stvari. Četvrti koji više naginje ka nečemu što smo oduvek slušali, to je taj neki klasičan rok. I peti, “Deveti život”, koji je sličan i ima relativno iste odlike.

Oliver: Mislim da smo ovde napravili par najboljih pesama Kande, Kodže i Nebojše. Ja sam zadovoljan ovom postavom, više u odnosu na staru. Ovo je prava rok postava kakvu sam ja oduvek želeo. Hteo sam onu staru da ojačam, sada je ova trenutna super.

Čijom muzikom i kojim vašim muzičkim uzorima ste bili inspirisani?

Nenad: Uh, preduga je lista. Prvo, svako od nas je stvarno visoko individualizovan u bendu, tako da svako ima gomilu svojih ličnih uzora, uticaja, ideala, što dovodi do toga da smo matori ljudi (smeh). Pa jesmo, nismo deca, ali smo, znaš, kao, individualni u bendu i svako ima svoje tripove, koje je još stekao sa 16, 17, pa ih je nosio kroz dvadesete, pa sad evo kroz tridesete. Meni je Chuck Berry, ono, glavni patent majstor svega, posle toga britanska invazija, naravno Beatlesi, Stonesi, Kincksi. Zatim, prvi bendovi na koje su oni uticali u Americi, The Fabulous Wailers, Sonics…The Who, Mc 5, The Stooges, cela ta proto punk struja. Naravno, Englezi koji su utemeljili celu tu priču, od Creama do Led Zepellina, Deep Purplea… Onda punk, sve to tako hronološki, sve što je u rok istoriji, sve smo to enciklopedijski pratili, istraživali. U 80-im sam voleo Boba Moulda, Hüsker Dü, Pixies…. Crosby, Stills and Nash, takođe snažna inspiracija, ti hipi realisti.

Oliver: Teško ih je nabrojiti. Od klasične muzike do rokenrola, van rokenrola jako mnogo… Tu su uglavnom bili The Clash, Bob Marley, Pink Floyd, Šarlo Akrobata. Ima ih baš mnogo.

Vezano za ime benda, kako je ono nastalo i šta zapravo znači Kanda, Kodža i Nebojša?

Nenad: To je vezano za Rastka Lupulovića i prethodnu ekipu. Neko njihovo zezanje koje su oni imali sa rečima, tipa Kanda znači ovo, Kodža znači ono. Stvar je u tome da muzika koju su ljudi pravili u to vreme pratila taj neki razvoj, kao, čuvamo dete u sebi, iako imamo 16, 17, 18, 19, 20, 21, 22… Pratimo dete u sebi i to se nekako uklapalo uz to. Na neki način se to uklapa u ovo što mi sad radimo sa trideset i nešto, zato što, kako godine idu i kako ideš kroz život i proživljavaš raznorazne debakle svakih vrsta, otkrivaš da je stvarno privilegija imati tog nekog klinca u sebi. Neki ljudi to doživljavaju poput jedne najobičnije zajebancije, ali sa druge strane, to je privilegija, znaš, igrati klikere, sakupljati fore.

Koliko su vama kao muzičarima važne same žive svirke, a koliko studijski deo u radu benda?

Nenad: Da nema živih svirki, ne bi ni radili. U jednom trenutku, većina grupa koje postoje kod nas su postale virtualne takoreći. Kao, objavljivale su neke albume, snimale neke snimke, cirkulisali, a da nisu ni svirali, iz raznih razloga. Ideja rok benda je prevashodno da svira to što radi, tako da, u našem slučaju, bez svirki nema života benda.

Kako komentarišeš i da li pratiš takozvanu “novu srpsku scenu”? Da li bi nekog posebno izdvojio?

Nenad: Da, da, pratim. Super je. Izdvojio bih sve. (Smeh) Ljudima obično treba vremena da se razmaknu, užasno je teško doći do albuma. Jedan album ipak nije dovoljan da ti kažeš nešto o trudu ljudi koji su ga napravili. Sad je nekako veća odgovornost. Nekad je bilo snimiš jedan album, pa dobro, hajde da vidimo šta će biti na drugom, trećem… Ali, svi koji su objavili prve albume prošle godine su super. Imaš tu i neke naših generacija, na primer, imao sam zadovoljstvo da Velikom Preziru uručim nagradu za album godine na Popboksovoj dodeli nagrada. Oni nisu mladi bend, već stariji, srednje generacije. Eto, Električni Orgazam treba da izda novi album, to me je inspirisalo da pre neki dan čujem pesmu „Zato stojim sam”, koja je jedna od najboljih koje su ikada uradili. Tako da ima među mladima, ima među starima, ima među starijima bisera.

Kad si već spomenuo Popboksovu dodelu nagrada, vi ste osvojili nagradu za najbolji spot, za numeru „Prekidi stvarnosti“…

Nenad: Da, tako je. Pa, ono, zadovoljan sam. Spot je dobar, koliko smo mogli, napravili smo. Žešće je psihodelično da kreneš da razmišljaš o tom načinu kako da skupiš kintu za spot, kako da snimaš, kako da ga plasiraš po medijima i kako na kraju, kao, dobiješ nagradu za to.

Šta misliš o medijima, da li su oni okrenuti bar nekim svojim oblikom rokenrol kulturi?

Nenad: Internet je uglavnom “rokerski”, pošto ova seljana ima tih nekih svojih par sajtova, ali ne verujem da su to neki kulturološki fenomeni. A mediji mislim da su relativno naklonjeni, bar u Beogradu, ne znam kako je u ostalim gradovima. Većina urednika ili voditelja je naklonjena rok muzici, a to što se rok muzika ne vidi toliko, mislim, mediji iskrivljuju stvarnost. Čine je gorom nego što jeste. Imaš rok fenomene na terenu, ali nema ko da primeti. Ne predstavljaju dobro stvarnost onakvu kakva jeste – ona je daleko od sjajne – ali i nije takva kakvu je predstavljaju. Internet je okej, imaš popboks, balkanrock i još sajtova gde čovek može da dobije sve informacije, tako da nema izvinjenja za neobaveštene. Naravno, najmoćniji mediji, televizija i, donekle, radio i novine, nemaju tu vrstu pristupa, nisu bazirani na tom entuzijazmu kao sajtovi, koliko na nekim širim interesima, većoj kinti, kao to je razlog. Sprdnja.

U vašem radu je uvek postojao neki bunt protiv sistema – da li i danas držite do toga?

Nenad: Imamo jednu pesmu, “Polako”, u njoj ima stih: “Sistem je ono najgore…”. To, sa jedne strane, može da se tumači da sistem predstavlja nešto najgore što postoji, protiv čega se treba buniti, ali i da je sistem sastavljen od najgorih ljudi. Najgore ljude privlači sistem, što može značiti da sistem nije loš po sebi, već da su u našem sistemu najgori ljudi. A bunt kao takav je malo besmislen na neki banalan način. Kao kad smo devedesetih bacali kamenje na institucije sistema. Drugačija su vremena. Ideja bunta se menja iz decenije u deceniju, iz godine u godinu. Mi ne postojimo u državnom sistemu kao ljudi, mi lično – nema nas. Nemamo zdravstveno, socijalno, možemo da kažemo šta hoćemo. Boli nas dupe.

Kakvi su budući planovi KKN-a, što se tiče sledećeg albuma i predstojećih koncerata?

Nenad: Pretpostavljam da će biti žešće nego do sad. Nismo impresionirani gedžetima, elektronskim napravama koje bi naš zvuk učinile bliže nečemu, pošto nismo rođeni u Nemačkoj, recimo, pa da majčinim mlekom posisamo neku ozbiljnu metafiziku. Nismo na takvom prostoru i ne ložimo se na te stvari. Što se tiče koncerata, sutra sviramo u Skoplju. Sviraćemo u Beogradu u Domu Omladine, tamo aprila, sa Kojotom iz Eyesburna. Double deal – pola on, pola mi. Mislim, do arene nećemo stići, jer su za to potrebna malo jača leđa, da se neko iz neke porno-političko-mafijaške priče zainteresuje, a nismo takav bend, nismo takvi ljudi, ne možemo da pravimo takve dogovore. Nemamo neke seljačke hitove, a i nismo iz neke masonske lože.

Oliver: Kojot je naš jako dobar drug, volimo se oduvek. Ja sam voleo Eyesburn sredinom 90-tih i to mi je bio stvarno jedan od omiljenih bendova. Mislim, biće i on zadovoljan ovim.

Nenade, ti si došao u bend usled ponovnog okupljanja 2003. godine. Kako si “ušao” u tu priču oko KKN-a?

Nenad: Pa, ja sam svirao sa Oliverom odavno, imali smo hiljadu raznoraznih proba, a najkonkretnije od toga je bio crossover bend Headstream u kojem smo svirali. A svirao sam i sa Racom (bivši basista) u bendu Tornado Ptice, sa Krakom iz Presinga i Oljom iz Autoparka. Mada, mi smo se znali, ortaci smo, tako smo se i našli.

Dosta ste koncertno aktivni po Srbiji, da li ste traženi i prihvaćeni u istoj meri i u zemljama u regionu?

Nenad: Nismo traženi kao Goca Tržan, mada mi nije jasno po kojoj osnovi je ona tražena, ali primećujem kada putujemo da jeste. Bend postoji dugo, tako da postoje i ljudi koji su zainteresovani da nas pozovu.

Za kraj, poruka za portal balkanrock.com?

Nenad: Pišem pesme, satire, romane, čitaoci ne nalaze mane.

Oliver: U bliskoj budućnosti ovi mladi ljudi će da odrastu. Da se čuvaju, najviše da čuvaju zdravlje i da budu pametni, da rade na sebi i da misle na svoju budućnost. Automatski će budućnost budućih pokolenja njihove dece biti lakša, perspektivnija, bolja, bogatija… Sa više mogućnosti i više slobode.

Ostavite komentar: