Prognan

Jama

Izdavač: autorsko izdanje, 2012.

Producent: Prognan

Žanr: Black metal

Trajanje: 26:54

2.5/5

Ocena

Vukovarski black metal sastav Prognan objavio je nedavno svoj drugi zvanični EP, Jama.

Da se razumemo – ja black metal ne volim. Ne bih možda išao toliko daleko kao jedan moj kolega koji ovaj žanr smatra „abortusom rocka“, no činjenica je da je sve ono što čini heavy metal, kako na muzičkom tako i na poetskom i vizuelnom planu, u ovom žanru dovedeno do ekstrema tako da je izgubilo svaki smisao i izvrnuto u spostvenu parodiju. Iskreno, ne razumem ljude koji black metal uzimaju suviše ozbiljno, no do smrti ću braniti njihovo pravo da slušaju to sr… ehm, muziku.

Šta me je onda, pitate se vi, dragi čitaoci (a većina vas, verujem, nema bolje mišljenje o ovom žanru od mene), nateralo da se izložim mazohizmu preslušavanja te recenziranja jednog black metal izdanja?

Ono što me je zaintrigiralo kada je reč o EP-u Jama benda Prognan (osnovanog 2008. godine; njegovi članovi deluju pod pseudonimima Kob – vokal, bas gitara, Izrod – gitara. Atheos – gitara i Basher – bubnjevi; prethodno su objavili jedan EP, Vuk, 2011. godine) je činjenica da su naslovnu numeru snimili na tekst istoimene poeme Ivana Gorana Kovačića. Za one koji ne znaju: Ivan Goran Kovačić bio je hrvatski pesnik, rođen 1913. a poginuo 1943. godine kao partizan. Njegovo svakako najpoznatije delo je poema Jama, koja, iz perspektive jedne od žrtava, opisuje zločine koje su ustaše počinile nad stanovnicima jednog srpskog sela, i koja se, sasvim neprimereno, obrađuje u (čini mi se) sedmom razredu osnovne škole. Sećam se da je moja nastavnica srpskog čas započela rečima: „Sa delom koje danas radimo imale su problem sve generacije pre vas. Imaćete i vi. Ali ono je u programu, i moramo da ga odradimo“. Onda nam je pročitala odlomke iz poeme, i to one sa vađenjem očiju, mokrenjem po onesvešćenim žrtvama, vezivanjem žrtava žicom probodenom kroz uši, klanjem i bacanjem u jamu, prelivanjem žrtava živim krečom, te uspinjanjem lirskog subjekta, koji je nekim čudom preživeo, na vrh jame preko brda leševa. Utisak sličnan onom koji je ostavila na trinaestogodišnjake Jama je ostavila na mnoge od mojih koleginica sa studija, studentkinja srpskog jezika i književnosti koje se za grozote pripremaju još od početka studija našom epskom poezijom. I to nije čudno – ja, do dana današnjeg, nisam pročitao ništa strašnije od Jame. Jezovitost, koja ovu poemu čini idealnim predloškom za nastanak metal pesme (ili albuma), dolazi otuda što se ono o čemu ona govori ZAISTA DOGODILO. Strašnije od svih grozota sa omota albuma (meni lično izuzetno antipatičnih, naprosto zato što su uvek sa one granice dobrog ukusa) Cannibal Corpsa (da, znam da oni nisu black metal) je zlo koje ljudi čine, užasi koje su ljudi u stanju da počine. A to ovi momci iz Vukovara – kao i vi i ja, uostalom – bolje znaju od kretena koji iz varoši mirne, razvijene i uređene Norveške izjavljuju da su u ratu i maštaju o spaljivanju svog kulturnog nasleđa.

Bacih se, dakle, na preslušavanje Jame i bejah vrlo prijatno iznenađen. Odviše tvrdo za moj ukus, ali slušljivo. Na momente melodično čak. Otvorenost za eksperimentisanje – duhovna muzika kao intro za „Grob“ – treba pohvaliti. Šteta što ona nije više došla do izražaja u naslovnoj numeri – u kojoj, na žalost, nije upotrebljen čitav tekst poeme, no da je bilo tako dobilo bismo pravu mini metal operu – jer su delovi kada se u svesti lirskog subjekta javlja svetlost (ali i oni neiskorišćeni delovi poeme, kada žrtvu ispuzalu iz jame pronalaze partizani) nudili mogućnost za upliv svetlijih tonova. Sa druge strane, vrlo uspela bila je upotreba marširajućeg ritma u delu u kome se žrtva približava jami.

No najprijatnije sam bio iznenađen tekstovima. U tekstovima Prognana, razume se, krv teče u potocima, no oni nisu, kako reče Uroš Smiljanić govoreći (pod svojim pseudonimom Mehmet Krljić) o black metalu, „koktel [sačinjen od] satanizma, paganizma i nacionalizma“; tekstovi njhovih pesama bave se istorijom („Jama“ i „Dželat“) i životom samim po sebi („Grob“), a građeni su oko citata iz dela naših velikih književnika; tu je, na primer, čuvena Andrićeva misao o vremenima u kojima pametni ćute, budale govore, a fukara se bogati („Grob“), pa čak i parafraza stihova iz Radičevićeve „Kad mlidijah umreti“ („došlo doba da pođem u groba“, „Grob“)! Nekome će ovo možda biti banalizovanje umetnosti, no ja nalazim da je ovo jasan pokazatelj da su članovi Progana skloniji traženju inspiracije u umetnosti (i u realnom životu, uostalom) no u demonologiji ili staroslovenskoj mitologiji (što samo po sebi, razume se, ne mora biti loše, mada najčešće tako ispada). Doduše, na Jami se našla obrada pesme „Za korak paklu bliže“ beogradskih black metalaca The Stone (koji su, jelte, pagani pa zato objavljuju albume na ćirilici, pismu izmišljenom da bi se olakšalo pokrštavanje Slovena, koji nas godinama zabavljaju naslovima poput „Čujete li, smeju nam se mrtvi“, „Ja sam tvoja smrt iznenandna“, „Krvav ceo, nigde rane nema“ i, naravno, „Umro“ ), no kako The Stone deluju već desetak godina i, koliko mi je poznato, važe za veliko black metal ime u svetskim okvirima, ova obrada je verovatno samo tribute uzorima ili, u krajnjem slučaju, lep kolegijalan gest.

Ovi momci, jasno je, imaju dara za konceptualno osmišljavanje, koji ih, u spoju sa sklonošću ka eksperimentisanjem, jednog dana može odvesti i u dark ambient, zašto da ne? Šteta je, ako mene pitate, što članovi Prognana svoj dar nisu stavili u službu nekog drugog žanra, no nadam se da će fanovi black metala njihove kvalitete umeti da prepoznaju.

Ostavite komentar: