Petnaest godina Ammonite Recordsa: Presing, Halftones i Lutke

Presing / foto arhiva

Izdavačka kuća Ammonite Records je sinoć, u Dorćol Platzu, proslavila 15 godina postojanja uspešnim nastupom tri beogradskih benda – Halftones, Lutke i Presing.

Prvi bend koji je izašao na binu jeste Halftones. Reč je o grupi vrlo iskusnih muzičara koji pod ovim imenom nastupaju ne tako dugo. Setlista se mahom sastojala iz pesama sa njihovog poslednjeg studijskog izdanja “Damned Horses” kojima je bend demonstrirao različite zvučne kombinacije koje se ipak na kraju najviše vrte oko post-punk/indie-pop odrednica produbljenih shoegazerskim i noise uplivima gitariste koji je, čas iz Jaguara, čas iz Jazzmastera, izobilja pedala i alternativnih štimova proizveo prljavu, široku i prozračnu atmosferu. Ono što se da primetiti jeste koliko bend neuporedivo bolje zvuči uživo nego na studijskom snimku, koji u poređenju ispada mlako i dosta suvlje. Iako su tekstovi Suzane Sumrah na engleskom, nisu katastrofalni kao što je slučaj kod većine srpskih bendova, dok se njihova muzika više oslanja na njenu interesantnu vokalno-plesnu interpretaciju koja vrlo često (ponekad i više nego potrebno) zaliči na Bjork. Za vreme njihovog nastupa, najviše se izdvojila “Whisper/Dream” sa uplivima Sonic Youthovskih atonalnih melodija i dinamičke igre koja je pri Suzaninom vrisku dovela do vrhunca njihovog nastupa.

Potom su usledele Lutke, pop bend koji jako dugo nastupa, međutim nikad nije dobio naročitu pažnju, pomalo nalik novosadskom Minstrelu koji je, doduše u mnogo većoj meri, propatio kada je u pitanju popularnost. Njihov nastup je brojao najviše ljudi na bini, zahvaljujući bogatoj duvačkoj sekciji koja je vrlo lepo uobličila celokupni zvuk benda. Kroz sasvim solidan set trajanja koje je bilo potaman, na vrlo uigran i usklađen način demonstrirali su svoje umilne i lepo izaranžirane melodije, praveći predah između buke Halftonesa i rokenrol avangarde koja je usledela.

Oko dvanaest časova, na binu je izašao kultni beogradski bend Presing koji je svoj nastup otpočeo furioznom “Mačo” izuzetnog gruva, na kojoj je međutim bilo tehničkih poteškoća sa gitarom – bila je vrlo tanka i tiha, pogotovo u poređenju sa odličnom i utegnutom ritam sekcijom. Međutim, po završetku ove pesme bend je odmah rešio ovaj problem i nastavio sa preplitanjem Krakinih atonalnih i unikatnih gitarskih deonica, uvrnutih aranžmana i Kizine jedinstvene, uvek drugačije, ali prepoznatljive, interpretacije svoje apstraktne poezije.

Setlista se sastojala iz pesama sa svih studijskih izdanja Presinga, tako da smo mogli čuti hitove poput “Ritam (u kojem stojiš)” i “Plastikmen“, kao i novije, ništa manje uspele pesme “Mi nismo verni” (koju je bend izveo bez vokala Zoje Borovčanin) i “Zvona se uklapaju sa suncem” koja ima jednu od najveštijih rifova u Presingovom opusu. Povremeni i efektni uplivi duvačke sekcije (u kojoj je bio prisutan jedan vrlo neuobičajeni električni instrument koji je neretko zvučao kao neki sintisajzer, zahvaljujući multiefekt procesoru) na pesmama kao što su “Buđenje u šibici” (sa albuma “Zanos bez snova” čijih je pesama najmanje bilo na setlisti) su značajno doprineli već intrigantnoj atmosferi koju je bend priredio.

Ono što je zaista narušavalo celokupan utisak, uprkos interesantnom i, sinoć solidno popunjenom ambijentu Dorćol Platza (koji nažalost nije najbolji koncertni prostor), jeste loš zvuk koji je neretko zakopavao vokal Zorana Radovića, koji nije dolazio do izražaja u onim distorziranijim, bučnijim delovima pesama. Međutim, ni instrumentalni deo nije bio najsrećnije smiksan, tako da se izuzetna uvežbanost i muzikalnost članova Presinga nije mogla najbolje čuti. Međutim, ono što je jako važno jeste da se ona mogla osetiti, što publika, kojoj je u velikoj meri falilo mladih ljudi, svakako jeste i dočekivala ovacijama pri završetku svake pesme.

Bend je na bisu ponovo izveo “Sve zvezde” i “Plastikmen” koji su, mora se priznati, mogli biti zamenjeni nekim draguljima kao što su recimo “Staklena planeta” ili “Povorke odgovora“, i time priveo čitav događaj kraju. Šteta je što Presing ne svira češće od jednom u godinu dana (poslednji put je odsvirao, bez imalo preuveličavanja, koncert za pamćenje, u novembru 2015. godine u KC Gradu), jer svaki njihov koncert bude vrlo interesantan i nešto o čemu se priča, ali verujem da je u pitanju neki validan razlog (možda ne želi da svira puno dok se ne pojavi s novim materijalom), s obzirom na to da govorimo o grupi muzičara koja je poznata po svojim odmerenim i proračunatim koracima.

 

Jedan komentar o “Petnaest godina Ammonite Recordsa: Presing, Halftones i Lutke

Ostavite komentar: