Pažljivo slušaj (septembar 2017)


Po deveti put ove godine predstavljamo vam albume koje biste, prema mišljenju novinara Balkanrocka, trebali pažljivo poslušati. I ovoga puta tu su zanimljiva izdanja, a tu je i jedna novost – od sada krećemo s predstavljanjem albuma bez navođenja ocjena. Kako se upravo ocjenjivanje pokazalo kao najteži dio pisanja ovih kratkih recenzija, pretpostavili smo da će i sami tekstovi biti dovoljni, a o ocjeni možete donijeti sud kada preslušate albume.

Kasabian – For Crying Out Loud (Columbia, Sony, 5.5.2017)

O prošlom albumu najjače postave post-britpop engleske reprezentacije u našoj redakciji može da se vodi polemika toliko žestoka da bismo se verovatno potukli. Nekima je totalno đubre, nekima je odličan korak napred, nikog nije ostavio ravnodušnim. Kakav god bio, “48:13” je bilo prilično teško nastaviti. Ovogodišnji “For Crying Out Loud” je najavljivan kao spas električne gitare, a to ipak nije ispunio. No, da je lesterska momčad ispostavila izuzetan album, to niko ne može da spori pa nećemo ni mi. Počevši sa “Ill Ray (The King)”, u čijem spotu igra Sersi Lanister i pritom oživljava kraljeve, umesto da ih ubija (spoiler alert!), album će vas odvesti na jednu prezabavnu vožnju. Ma i taj prvi singl koji je bio sladak kao šećerna vuna uvaljana u onu moču od tulumbi, “You’re lin love with a psycho” – savršen gitarski pop. Serđo Picorno i Met čije prezime nikad neću znati da izgovorim se hebeno dobro zezaju. U svem tom zezanju, Picorno, faca kalibra Noela Galagera dok još nije bio krompir, provuče nekoliko maestralnih pesama i voila – Kasabian je najbolji UK bend na sceni. Savršenim čudačkim senzibilitetom za pop pesmicu i guranje stvari napred kada je zvuk u pitanju, Kasabian uspevaju da se održe pri vrhu svetske ponude već godinama. Kad prežvaćete solidne “Twentyfourseven” i “Good fight”, na vas naleti “Wasted”, apsolutno radijski nastrojena pesma u kojoj i pored svega što je čini sladunjavom postoji nešto što će vas naterati da je obožavate. Manje zarazni singl “God bless This Acid House” neće oduševiti sve vas, ali može da prođe. Skoro pa lenonovska balada “The Party Never Ends” je apsolutno u boljem delu albuma, kome svakako pripada i “Are You Looking for Action?” sa svih svojih osam minuta psihodeličnog fanka. Ostatak albuma se zaista ne ističe, ali neće vam pasti na pamet da promenite pesmu dok traje. Da smo i dalje ostali pri brojnim ocenama za ovu rubriku, album bi dobio negde između 4,5 i 5, mada tome dosta doprinosi šarm Serđa Picorna.

Miloš Cvetković


Arcade Fire – Everything Now (Sonovox, Columbia, 28.7.2017)

Citiraću kolegu iz redakcije „Win Butler se istripovao na bitnost”. To je verovatno tačno od trenutka kada je Vin Batler ugledao svetlost dana i taj trip mu je do skoro stajao savršeno. Na poslednjem albumu svog benda, najveće kanadske nezavisne senzacije još 1. jula 1867. godine, Edwin je previše inertnosti dozvolio sebi, utripovao da je bitniji od pesama i smućkao album koji ćete da želite da zavolite, ali nećete uspeti u celosti. Da, frka je jer Arcade Fire nije izbacio album koji se u startu kuje u zvezde. Ni posle N slušanja, album ne deluje kao kompletno delo, već kao brzinski sklepana skupina numera na kojima je pretencioznost nameštena na 11. Ruku na srce, par puta će vas album da vas razdrma (“Everything Now”, “Creature Comfort”, “Signs of Life”), jednom će da vas oduševi i kanališe Dejvida Bouvija (“Put Your Money On Me”) dok će ostatak da vas ostavi u čudu, zbunjene kao da se nikada nije desila invazija ovog benda. Melodije su tu, atmosfera je tu, tekstovi koji pogađaju u hipsterska nam srca ranjiva su tu, ali magija koju Batler i ekipa cede još od starta je jednostavno pri kraju, za budućnost Arcade Firea je veoma bitno da se Batleru desi nešto revolucionarno u životu. Najveći i najponosniji princ indi muzike je konačno udario u zidine sopstvenog zamka. Šlag na torti je to što se i sam uzjogunio što fanovi i kritika nisu bili baš blagi prema albumu pa je pobegao sa društvenih mreža. Ipak, pomenute numere nisu za bacanje, posebno “Put Your Money on Me”, koja se nekako uguzila uz “Ready to Start” u srcu vašeg recenzenta pa i dalje veruje i nada se da će Arcade Fire da nastavi da zadaje domaće zadatke svim pretencioznim bendovima. Sledeći put nadam se pesmama.

Miloš Cvetković


Manntra – Meridian (Bleeding Nose Records, 11.8.2017)

Prošlo je pet godina od prvog singla Manntre, „Kiša“, i od tada je za taj umaški bend gotovo sve krenulo uzlaznom putanjom. Predvođeni Markom Matijevićem Sekulom, preživjeli su sve promjene u bendu, ostavili iza sebe „Horizont“ (2012) i „Veneru“ (2015), da bi ovo ljeto izdali „Meridian“. Od industrial metala i folk rocka nisu odustali, a bogami ni od tekstova na hrvatskom jeziku. Upravo zato je ogromna vijest bila da je „Meridian“ izdan izvan Hrvatske, za njemački Bleeding Nose Records, no to ne treba iznenaditi jer je Manntra ionako probila naše granice te imaju fanove širom Europe. U skladu s tim je i gostovanje Michaela Rheina iz njemačkog benda In Extremo na pjesmi „Meridian“, koji je inzistirao da svoj dio otpjeva na hrvatskom jeziku. Morski motivi i dalje su neizbježni u tekstovima Manntre („Meridian“, „Lanterne“, „Otac“, „Snaga“, „Albatros“), u „Divojko“ se može čuti najviše etno elemenata, dok je pjesma „Kornati“ posveta vatrogascima, ne samo onima poginulima upravo na Kornatima, nego, riječima benda, svim vatrogascima i ostalim anonimnim herojima koji svakodnevno riskiraju svoje živote. Oni već navikli na zvuk Manntre vjerojatno će biti zadovoljni i ovim albumom, a svi ostali trebali bi biti spremni na zanimljivo muzičko iskustvo.

Dajana Lerić


Meat Wave – The Incessant (SideOneDummy, Big Scary Monsters, 17.2.2017.)

The Incessant” je treći studijski album čikaške grupe Meat Wave, koji je prošao prilično nezapaženo u alternativnim/indi krugovima uprkos svojim brojnim kvalitetima. Od početne pesme “To Be Swayed“, u čijih prvih petnaest sekundi bend jasno objašnjava skoro sve svoje sonične tendencije, do poslednje “Killing the Incessant“, čiji veliki deo čini neritmičan zbir rafala na činelama i tremolo pickinga, dobijamo 36 minuta čiste mcluskyjevske (na čiji album “Mclusky Do Dallas” mene “The Incessant” veoma asocira, ako izuzmemo humor, suludo distorziran bas i prisustvo antologijskih rok stihova) sile provučene kroz ogoljeni, “neproducentski” postupak Stiva Albinija. Pregršt zanimljivih rifova i melodija, velika sviračka utegnutost, intenzitet vokala Krisa Satera i stilizovani, rečiti tekstovi. Pored pomenutih pesama, izdvajaju se i naslovna, “Tomosaki“, “No Light” i “Run You Out” koja je među najkonciznijim i najuspešnijim gitarskim numerama objavljenim u skorije vreme.

Sergej Sokolov


Windy & Carl – Blues for a UFO (Bandcamp izdanje, 21.8.2017.)

Nakon pet godina diskografske pauze, kultni ambijentalni/shoegaze duo i bračni par Windy & Carl, niotkuda su najavili i objavili “Blues for a UFO“, “muziku stvorenu iz frustracije i saosećanja”. Na njihovoj Bandcamp stranici stoji čitavo obrazloženje ove sentence i razjašnjava altruistički poriv njihovog pisanja i snimanja ove ploče. U pitanju su tri ambijentalna komada, od kojih samo naslovna numera ima jasnu strukturu i melodiju pre nego što se pretvori u tridesetominutni drone iz E, dok druga dva asociraju na logiku stvaranja prisutnu na ploči “Depths” – iako harmonski neodređeno, nekako na granici, gotovo bezoblično, estetski je pun pogodak i oslanja se na čitav niz zvučnih slojeva koji se možda ne mogu uvek razdvojiti i razaznati, ali kao i kod ostatka diskografije ovog benda, teraju čoveka da im se vraća i nanovo ih upija.

Sergej Sokolov


Eyot – Innate (Ninety and Nine Records, 20.2.2017)

Sredinom prošle godine Eyot je najavio da će novi, četvrti, studijski album biti snimljen u Čikagu, tačnije u Electric Audio studiju kod čuvenog producenta Stiva Albijina. Apsolutno logičan sled događaja uzevši u obzir zvuk koji Eyot gaji od početka karijere, a koji je u bliskoj vezi sa zvukom bendova Nirvana i Mogwai koje je dotični Albini producirao. Ceo novi album oslanja se na spoj istoka i zapada, odnosno na spoj tradicionalnog i modernog. Moderan zvuk, zaprljan, sa gitarama koje sve češće dolaze u prvi plan kombinovan sa balkanskim ritmovima, skalama i harmonijama. Takođe, imena pesama su na direktan ili indirektan način povezana sa tradicijom ovog podneblja. Ovaj album možda nije u rangu sa prethodna tri, ali je nesumnjivo poslužio kao još jedan stepenik ka vrhu kome je Eyot iz godine u godinu sve bliži. Da li je možda neki drugi producent mogao da uradi još bolji posao od Albinija? Možda, ali da li svaki album mora biti isproduciran perfektno? Sa druge strane, sarađivati sa takvom veličinom kao što je Stiv Albini je iskustvo koje će Eyotu doneti mnogo u nastavku već itekako uspešne karijere. Album godine u Srbiji?

Uroš Kostić


Metz – Strange Peace (Sub Pop, 22.9.2017)

Još jedan album u ovomesečnom broju rubrike „Pažljivo slušaj“ dolazi iz Electric Audio studija u Čikagu, odnosno od producenta Stiva Albinija. Kanadski trio Metz za svoj treći album „Strange Peace“ izabrao je najboljeg mogućeg producenta. Na prethodna dva albuma pokazali su sirovu energiju pod velikim uticajem bendova poput Nirvane, Mudhoneyja, The Jesus Lizarda te Albinijevih Big Black i Shellac. Međutim, na novom albumu zašli su u melodiju. Zadržali su svu sirovost i glasnoću (kada album detaljno slušate čuje se da je oprema oterana do maksimuma), ali su ubacili melodične delove što u vokalima (koliko je to moguće) što u gitarama. Pritom nisu postali pop ili otišli u neke mainstream vode, već su samo rizikovali sa nečim novim  i u tome itekako uspeli. Poslednjih par godina je ozbiljna nestašica dobrih gitarskih albuma sa zanimljivim rifovima, koji vam ne dosade posle dve pesme. Metz, sa druge strane, iza sebe imaju tri odlična albuma vredna pažnje.

Uroš Kostić

Ostavite komentar: