Rambo Amadeus: “Čovjek može da improvizuje samo u okviru onoga što zna”

Rambo Amadeus

“Moja publika je pristojna, strpljiva, ne treba to zloupotrebljavati.”, kaže muzičar Rambo Amadeus koji će u četvrtak, 29. decembra u Domu sindikata u Beogradu održati “koncert za radni narod, naprednu omladinu i poštenu inteligenciju”. Tim povodom, on odgovara na naša pitanja o pripremama za koncert, tome kako će on izgledati, kao i o samom svom radu i pogledima na određene društvene teme.

BR: Da li mislite da ste vremenom izašli iz ideje i koncepta koje ste imali na početku svoje karijere?

Rambo: Nadam se da jesam. Valjda je ovo sada ipak korak više od brutalne sprdnje koja je tada bila moj vodeći motiv.

BR: Jednom prilikom ste izjavili: „Kada nemaš koga da karaš, malo si usamljen“. Da li ste se u nekom trenutku osetili usamljenim?

Rambo: Uh, vrlo grubo rečeno, i prilično netačno, najusamljeniji je čovjek u društvu neistomišljenika. Valjda je usamljenost i razlog zašto čovjek bilo šta radi… U suprotnom bi sjedeo negdje na ostrvu i pecao ribu. To pecanje na pustom ostrvu održivo je jedino ako prethodno napravite pun krug.

BR: Da li za satiričare uvek ima inspiracije?

Rambo: Kad je sve oko vas u redu, onda nema inspiracije za satiru, samo za nauku. Više bih volio da se bavim naukom.

Rambo AmadeusBR: Koja društvena pojava Vama pruža najviše inspiracije?

Rambo: Ljudska glupost, sa svim njenim derivatima – arogancija, taština, strah od nepoznatog, lijenost duha, agresija, bolesna ambicija, kompleks veličine, pohlepnost, sujeverje, patetika, demagogija… Užasno je dug spisak poslijedica samo jedne mane.

BR: Koji su Vaši kriterijumi za rad?

Rambo: Nemam nikakve racionalne kriterijume. Ideje – misli i muzičke fraze moraju da me pale i pokreću. I to je sve, ne upuštam se dalje u analizu. Emotional guidance, što bi rekli naši stari.

BR: Da li ste ikada posumnjali u kvalitet svoga rada?

Rambo: Sumnjam stalno, zato valjda i jurim toliko za potvrdom.

BR: Da li biste kriterijume javnog mnjenja za dobro delo ocenili kao niske?

Rambo: Sociologija kao nauka tvrdi da ne postoji javno mnijenje. Ono se kreira putem medija. Drugo je pitanje ko i zašto želi da kriterijumi budu niski.

BR: Može li umetnik biti perfekcionista? Da li to podrazumeva ili ubija jedno drugo?

Rambo: Nijedan stvaralac sebe ne može da naziva umjetnikom. Ali umjetnost je svakako jedina oblast u kojoj se može doseći savršenstvo. Moje pjesme su daleko od savršenih, pa nemam tu vrstu dilema. Takodje, perfekcionizam uglavnom nema veze sa savršenošću.

BR: Ko bi, po Vašem mišljenju, najviše trebalo da bude moralni stub društva, a ko je to zapravo najmanje?

Rambo: Mediji, to jest ljudi koji se bave javnom riječju. Novinari su moderni proroci, šta oni danas izgovaraju, sutra tako većina misli.

Rambo AmadeusBR: Da li čovek može bezuslovno da saoseća sa drugim čovekom? Da li danas postoji ili je ikada postojala bezuslovna pomoć bez sopstvene reklame i propagiranja sebe kao humanitarca?

Rambo: Solidarnost nije isključivo ljudska osobina. Većina životinja koje žive u čoporu, jatu, krdu, solidarne su jer im od njihove solidarnosti zavisi opstanak. Pogledajte, na primer, snimke kad čopor vukova napadne krdo jelena. Odrasli jeleni se poređaju oko ženki, mladunčadi i starih. Tako naprave krug i štite ih svojim snažnim i oštrim rogovima. Vukovi uspjevaju da se dočepaju samo onog koji se izdvoji iz krda. Vukovi su takođe solidarni, dijele plen koji zajedno ulove.

Naravno, liberalni kapitalizam: vlasnici kapitala čine preko medija sve da bi razmontirali kod ljudi taj drevni instikt. “Divide et Impera” – Zavadi pa vladaj. Za tu mudrost su znali još u Rimskom Carstvu.

BR: Koliko su ljudi humanitarno osvešćeni po Vašem mišljenju?

Rambo: Onoliko koliko ih mediji u tome uče. Nedovoljno.

BR: Ko je danas muzička elita, a ko naš pravi muzički klasik?

Rambo: Ne znam. Sa mnogim velikim umjetnicima savremenici su se sprdali. Samo je vrijeme to koje može jasno da pokaže šta je šta. Danas možemo sa sigurnošću samo da znamo ko, šta i kako donosi profit na muzičkom tržištu. Ja, naravno, sa sigurnošću mogu da kažem i šta mi je dosadno, a šta nije.

BR: Mislite li da je 21. vek doneo nešto više od materijalnih inovacija?

Rambo: Svakako, došlo je do uspostavljanja globalne svijesti, nastale umrežavanjem. Industrijski moral polako se amortizuje, otvara se prostor za nove, rafiniranije, po planetu i ljudsku civilizaciju korisnije etičke norme.

Rambo AmadeusBR: Da li Vas pogađa i kakvo je Vaše mišljenje o činjenici da se danas cela nečija karijera može staviti na jedan DVD ili sažeti u par pasusa na Vikipediji i plasirati kao čitav nečiji rad odvojen od svega što iza njega stoji?

Rambo: Ne, ne pogađa me. Vikipedija je open source, možete sami o sebi postaviti šta god hoćete. Pravo je pitanje zanima li ikoga išta, usled zatrpanosti djank informacijama.

BR: Kad god bi se krenulo raspravljati o nečemu, neizbežne bi bile opozicije nekad/sad, onda/danas, tada/sada sa, naravno, pozitivnim asocijacijama na ono što je već bilo. Da li se Vi uopšte bavite tim poređenjima? Da li je zaista nekada sve bilo bolje, bar što se umetnosti tiče?

Rambo: Danas je bolje, bar kada je proizvodnja muzike u pitanju. Nekad ste morali da imate puno para, ili da imate rodbinu na televiziji i radiju da bi dobili šansu. Danas vam za kreaciju treba samo mobilni telefon, koji nudi tehničke mogućnosti kao nekada tonski i TV studio milionske vrijednosti.

BR: Šta najviše ugrožava kreativnu slobodu autora?

Rambo: Njegova sopstvena ambicija. Autori koji rade imajući na umu koliko će se dopasti publici, možda su estradno i finansijski živi, a zapravo su propali prije nego su i počeli.

BR: Koliko ste uživali igrajući proroka u operi “Dve glave i devojka” Isidore Žebeljan?

Rambo: Igranje gluvonijemog proroka bila je epohalna zabava za mene. Isidora je izvanredan kompozitor, toliko inspirativan da sam poželio i sam da napišem jednu operu. Uopšte čitav tim, muzičari, operski pjevači, to je klasa za sebe, čovjek, htio – ne htio, oplemeni se u njihovom okruženju.

BR: Da li mislite da ste nekad predvideli nešto svojim tekstom? Ili da su se bar okolnosti tako poklopile?

Rambo AmadeusRambo: Predviđanje je precijenjeno. Ljudi koji mnogo kenjaju, kao ja, izgovore mnoge stvari, a pamte se samo one koje su pogodili, pa dobijaju nekakve “proročke” titule. Ja vjerujem u nauku. Jedino predviđanje koje je solidno je “ekstrapolacija podataka”. To znači: ako je zadnjih 30 godina sve toplije, sasvim je vjerovatno i da će sledećih 10 biti još toplije. Ne treba biti prorok, samo treba znati čitati statističke podatke. Ili, ako vas mediji kljukaju određenom ideologijom, sasvim je za očekivati da će ta ideologija prevladati u društvu.

BR: Da li dostupnost informacija publici ugrožava mističnu čar autora?

Rambo: Svakako. Međutim, ja volim demistifikaciju. Mističnost mi je uvijek bila kič.

BR: Kolika je Vaša kontrola nad tim koliko će stvari iz Vašeg privatnog života doći do publike?

Rambo: Zakon je tu vrlo jasan, iznošenje privatnih podataka o vama, vašoj porodici ili, ne daj bože, maloljetnoj djeci je zabranjeno bez izričite pismene dozvole. Druga stvar je to što mnoge javne ličnosti zapravo vole svoju intimu da dijele sa publikom. Ja ne volim, prezirem to.

BR: Mislite li da ponekad treba biti i malo bezobrazan kada je posao u pitanju?

Rambo: Ne. Ako je čovjek kreativan, inteligentan i vrijedan, nema potrebe da preuzima manire netalentovanih, lijenih i istovremeno bolesno ambicioznih.

BR: Možete li nam otkriti neki detalj iz organizacije koncerta koji nas očekuje?

Rambo: Prije svega, zadnjih godina sve više volim sale u kojima se sjedi, sa početkom u pristojnih 20 h. Imaću i goste, pa sve zajedno liči na priredbu koja, ruku na srce većini teenagera, klabera, rejvera, stripera, hip hopera može djelovati kao beskrajno dosadna. Međutim, ostalima koji su se malo ohladili od nekritičkog žara adolescencije, obećavam pune uši intrigantne konferanse, glomazne poezije i kvalitetnog, kompleksnog zvuka, a pune oči nekog lijepog i prijatnog svijeta koji će se to veče okupiti u Domu Sindikata.unnamed

BR: Koliko se dugo obično pripremate za svoje koncerte?

Rambo: Sam sa sobom 3 mjeseca, sa bendom mnogo kraće. To su vrsni muzičari, važno je da ja znam šta hoću, oni to svjetlosnom brzinom realizuju.

BR: Završili ste šest razreda niže muzičke za klavir. Pored toga svirate mandolinu, harfu… Ipak, najviše ste vezani za Fender Telecaster Thinline model iz ’69. Hoćemo li je ikada više videti na nekom nastupu ili je definitivno penzionisana?

Rambo: Sviram je tu i tamo. Zaista je na njoj moj zvuk najautentičniji, ali radoznalost me tjera da sviram i druge gitare, naročito Chukamotove  rukotvorine i umotvorine.

BR: Kako se osećate kada vidite reakciju publike dok svirate na gitari?

Rambo: Ne vidim nikakve reakcije, stalno imam osjećaj da sam im dosadan, pa nekako gledam da gnjavim što manje.

BR: Možemo li očekivati publici zanimljive gitarske improvizacije na predstojećem koncertu i da li je tajna Vaših improvizacija u tome što su one spontane ili pripremljene?

Rambo: Uh, da li osim tebe to zaista još neko želi? Meni nije teško, ali… Kako da znamo kad se pretvara u dosadu? Moja publika je pristojna, strpljiva, ne treba to zloupotrebljavati. Čovjek može da improvizuje samo u okviru onoga što zna.

Ostavite komentar: