Plavi Orkestar

Sedam

Izdavač: Dallas records, 2012.

Producent: Nikša Bratoš

Žanr: Pop rock, pop, power pop

Trajanje: 51:53

3.0/5

Ocena

Svakako ste iznenađeni što na stranicama ovog portala čitate recenziju novog albuma Plavog Orkestra, Sedam. Ako ćemo pravo, i autor teksta je pomalo iznenađen što ju je napisao.

Nije to zato što je Plavi Orkestar bend za, što bi se reklo, široke narodne mase – autor ove recenzije rado se prihvata slušanja i recenziranja onoga od čega bi ogroman broj kolega gadljivo okrenuo glavu uz povik „Fuj, to mejnstrim!“; posredi je pre, čini se, činjenica da danas pokušaj ozbiljnijeg osvrta na radove Crvene Jabuke, Plavog Orkestra ili, nedajbože, Dina Merlina znači biti, u neku ruku, žigosan kao čudak/ludak – komentar koji je nedavno jedan čitalac dao na Popboksov intervju sa Lošom, dodajući onoj čuvenoj Krležinoj o srpskom junaštvu i hrvatskoj kulturi „…i bosanskog roka“, na pravi način oslikava mišljenje sofisticiranijeg dela publike o New Partisansima (mada ni njegovo mišljenje o ostatku jugoslovenske pop rock produkcije druge polovine osamdesetih nije mnogo bolje). No vremena se, reklo bi se, menjaju: intelektualni rock krugovi izvršili su revaluaciju progresive sedamdesetih, kreće se polako i u rehabilitaciju pop rock izvođača koji nisu ponikli u krilu Novog talasa, daj bože samo da publika ne pljune prezrivo na ovakve pokušaje odvajanja žita od kukolja.

Elem, sama činjenica da se autor ovih redova prihvatio pisanja o novom albumu Plavog Orkestra otkriva vam da on ne smatra da radovi Orkestra izlaze iz okvira interesovanja muzičke kritike i potpadaju u domen socioloških istraživanja, ali dopušta mogućnost da nije u pravu, tj. da je ogroman deo opusa Plavog Orkestra kič. No, kako to da li je neko delo kič ili se sa njim poigrava umnogome zavisi od prizme kroz koju to delo posmatramo, na stvar možemo gledati iz sledećeg ugla: Je li Loša kao svoje prve idole označio Buldožer, Pankrte i Šarla? Bezbeli da jeste, mada to ne mora ništa da znači. Je li Plavi Orkestar ponikao u okviru Novog primitivizma i svoje prve ozbiljne korake načinio pod vođstvom Peđe Vraneševića i Malkolma Muharema? Bezbeli da jeste, a to već nešto znači. Iz ove perspektive Soldatski bal i Smrt fašizmu! vrhunski su kemp. Uostalom, podsećam vas da živimo u vremenu postmodernizma, u kome, u teoriji, niko ne može reći šta vredi a šta ne. „Ali epoha postmodernizma je prošla!“, reći će neki od vas, dragi čitaoci, i ja sam sklon da se složim sa vama, ali, deder, recite mi – šta je to što mi sad živimo? Ne možete, jasno, bez neke distance. I upravo nam valja verovati tj. nadati se da će ta sveoguća distanca učiniti svoje, i da će narod jednog dana ono što valja pozlatiti, a ono što ne valja pomlatiti.

Da bacimo, dakle, pogled sa onog dela brda na kome se trenutno nalazimo na sedmi studijski album Plavog Orkestra. Pomalo nemaštovit omaž albumu Let It Be (mada treba pohvaliti rešenja u bukletu kao veoma lepa i originalna) navodi na zaključak da je reč o albumu na kome dominira čvrst gitarski pop. Svakako, Sedam nije bez power pop primesa – „(R)evolucija“, „Sedam“ (na kojoj su prateće vokale otpevali članovi Vampira), „Amerika“ – no Loša i drugovi su se odlučili za nešto mekšu varijantu – što ne znači da album nije korektno odsviran (i otpevan; paralelno sa Lošinim sazrevanjem kao kompozitora i tekstopisca, njegov prepoznatljiv glas dobijao je na potrebnoj čvrstini) – mada utisku da se podilazilo ukusu najšire publike mnogo više od pitkog pop rock zvuka doprinose contemporary R&B ritmovi. Sa druge strane, Sedam je gotovo u potpunosti lišen folk primesa; valjda su članovi Orkestra svesni da bi danas ono što je pre nešto više od četvrt veka, po rečima Malkolma Muharema, predstavljalo prst u oko rokerskom puritanizmu bilo so na ranu onoj publici koju Orkestar ne deli sa folk izvođačima. Ono malo folk primesa – pesma „Ti misliš da je meni lako“ i keyboard solo u „Nedodirljivoj“ – može se lako opravdati argumentom da je folkom obojen pop rock zvuk nešto od čega Plavi Orkestar možda i može pobeći, ali se to od njih ne očekuje, naprotiv. Zapravo, folk primese u R&B komadu „Nedodirljiva“ deluju neobično funckionalno – folk elementima i stihovima poput „Zbog ovakvih kao ti / Su ljudi razum gubili / Pali u dugove / Izdali drugove / Rakiju pili / I nestretni bili“ ovaj žanr kao da je diskretno parodiran – a sa „Ti misliš da je meni lako“ Loša se obratio ljubiteljima alternativnijeg zvuka (videti spot za pesmu), pa je, valjda, bilo nekako prirodno da takvo obraćanje bude odeveno u folk/pop rock formu kao neku vrstu prepoznatljivog pečata Plavog Orkestra. Jedino što je ovde problematično jeste saradnja sa folk divom Draganom Mirković – ako je saradnja sa Nadom Obrić pre dvadesetsedam godina bila vešto smišljena i izvedena provokacija (zapitajmo se: zašto Nada Obrić a ne, recimo, u ono vreme megapopularna – ili: mejnstrim – Lepa Brena, sa kojom će, dve godine nakon izlaska Soldatskog bala, pesmu snimiti beogradska Alisa, dakle jedan pop rock bend većih artističkih i skromnijih komercijalnih dometa), danas je saradnja sa Draganom Mirković koketiranje sa (turbo) folk kulturom, dakle, nešto što treba ostaviti Hariju Varešanoviću i što Plavom Orkestru zaista nije bilo potrebno, čak ni svrhu pokazivanja da ni onima sa druge strane nije lako. Loši, verujem, nije lako, ali Mirkovićevoj, siguran sam, nije teško.

Albumom, ipak, u skladu sa bojama na omotu, dominiraju vedre teme; vedrina prožima čak i pesme u kojima je prisutna nostalgija – za prošlošću, ličnom i/ili zajedničkom – nostalgija sa kojom su u skladu i uticaji koji se kreću u rasponu od pedesetih („Slatke čari“) do osamdesetih („Sedam“). No od komada nešto arhaičnijeg zvuka znatno su upečatljivije „(R)evolucija“, koja je gostovanjem članova Dubioza Kolektiva dobila angažovanu crtu, hitična, R&B obojena „S tvojim imenom na usnama“, te balade „Život nije bajka“ (koja umnogome podseća na neke komade sa prošlogodišnjeg izdanja Bajage i Instruktora; ne verujem da je Loša inspiraciju za ovu pesmu pronašao na Daljini, dimu i prašini, te svaka slučajna sličnost ovoj tango-baladi donosi veći broj bodova) i veoma lepa „Svako od nas nosi svoju bol“, koja je, kao najuspelija, veoma mudro odabrana za poslednju na albumu; no pažnje vredne su i balade „Od kod si doma“, „Bi li pošla sa mnom“ (za koju su tekst zajednički napisali Loša i Gibonni) i doo-wop „Slatke čari“.

Sedam je, dakle, sasvim dobar pop rock album. No, nažalost, ništa više od toga, i, nažalost – više pop nego rock, što je, naravno, sasvim legitimno, no kako odlučujemo da Plavi Orkestar posmatramo kao deo rock miljea, dopuštamo sebi da od njih očekujemo znatno „rokerskiji“ materijal. Loša se, istina, pokazao kao veoma kreativan kompozitor, no ne mogu se oteti utisku da može mnogo više no što je na albumu Sedam pokazao.

Spisak pesama:
1. „(R)evolucija“ – 5:00
2. „Sedam“ – 5:01
3. „Nedodirljiva“ – 4:10
4. „Slatke čari“ – 4:05
5. „Amerika“ – 5:16
6. „Ti misliš da je meni lako“ – 3:45
7. „S tvojim imenom na usnama“ – 4:01
8. „Od kod si doma“ – 4:51
9. „Bi li pošla sa mnom“ – 4:41
10. „Život nije bajka“ – 4:41
11. „Svako od nas nosi svoju bol“ – 6:03

Jedan komentar o “Plavi Orkestar – Sedam (2012)

  • davidPO

    Album je sasvim dobar ali stvarno mu ono sa Draganom Mirkovic mu stvarno nije bilo potrebno,inace pjesme Sedam,Zivot nije bajka,Sa tvojim imenom na usnama,Bi li posla samnom su stvarno dobre.

    Reply

Ostavite komentar: