Pažljivo slušaj (oktobar 2017)


U oktobarskom izdanju rubrike Pažjivo slušaj predstavljamo šest aktuelnih izdanja, kao i jedno nastalo početkom godine, za koje smo smatrali da je nepravedno prošlo „ispod radara”. Mahom alternativna gitarska svirka, sa primesama indi, pop i elektronske muzike, čini albume koje smo odabrali za ovomesečno pažljivo slušanje idealnim za prekraćivanje sve dužih jesenjih noći.

Triggerfinger – Colossus (Mascot Records, 25.8.2017)

Triggerfinger, uz dEUS, meni najdraži belgijski muzički proizvod, iako su osnovani sada već davne 1998. godine i „Colossus“ im je peto studijsko izdanje, postali su poznatiji široj publici tek nakon što su objavili akustičnu obradu Lykke Li, „I Follow Rivers“. Na žalost ili na sreću, ostavit ću drugima da sude. U svakom slučaju, u našim su krajevima dosta popularni i česti gosti pa ćemo tako novi album čuti uživo već 5. studenoga na Reflektor festivalu u Zagrebu. Moram priznati da „Colossus“ nije jedan od onih albuma koji na prvo slušanje uđu u uho ili izazovu „wow“ reakciju, ali već prvom preslušanom pjesmom, „Colossus“, ostavlja dojam čvrstog gitarističkog albuma, što se nastavlja i sa sljedećom, „Flesh Tight“. A onda album postaje zabavan, ili čudan, kako se uzme… Triggerfinger odlučili su eksperimentirati, i rade to jako dobro. Tu su atmosferična „Candy Killer“ (nakon koje nećete moći prestati ponavljati „killer killer“ u stilu Rubena Blocka), zatim „Upstaris Box“ koja naginje pop muzici osamdesetih, nježna „Afterglow“… Uostalom, upustite se u istraživanje „Colossusa“, iznenadit će vas na skoro svakom koraku.

Dajana Lerić


Zola Jesus – Okovi (Sacred Bones, 8.9.2017)

Dvadesetosmogodišnja Zola Jesus s muzičkom karijerom započela je snimajući u svojoj kući koristeći različite instrumente, da bi sada, desetak godina kasnije, izdala već peti studijski album – „Okovi“. S obzirom na Zolino rusko, slovensko i ukrajinsko podrijetlo, okovi predstavljaju isto ono što znače i u našim jezicima, dok sama Zola pojašnjava: „Svi smo mi vezani okovima za nešto: za život, smrt, tijela, umove, bolest, ljude, pravo na rođenje, dužnost.“ Od zadnjeg albuma, „Taiga“, Zola je zbog nekih događaja u životima njoj bliskih ljudi bila suočena sa smrću, što je ostavilo trag na nju pa tako i na tekstove na novom albumu. Prvi zvučni sloj „Okova“ je elektronika, no album je mnogo više od toga: hibrid elektronike, klasične muzike, noisea, popa, goth rocka. No sve to pada u drugi plan u trenutku kada čujete Zolin snažan i strastven vokal. Iako je album nastao u Zolinom teškom životnom periodu i iako su neke od tema pjesama pokušaj samoubojstva („Witness“, „Siphon“), serijski ubojice („Soak“) te borba protiv depresije („Ash to Bone“), „Okovi“ odišu nadom: „We just want to save you / Pull you from those dark nights / We just want to show you there’s more to life“ („Siphon“).

Dajana Lerić


King Krule  –  The OOZ (XL/True Panther Sounds, 13.10.2017)

King Krule je jedan od mnogih pseudonima Archy Ivan Marshalla, dvadesettrogodišnjeg muzičara iz Londona. Ovaj mladić riđe kose i dubokog glasa svoju već impresivnu diskografiju podelio je žanrovski po svojim pseudonimima. Najnoviji album londonskog multižanrovskog muzičara moguće je porediti samo sa njegovim albumom 6 Feet Beneath the Moon iz 2013. godine, koji je jedini pored ovog objavljen pod imenom King KruleAlbum od samog starta, već sa prvom pesmom „Biscuit town“, daje nam utisak kao da ga slušamo sa izgrebane ploče ili pohabane kasete. Prepoznatljivi jazzy-punk-funk zvuk sa prvog albuma je prisutan, ali uz dosta više sporijih chill out pesama. Kroz ceo LP provlače se hip hop ritmovi i gitarski zvuk, sličan Mac Demarcovom, utopljen reverbom i vibrato efektima. Za razliku od 6 Feet Beneath the Moon, veliki broj pesama ima prisutan i električni klavir, a duvački instrumenti su daleko više u pozadini, dok su u pesmama poput „A Lizard State“ bile vodeći instrumenti. Jedine pesme koje se izdvajaju po zvuku jesu „Dum Surfer“ i „Vidual“ koja zvuči kao značajno agresivnija verzija neke od pesama benda MadnessIako album ima čak 19 pesama prvo što mi je zapalo za oko dok sam gledao listu pesama bila je pesma „Lonely Blue“. Ova pesma je očigledno paralela sa prethodnim albumom i pesmom „Baby Blue“, gde je melanholičan, i blago romantičan zvuk, zamenjen dosta mračnijim. Ovaj album, iako ispunjen brojnim nesvakidašnjim zvucima, nije težak za slušanje, što smatram da je istovremeno njegova prednost i mana. Bez obzira što je King Krule napravio očigledan pomak u kompleksnosti kompozicija i produkciji nijedna pesma na albumu ne ostavlja jak utisak.

Damjan Jovanović


Protomartyr – Relatives in Descent (Domino, 29.9.2017.)

Post-punk/indie/noise-rock kvartet iz Detroita, Protomartyr, verovatno predstavlja jedan od najznačajnijih rok bendova u proteklih pet godina. Njihove prethodne dve ploče, kompaktna i eksplozivna “Under Color of Official Right”, kao i odmerenija i apstraktnija “The Agent Intellect”, su obe bile među najboljim izdanjima tih godina (uprkos ne-sasvim-širokogrudom prijemu kritike, čiji je dobar deo svrstavao Protomartyr u neku osrednju ligu derivativnih bendova sa dobrim pesmama) i “Relatives in Descent”, srećom, nastavlja taj vredni niz. Uz pomoć Sonnyja DiPerrija (producenta i inženjera ploča Animal Collective, Portugal. The Man i Warpaint), predstavljena je verovatno najprijemčivija i sonično najbogatija verzija grupe do sada, ali ne po cenu njihove beskompromisnosti – gitarske farbe jesu malo prefinjenije, prijatnije, ali se nikad ne plaše da odu u treblasti napad singlova na Telekasteru, umočen u prepoznatljivu količinu reverba i adekvatno propraćen odličnom interakcijom u ritam sekciji koja zvuči utegnutije, jasnije i udarnije nego ranije. Tekstovi Joea Caseya su ambiciozniji i slikovitiji, referišući kako na ličnosti i događaje iz istorije, politike i pop kulture, pa tako i na same sebe, stvarajući neki vid petlje u okviru ploče (motiv, stih “She’s trying to reach you” se javlja i u prvoj i u poslednjoj pesmi na albumu) i, iako nije reč o konceptualnoj ploči, svi za zajedinčku temu imaju “nesaznatljivu prirodu istine”. Ova ploča donosi i neke shoegaze trenutke (prelepa “Night-Blooming Cereus”), nepredvidive i jedinstvene aranžmane (“Up the Tower”, “My Children” i “A Private Understanding”), kao i hitične trenutke (“The Chuckler” koju krase majušni tonovi na gitari, formirajući temu sa violinom, odlično pozicioniranom u miksu). Jedina slaba od dvanaest pesama na ploči jeste “Corpses in Regalia” i sama ta činjenica je dovoljna da pustite album u roku od 3, 2, 1…

Sergej Sokolov


Ulrich Schnauss & Jonas Munk – Passage (Azure Vista, 20.1.2017.)

Passage” je ploča koja jeste izašla početkom godine, ali je prošla gotovo bez ikakve najave i recepcije kritike, a vredna je slušanja, shodno tome ćemo joj dodeliti mesto u ovoj rubrici. Iako nije reč o izdanju ikakve ambicioznosti i pesme nisu jasno formirane, već predstavljaju ideje razvučene preko određenih trajanja, novo izdanje kultnih evropskih elektronskih muzičara Ulricha Schnaussa i Jonasa Munka (poznatijeg pod pseudonimom “Manual”) predstavlja zaista kvalitetnu i prijatnu stilsku vežbu, još jednu u nizu njihovih saradnji. Kako su obojica poznati po svom koketiranju sa različitim, srodnim gitarskim estetikama (poput dream popa i shoegazea), ni ovaj album nije izuzetak – gitare su, doduše, malo suvlje, fokusirane na melodije, a efekti igraju propratnu ulogu u nekad manje, a nekad više suptilnom farbanju celokupne zvučne slike (svakako vuku na “Pygmalion” grupe Slowdive koja je verovanto najuticajnija gitarska ploča kada je u pitanju ova serija elektronskih umetnika koja se javlja početkom dvehiljaditih), čija je druga glavna pokretačka snaga izobilje britkih i sintova – ukusnih arpeđija i padova. Iako je manje više ujednačeno izdanje, postoji nekoliko pesama koje se izdvajaju – “Amaris” (čiji su me početni akordi asocirali na “I Will Possess Your Heart” od Death Cab For Cutie), “Caffeine Blues” koja ima izvrsnu harmoniju i “Anywhere But Here” sa neobičnim i lepim gitarskim temama.

Sergej Sokolov


 

St. Vincent – Masseduction (Loma Vista Recordings, 13.10.2017)

Annie Clark, poznatija kao St. Vincent, jedna je od vodećih izvođača današnje indie pop scene. Sa pet albuma i nekoliko nagrada, među kojima je i gremi koji je dobila za svoje pretposlednje ostvarenje iz 2014. godine, možemo je izdvojiti kao jednu od zrelijih muzičara današnjice. Svaki LP karakteriše se kompleksnošću i vrlo složenim, i pomalo čudnim, gitarskim deonicama i ritmovima, kao i vrlo bizarnom estetikom. Masseduction se po ovome nikako ne izdvaja. Od prvog udarca elektronskog bubnja i melodije na gitari oseća se prepoznatljiva atmosfera koju proizvodi muzika St. Vincent. Elementi koji se najčešće javljaju u elektronskoj savršeno su isprepletani sa zvucima rok muzike. Iako nije neočekivano, svaki put je vrlo zabavno čuti inovativne načine na koje Annie oblikuje gitarski zvuk. Naravno, njene vokalne sposobnosti nije moguće izozstaviti, pogotovo na numeri “Masseduction”, čiji naziv nosi ceo album. Najjača strana ovog albuma jeste izraženo prisustvo tradicionalne forme pesme, sa velikim brojem vrlo pevljivih i upečatljivih refrena i kontraverznih tekstova. Ono što mogu navesti kao manu jesto to što ne možemo uočiti nikakvu nit, ili koncept, koji su bili istaktnuti na njenim prethodnim pločama. Mada smatram da ovo neće predstavljati problem novijoj publici. Iako je St. Vincent iz 2014. bio smatran vrhuncem njene karijere Annie je uspela da dokaže suprotno.

Damjan Jovanović


Grooms – Exit Index (Western Vinyl, 20.10.2017.)

Nakon dvogodišnje diskografske pauze, indi sastav Grooms iz Bruklina (prijatelji A Place To Bury Strangers, sa kojima su delili Death By Audio prostor do kraja 2014. Godine, a sa kojima su nastupali 2015. u Beogradu) predstavlja novi album, “Exit Index”. Kako je singl “Turn Your Body” najavio, bend je pošao u malo drukčijem, atmosferičnijem pravcu, bogateći svoj zvuk sintovima i dodatno smanjujući standardne, čiste gitarske deonice koje su se u nešto većoj (i tada su gitare bile mahom u efektima) količini mogle naći na prethodnom albumu, odličnom “Comb the Feelings Through Your Hair”. Prepoznatljivi Grooms shimmer, kao i čudne harmonije i melodije su još uvek tu, s tim što postoji nagoveštaj estetski kompleksnijeg izraza (npr. refren pesme “The Directory”, koji je vrlo lepo osmišljen i izaranžiran). Problem je što je “Exit Index”, što produkcijski (kompresovaniji je od prethodnog), što zbog načina na koji je napisan, pomalo monoton album i nakon prvih pet pesama prestaje toliko da okupira pažnju – i prethodna ploča je bila nekako homogena, ali je imala dovoljno diverzne i upečatljive pesme i uspešno izbegla ovaj sindrom (ovde se dešava da dve pesme dele vrlo slične ideje ili deonice). No, i pored toga, govorimo o sasvim solidnom izdanju sa vrlo blistavim trenucima koje vredi čuti.

Sergej Sokolov

Ostavite komentar: