A Moon Shaped Pool

Radiohead

A Moon Shaped Pool

Izdavač: XL Recordings, 8.5.2016.

Producent: Nigel Godrich, Radiohead

Žanr: Art rock

Trajanje: 52:37

4.7/5

Ocena

Negde u imaginarnim nepisanim pravilima muzičke kritike kao da postoji pravilo da oksfordski bend Radiohead mora da napravi revoluciju u muzici svakim novim izdanjem. Ako ostavimo pretencioznost i elitizam po strani, postaje jasno da je ovakva percepcija Radioheada veoma pogrešna.

Najavljen jednom od najboljih anti-reklamnih kampanja koje je svet video, „A Moon Shaped Pool“ na svet je došao relativno tiho. Pompe je bilo, ali za nju nije bio odgovoran bend, već sami fanovi. Obožavaoci Radioheada su, u najmanju ruku, čudna sorta – od onih koji poštuju i vole muzičke poteze najpromućurnijeg britanskog benda današnjice, do onih koje jednostavno privlači činjenica da je u pitanju bend koji štrči gde god ga stavili. „A Moon Shaped Pool“, dugo očekivani deveti album benda, nije doneo nikakvu revoluciju u muzici, doneo je 11 pesama koje demonstriraju koliko lepu muziku ova petorka (šestorka?) može da stvori. Istina, većina pesama sa ovog albuma napisano je mnogo ranije, ali je izvedba najsvežija moguća.

Dokazujući godinama da komponovanje i izvođenje muzike mogu da promene iz korena svaki put kada se dohvate tog posla, Tom Jork i kompanija su na svakom albumu uvek gladnoj publici pružali nešto novo i neočekivano, neretko nagoveštavajući trendove u modernoj muzici („The King of Limbs“ je imao uticaje underground elektronike u vreme kada je svet počinjao da ludi za komercijalnom verzijom žanra, prim. aut.). Na svom devetom albumu, oni nisu pokušali ni da se osvrnu na bilo koji trend, „A Moon Shaped Pool“ je kolekcija pesama za koje su Radiohead mislili da treba da ugledaju svetlost dana. Prvo što se da primetiti je činjenica da su pesme na albumu poređane po abecednom redu. Eto utehe za večite lovce na koncept, mada će iskusno i strpljivo uho uvideti da ni ovaj album Radioheada nije bez tematike koja povezuje pesme. Od prve pesme koja je zvanično dovedena u vezu sa ovim albumom, „Burn The Witch“ pa sve do svima poznate „True Love Waits“ u novom ruhu na kraju, ovaj album predstavlja jedno od prijatnijih Radiohead iskustava. U 2016. godini Tom, Džoni, Kolin, Ed i Fil svoje uloge shvataju prilično suptilnije nego do sada. Namernim neisticanjem nijednog naročitog elementa bend uspeva da zvuči organskije nego ikada do sada. Prvi pokazatelj ovog jedinstva javlja se čak u prvoj pesmi – kada Jork krene da peva refren „Burn The Witch“, muzika koja dopire iz zvučnika zvuči kao da je proizvodi jedan čovek. Album kao celina spada u mirnija izdanja Radioheada, ali je uzbudljiv u pogledu suptilnih detalja i produkcijskog umeća. Zaista, Najdžel Godrič se može smatrati šestim članom benda, budući da se produkciji Radioheada ne pristupa tek tako. Godričov doprinos ovom albumu jednak je doprinosu samog benda, a kako je ubrzo nakon izlaska albuma obelodanjeno, veliku ulogu u njegovom radu na ovom albumu imala je smrt njegovog oca.

„A Moon Shaped Pool“ nije album koji će vas prodrmati, njegov glavni lajtmotiv je tuga. Kada su u pitanju tekstovi, preovladava emotivno-usamljena tematika. Iako „Ful Stop“ i „Identikit“ imaju dovoljno ritma da se učine pokretačkim pesmama, to nije slučaj. Možda direktnije od svih dosadašnjih, ovaj album izaziva introspektivna razmišljanja. Maestralni gudački aranžmani za koje zaslužan gitarista Džoni Grinvud daju albumu crtu večne tuge, a Hju Brant i London Contemporary Orchestra (uključujući i hor) zaista su na visini zadatka. Pomenuti Grinvud se za razliku od prošlog albuma, ovde malo više bavio gitarom, što je veoma lepo čuti kada je Radiohead u pitanju. Veoma mračna ali lepa „Decks Dark“ donosi atmosferični minimalizam na gitari, dok „Identikit“, „minimalistička simfonija“, podseća da Grinvud i te kako ume da naoštri stvari u sred jedinstvenog gruva koji bend stvara. Na sasvim suprotnom kraju gitarskog spektra stoje „Desert Island Disk“ i „Present Tense“, numere okrenute akustičnom zvuku koji je iskorišćen kao podloga za nežnu atmosferu pesama. Potonja je možda i najbolji singl materijal pored „Identikit“ na albumu, budući da nežni maltene Latino ritam veoma lako ulazi u uši. Takođe, da se primetiti i to da je Jork „spustio loptu“ kada je u pitanju falset pa ćemo ga ovde čuti u (za široke mase) možda najprijatnijoj pevačkoj varijanti. To nikako ne znači da je frontmen ovog beskompromisnog benda pravio kompromise, u pitanju je jednostavno do sada najličniji pristup pesmama. Tom Jork je prošle godine, kako su mediji preneli, okončao vezu nakon čitave 23 godine, što će se u ovom ili onom obliku čuti na celom albumu. Najzanimljivije od svega je što uprkos svim događajima koji su ostavili pečat na stvaranje ovog albuma, na njemu nema ni trunke hermetički zapečaćene depresije ili mraka. Kompozicije prožete sitnim detaljima poput zvuka morskih talasa na „Desert Island Dark“ neće nijedne sekunde u svojih 52 i po minuta učiniti da se osećate loše, naprotiv!

Upravo ti sitni detalji služe kao dokaz koliko je Godrič uneo sebe u produkciju ovog albuma, nesumnjivo više nego na bilo kom prethodnom albumu „svog“ voljenog benda. Godrič je sa Radioheadom prešao veoma dug put od „OK Computera“ do danas, a to se na ovom albumu čuje u svakom tonu. „A Moon Shaped Pool“ je možda najbolje producirani album Radioheada, budući da je Godrič uspeo da učini to da bend zvuči neverovatno ljudski i pomalo futuristički u isto vreme. Upućenijim fanovima će se učiniti da se ovaj album nekako nadovezuje na „In Rainbows“, pošto su elektronski aspekti koji su istraživani na „The King of Limbsu“ gotovo u potpunosti zanemareni ovog puta. S druge strane, gudački aranžmani na ovom albumu nemaju sličnosti sa onim na „In Rainbows“, pa bi direktno poređenje svakako bilo neumesno. Najveće iznenađenje koje ovaj album nudi nalazi na samom kraju, u vidu „True Love Waits“, pesme koja je stara nekih 20 godina, ali u novom ruhu deluje svežije nego što biste očekivali. Takođe, u ovoj verziji zatičemo Jorka u jednom od svojih najboljih vokalnih izdanja. Kanališući iskrenost i slomljenost kako to čini Björk na prošlogodišnjem izdanju „Vulnicura“, Jork uspeva da prikaže istinsku tugu koju prouzrokuje rastanak. Ako možemo da kažemo da u prvoj pesmi na albumu njegov glas zvuči poletno i optimistično, samoća koja odjekuje svakim otpevanim tonom u ovoj veličanstvenoj završnici savršeno zatvara krug emocija kroz koje Jork prolazi tokom ovog albuma.

Iako nisu „pomerili granice“, Radiohead su zadali domaći zadatak na produkcijskom nivou. Muzički, ovaj album je kombinacija stečenih iskustava i nove mnogo suptilnije estetike. Pesme koje se stapaju u jednu maltene tečnu celinu i tematika koja se tiče distanci, usamljenosti i uobičajene doze Radioheadovske anksioznosti samo deluju kao proverena kombinacija. Da je Radiohead igrao na sigurno, nije istina. Bend je napravio album koji puca od muzike i introspektivnih momenata. Svakome kome ovaj album uđe pod kožu, on će značiti nešto drugo. Ovog puta, Radiohead „napada“ na ličnom planu, što ih čini bližim slušaocima više nego ikada do sada.

Spisak pesama:

  1. “Burn the Witch”
  2. “Daydreaming”
  3. “Decks Dark”
  4. “Desert Island Disk”
  5. “Ful Stop”
  6. “Glass Eyes”
  7. “Identikit”
  8. “The Numbers”
  9. “Present Tense”
  10. “Tinker Tailor Soldier Sailor Rich Man Poor Man Beggar Man Thief”
  11. “True Love Waits”

Save

Save

Ostavite komentar: