Pickwick

Can't Talk Medicine

Izdavač: Dine Alone Records, 12.3.2013.

Producent: Pickwick

Žanr: Rock/Soul

Trajanje: 40:32

2.0/5

Ocena

Pickwick su bend koji se priklonio revival-u američke soul muzike. U matičnoj zemlji dobijaju nepodeljene simpatije, ali malo širu publiku teško da će steći.

U suštini, ovako nešto je, u nedostatku starih velikana, neophodno, ali teško je recenzirati album koji je već bar 50 puta do sada odsviran. Iste note, isti refreni, isti ritmovi, sve po starom i ništa, ama baš ništa novo. Osim činjenice da Sijetl nikada nije imao soul scenu. Možda sa dobrim razlogom. Pickwick neguju solidan zvuk, bar za ljude koji vole takav muzički izraz, i verujem da nema bolje muzike za lenje dane kada vam se ništa ne radi, sedite u fotelji, a potrebno vam je nešto da vam podigne raspoloženje. Jedini problem se sastoji iz toga što ćete мožda bolje proći sa pićem u gradu i osobom suprotnog pola pokraj vas.
Ili istog?

Lead singer je slika i prilika, doduše malo čupavija, Johhny Galecky-ja iz The Big Bang Theory. Njegov glas je najsofisticiranija komponrenta muzike Pickwicka, mladalačka je i ima dovoljno osećaja za varijaciju da vam standardni soul ritam ne dosadi. Ostatak benda je, da ne budem nepristojan, pristojan. Nešto reggae ili jazz grouve-a bi razdrmalo poprilično monotonu zvučnu sliku albuma Can’t Talk Medicine, ali to bi zahtevalo malo detaljnijeg poznavanja vladanja instrumentima, što ovaj “indie pop gone soul“ bend nema u rezervi. Ili se čuvaju za neke druge projekte. Rezultat je, u oba slučaja, isti.

Ne bih govorio konkretno o čitavom ovom ne tako jasno definisanom muzičkom poduhvatu, činjenici da bend nema ni gruv ni dušu, da nas priprema za nešto nalik na sliku budućnosti iz filma Demolition Man, itd. Više bih voleo da se osvrnem na ukupno stanje u muzičkoj industriji danas. Velike ribe jedu male, a ovo je još jedan primer kako konglomerati uništavaju sve što goni čoveka u novi dan. Posle ovakvog albuma vas prosto zapljusne jedan talas nezadovoljstva, i naglo shvatanje da je nemoguće tretirati muziku kao proizvod, već kao nezavisnu umetičku tvorevinu. Pickwick su se pojavili u pogrešno vreme, ne na pogrešnom mestu, ali ovo prvo je dovoljno da ih zapljusne na obalu promašenih klinaca koji se dodvoravaju publici. Grubo ili ne, na to se trenutna situacija svodi. Da li će ovaj mlad projekat zaživeti, možemo samo nagađati, ali teško je razumeti američku publiku koja ovo tek tako prihvata. Da li je to simptom da je kritika najzad ugušena i da je sve postalo jedan veliki sivi okean, gde vas hrane đubretom, a zauzvrat očekuju da podržite propalu mašineriju, jer to „pomaže umetnicima“.

Na kraju, neću reći da ovaj bend neće nikoga zabaviti. Hacienda Motel je odlična kompozicija, i, ako ništa drugo, predstavlja nešto što će se slušati u domaćem etru, tj. ako domaće stanice dobiju treće oko, zbace muzičke urednike, i dovedu nekog sa istinskim poznavanjem novih trendova da vodi program. Što bi me u izuzetnoj meri začudilo.

Spisak pesama:

1. Halls of Columbia
2. The Round
3. Hacienda Motel
4. Well, Well
5. Myths
6. Brother Roland
7. Letterbox
8. The Shadow
9. Lady Luck (feat. Sharon Van Etten)
10. Can’t Talk Medicine
11. Staged Names
12. Window Sill
13. Santa Rosa

Ostavite komentar: