Presing u Geci: Povratak mačo-ra

arhiva

Iz sasvim sebičnih razloga volela bih da Presing ostane « najbolje čuvana tajna srpskog rokenrola ». Da je suprotno, plašim se da doživljaj na njihovim svirkama ne bi bio tako snažan.

Treći januar, ponoć. Klub Geca Disko Šteker u Dobračinoj je začudjujuće pun, uprkos tome što je jedina najava za koncert Presinga te večeri izašla u novinama koje su objavile pogrešan datum svirke. Vest se ipak pronela društvenim mrežama i zahvaljujući nikad prevazidjenom sistemu oglašavanja «od usta do usta», što samo potvrdjuje status underground benda koji Presing ima i nakon dvadeset godina. Danas više nego ikada.

Zato njihovi koncerti liče na okupljanje posvećenika. Među njima je mnogo onih koje ste mogli da sretnete na njihovim svirkama i pre dvadesetak godina. Nakon ličnih i kolektivnih lutanja, u godinama koje su pojeli skakavci, evo ih ponovo na okupu.

Kao i publika, i bend je prošao kroz brojne transformacije. Nekoliko puta se rasturao i ponovo sastavljao, što zbog burnih vremena nenaklonenjih rokenrolu (i uopšte razvoju bilo kakvog autentičnog umetničkog izraza), što zbog uvek delikatnih odnosa unutar bendova. Ali tandem Kiza-Kraka ostao je netaknut uprkos svim iskušenjima. Neki spojevi u rokenrolu su neizbežni.

Kada se popnu na scenu, u pratnji odličnog mladog basiste Dušana Zdravkovića i iskusnog bubnjara Ernesta Dzananovića, izmedju njih i publike nema zamišljene linije razdvajanja.

Dva sata svirke koja sledi su trenutak zamrznut u vremenu, u kome vlada potpuna simbioza muzičara i publike, ponetih nadahnućem koje doživljaj rokenrol koncerta približava drevnim ritualima. Kiza je poput nekakvog šamana koji se na sceni bori sa sopstvenim demonima. Ovaj antiheroj srpskog rokenrola ima harizmu koja odlikuje samo najveće frontmene, one koji su u stanju da vam prenesu emociju snagom autentičnog nadahnuća. Njegove pesničke slike vas vode kroz tamni vilajet njegovog unutrassnjeg sveta i teraju vas da ih odgonetnete. Šesto nebo, Buđenje u šibici, Ritam u kome stojiš, Zvona se uklapaju sa suncem… Na kraju svako pronađe neko svoje značenje. Krakine autentične muzicke harmonije, koje prati ubedljiva ritam sekcija, zaokružuju Kizine pesničke vizije i doprinose žestini utiska koji Presing ostavlja na publiku. Režeci vokal i Krakine osobene molske sekvence proizvode snažan poetski doživljaj.

U publici u kojoj se nalazi krem srpske kulturne anti-elite, one o kojoj nećete čitati na stranicama kulturnih rubrika na izdisaju, čuju se povici « Ura! » i «Bravo! ».

Kraj koncerta se pretvario u sešn muzičara koji su izašli na scenu iz publike. Sasvim iznenadno odnekle se pojavio Slobodan Asanović, bubnjar iz prve postave Presinga, koji danas živi u Nemačkoj. Dobijamo neočekivani bonus – pesmu « Mačo » sa prvog albuma grupe, « Priča o totemu, duhu koji hoda, psu i razočaranoj ženi ». Opšta radost. Posle koncerta publika nerado napušta klub. Napolju ih čeka neki običan svet.

foto: Vesna Radović

 

Ostavite komentar: