Pesme radi: dvadeset godina od smrti Townesa Van Zandta


Tauns Van Zant je najbolji tekstopisac na svetu i staću  na stočić za kafu Boba Dilana u svojim kaubojskim čizmama i reći to”, izjavio je jednom prilikom Stiv Erl.

Stiv Erl i Tauns Van Zant

Ovu neumerenu fanovsku izjavu bitno je razmatrati ne u njenom doslovnom značenju, već u njenoj ilustrativnosti. Biće da ju je Erl izrekao kako bi gurnuo prst u oko nadobudnim intelektualistički nastrojenim elitistima koji se zgražavaju nad jednostavnosti u poetskom izrazu, kojoj je Van Zant bio sklon, a nesposobni su da uoče kvalitet, osim onog opštepriznatog. S druge strane, ona, uprkos svojoj bombastičnosti, može da posluži kao polazna tačka za shvatanje značaja Taunsove muzičke zaostavštine. Danas, kada se navršava dvadesetogodišnjica od njegove smrti, podsećamo se nekih ključnih trenutaka njegovog života i stvaralaštva.

Tauns je bio talentovani i visokointeligentni potomak slavne i imućne teksaške porodice. Nakon što mu je dijagnostifikovana manična depresija podvrgnut je terapijama insulinskim šokom, što je prouzrokovalo gubitak sećanja. O detinjstvu i svom ranijem životu slušao je i učio od drugih. Čini se da je nakon toga, inspirisan mitologijom rane američke muzike, u manjku ideje o  bivšem sebi, rekreirao svoju ličnost po uzoru na mitski predložak. Napustio je udobnost porodičnog doma i prepustio se životu na putu, sa gitarom u rukama i rancem punim ploča na leđima, po brvnarama i kamp kućicama kao prebivalištima, ponekad čitave dane provodeći u planini na leđima konja. Učinio je to „pesme radi”, što sugeriše i naziv njegovog debi albuma.

Van Zant je iskustva, doživljaje i zaključke akumulirane takvim načinom života utkao u svoje pesme. Otuda ne čudi to što je neke od najdubljih saznanja i istina o životu često iznosio na najjednostavniji mogući način, u maniru starih kantri, bluz i folk majstora. Time je pesmama dao na verodostojnosti i direktnosti pri obraćanju slušaocu. Suze starog crnca koji sluša Taunsa dok svira Waitin’ Round To Die, u dokumentarcu Heartworn Highways, kazuju mnogo o tome. Slična je i reakcija Krisa Kristofersona na verovatno najpoznatiju Van Zantovu numeru, Pancho and Lefty. Jednom je rekao da kada je prvi put čuo uvodne stihove ove priče o dvojici desperadosa, pomislio je da govore o njemu.

Kadar iz filma ,,Heartworn Highways”

Napevi Taunsa Van Zanta i likovi koji u njima obitavaju istog su sastava kao i njihov tvorac: naime, ne može se tačno utvrditi gde u njima prestaje zbilja, a počinje mit. Klasični junaci kantri pesama, poput odmetnika, očajnika, kamiondžija, kauboja i lepih, ali često i opasnih žena, deo su i njegovog poetskog sveta. Ono što ga izdvaja od drugih pripadnika tog žanra je što je taj svet proširio  mistikom, južnjačkom gotikom, pa čak i motivima preuzetim iz književnih dela. Odatle sva jezovitost numere Our Mother The Mountain i epska tematika u Silver Ships Of Andilar, inspirisana Tolkinovim delima. Upravo u tome što je ovladao uzusima jednog žanra i nadišao ih, ne čineći nikakav vid „svetogrđa”, leži sva veličina Van Zanta kao tekstopisca. Kada imamo tu činjenicu u vidu, postaje očigledno da većina onoga što nazivamo amerikanom, alt kantrijem, ili pak folk rokom, počiva upravo na temeljima koje je on postavio.

Tauns Van Zant je šest, od ukupno deset, studijskih albuma objavio u periodu od 1968. do 1972. Već prvim, For The Sake Of the Song, pokazao je svu raskoš svog talenta. Međutim, sam Tauns izgleda i nije bio najzadovoljniji zvukom koji je dominirao na ovoj ploči. Prekobrojni instrumenti i aranžmani koji su bili u skladu sa tada aktuelnim trendovima u folk muzici nisu baš najbolje odgovarali njegovim estetskim merilima. Stoga se na narednim izdanjima vratio pesmama kao što su Tecumseh Valley, Waitin’ Round To Die, I’ll Be Here In The Mornig i Sad Cinderella, te ih lišio šezdesetosmaških primesa, podarivši im čvrst folkersko-kantroidni stav. Ovako ogoljene numere Van Zant je mogao da pronosi glasom i gitarom, gde god se zatekne, čime je zavredio da mnogi zbog toga u njemu vide naslednika srednjovekovnih trubadura.

,,Livin’ on the road my friend…”

Tauns se većim delom svog života borio sa depresijom i zavisnošću od alkohola i droge. Uprkos tome, osnovna misao njegovog stvaralaštva se ponajbolje ogleda u refrenu pesme To Live Is To Fly, koji u slobodnom prevodu izgleda otprilike ovako: „Živeti znači leteti, visoko i nisko, stoga otri prašinu sa krila i suze iz očiju”. Ovi stihovi, u svom svojem simplicitetu i lepoti, mogli bi, bez preterivanja, da stoje u bilo kojoj drevnoj knjizi na kojoj počiva savremena civilizacija, od dela antičkih filozofa, Biblije, pa sve do filozofije mislilaca sa dalekog istoka. Način na koji slušaocu vraćaju hrabrost i dostojanstvo, ispravljajući mu povijenu grbaču, ide tome u prilog.

Tokom dve decenije, koliko je prošlo od Taunsove smrti, uticaj njegovih dela ne jenjava. Svake godine se pojavi nemali broj obrada njegovih pesama, a neretko su njima ispunjeni i čitavi albumi. Sastavni su deo saundtrekova mnogih filmova i serija. Nakon smrti svog pedesetdvogodišnjeg autora, pesme su nastavile da se razvijaju i šire glas o teksaškom trubaduru. Jednom autentičnom kantri i rok heroju, i njegovom životu proživljenom zarad pesme, time je odato najveće priznanje.

Danas, kada smo ispratili godinu u kojoj je Smrt radila prekovremeno, i kada se navršava tužna godišnjica Van Zantovog odlaska, autoru ovih redova je delovalo kao važno da podseti na jednog od najuticajnijih autora u ovoj muzici, među čijim fanovima se nalaze i Emilu Haris, Robert Plant, Vili Nelson, članovi bendova Cowboy Junkies i Mudhoney, pa i sam gorepomenuti Dilan. Sa refrenom pesme To Live Is To Fly kao mantrom, ulazimo u Novu godinu. Otrite prašinu s krila, san i suze iz očiju i hrabro nastavite let. Visoko, il’ nisko, nije ni važno. Uz Taunsovu muziku je svakako lakše. Srećna Vam Nova godina!

Ostavite komentar: