Placebo

Loud Like Love

Izdavač: Universal, 16.9.2013.

Producent: Adam Noble

Žanr: Alternative rock

Trajanje: 47:08

4.0/5

Ocena

Angst, engleska reč koja označava strah i paranoju, obeležio je alternativnu muziku od samog njenog početka. Bend koji je od samog svog početka negovao jednu specifičnu, sofisticiranu varijantu pomenutog angsta, danas pred nas izlazi svojim sedmim albumom – Loud Like Love.

Skoro dvadeset godina posle prvog izdanja, stvari su se promenile. U kom pravcu, pokušaćemo da utvrdimo osvrtom na njihov najnoviji album, koji zaista odskače od svega što je ovaj bend radio do sada. Zvuk samog benda nije preterano suštinski promenjen, ali se u samom stvaralaštvu Brajana Molkoa može čuti da se i on ove godine priklonio trendu koji je izazvao pomamu među muzičarima. 2013. godina je, naime, godina sazrevanja. Pitanje dana je – Šta se dešava kada bend kome je lajtmotiv mladalački ishitreni angst počne da sazreva? Odgovor je prost, dešava se Loud Like Love.

Kada se pojavio prvi singl, Too Many Friends, najobjektivniji utisak je bio da pesma obećava nešto bolju situaciju nego sa prethodnim (odličnim ali) ne preterano dobro prihvaćenim Battle For The Sun. Zatim je usledila naslovna Loud Like Love i crv sumnje je krenuo u svoju misiju. Pesma je zvučala srećno. Brajan Molko peva pozitivno. Rif pršti durski. Dva poprilično „srećna“ akorda se smenjuju G i C dur. Pesma zvoni. Prosečan fan Placeboa sa nevericom posmatra ime izvođača i sluša ovu krajnje neobičnu numeru. Da li je ovo isti čovek koji je napisao The Bitter End? Song To Say Goodbye? Kada fanovi steknu užasnu naviku da se pronalaze u tuđoj depresiji kroz muziku, desi se prolongiranje beznađa i patetične šeme razmišljanja. Negde između Medsa i Borbe za Sunce, Molko je počeo da shvata da nije život samo kukati o muci, nego da boj bije srce u junaka i da nema te sile koja čoveka može da zaustavi ako nešto želi. Molko ovim albumom više nego ikada skoro glasno kao ljubav poručuje da želi da živi. Problem opšteg nedostatka depresije na ovom albumu zapravo ne postoji, osim u nekolicini fanova koji nisu spremni za promene.

Pomenuti glavni singl, Too Many Friends, sa svojim tekstom uperenim protiv društvenih mreža predstavlja društveno svesnog Molkoa i pesmu možemo svesti na najbolji stih u istoj My computer thinks I’m gay/What’s the difference anyway/When all the people do all day/Is stare into a phone. Opisan dvadeset i prvi vek u par rečenica. A svi smo „šerovali“ tu pesmu. Ono što Molko naglašava je da nije samo kritika društva u pitanju, već upozorenje da nas takve stvari čine dalekim i izolovanim. I u toj poenti polako, ali sigurno počinje da se odmotava klupko ovog albuma. O čemu on to zapravo peva? Zašto čovek koji je pre par godina pevao For What It’s Worth poziva na „ljubav toliko ponosnu da nikada ne mora da preispituje kako i zašto“? Koliko nam sami tekstovi dozvoljavaju, saznajemo da se nešto u Molkovom životu promenilo i to na bolje. Ne dajte se zavarati, tu je i dalje malo ogorčenosti koja čini Placebo. Tu su dirljive balade (koje svojim zvukom malo skreću sa Placebovog puta), tu je i sasvim neobična Rob The Bank, najagresivnija pesma albuma. Najličnije su upravo balade – Begin The End, Hold On to Me, A Million Little Pieces i poslednja Bosco u kojoj Molko svoju ulogu dežurne žrtve menja za rolu lošeg momka, štete, kancera i tereta u tužem životu. Molko je ubedljiviji u svojim tekstova o silnim nedaćama koje mu i dalje obeležavaju život, što se vidi u određenoj dozi optimizma, ne tako očiglednog, doduše.

Najveću promenu zvuka, pored raskošne naslovne numere nagoveštava i Begin The End, koja asocira na Radiohead po gitari i bubnju. Aranžmani su bogatiji negoli na prethodnom albumu, sa činjenicom da oštrina istog nije izgubljena. Valja napomenuti da je u sam zvuk benda infiltrirano mnogo više klavira, što nikako ne remeti pomenutu Placebo oštrinu. Kao što napomenuh u uvodnom pasusu, Placebo je sazreo, u svim aspektima.

Da li je dovoljno nafilovati album izuzetno zaraznim aranžmanima koji rapidno osciliraju po korteksu, uglavnom u prijatnom ruhu? Za bend koji je snimio Without You I’m Nothing, nekako se čini da nije. Angst je izgubio mrak, a zadržao energiju i time su Placebo sebe postavili kao nešto veseliju, pop, trendi verziju suptilnog gotičarskog stila koji su gajili i koji ih je činio unikatnim. Naravno, ovo što oni i dalje rade i dalje rade samo oni. Oštrina je i dalje tu, samo je primetan nedostatak Molkove izgubljenosti koja je bila zaslužna za određenu mistiku kojom je ovaj bend plenio svojevremeno. Sve to nije strašno, ovo je odličan album, bend se zabavlja svirajući ovo, u formi su i sami su svoji gospodari.

Neke stvari su možda daleko slađe tokom putovanja nego na samom cilju. Brajan Molko, Stefan Oldsan i Stiv Forest ovoga puta znaju šta žele, gde da idu i šta im je zapravo važno, ali postavlja se pitanje da li je Molko bio pristupačniji onda kada smo mogli da se poistovetimo sa njegovom dezorijentisanošću. Ili je pak pravo pitanje, da li je vreme da se konačno i mi sami, kao i Brajan, pronađemo, prestanemo da kukamo, ustanemo i zakoračimo napred, kao što su to Placebo uradili ovim izdanjem.

Spisak pesama:

1.Loud Like Love – 4:51
2.Scene of the Crime – 3:26
3.Too Many Friends – 3:34
4.Hold on to Me – 4:53
5.Rob the Bank – 3:36
6.A Million Little Pieces – 4:40
7.Exit Wounds – 5:47
8.Purify – 3:45
9.Begin the End – 5:58
10.Bosco – 6:38

Ostavite komentar: