Pažljivo slušaj (novembar 2017)

Novembarsko izdanje rubrike Pažljivo slušaj poslednje je u ovoj godini. Sledi svođenje računa u vidu godišnjih lista, te ćemo definitivno dobiti sveukupan utisak o tome da l’ je ova godina bila valjana za rokenrol i srodne žanrove. Nadamo se da će naredna ponuditi veći broj kvalitetnih albuma koji će zavređivati višestruka preslušavanja i koja ćemo vam preporučivati. Do tada uživajte u žanrovski raznovrsnom izboru koji smo predstavili u ovomesečnom izdanju.

Psihoaktiv Trip – Razlika (1.9.2017)

Psihoaktiv trip - Razlika

Godinama su nas cedili, od singla do singla; pokušavali da izvuku iz publike ono najkristalnije; kalili sopstveni zanat ulične sablje; sve ovo vreme čupali poslednje dlake sa jezika; strpljivo čekali da dođe najbolji mogući trenutak – taman kada publika totalno flipne i bude u tripu: “Ma, ovi nas zajebavaju” – oni izbace prvi album pod nazivom Razlika.
Dakle, na srpsku rap scenu stiže prvenac čelične pesnice, čuvara vatre old schoola, koji konačno počinje da odvaja žito od kukolja. Ova psihoaktivna petorka, svojim liričkim umećem, odlomljava se od ostatka scene, udaljava se od komercijalizovanih bullshita, povlači jasnu granicu šta je potrebno da jedan rap album sadrži i dostojanstveno drži odstojanje, kao što je to radila sve ovo vreme, od trash pomame na rap podijumu.
Budući da su njihove pesme, skrojene od egzistencijalnih dogodovština, preko mrtvomorskih reportaža, do poziva na borbu protiv zarđalog, zaraženog i inficiranog sistema, oni više podsećaju na nešto što je ovim prostorima bilo toliko dugo potrebno, a niko nije imao smelosti da se o tome posveti.
U frustrirajućoj histeriji oko toga kako se kvalitet ocrtava jedino na starosnim rapperima – kada jedan čitav odron rap scene flertuje sa auto-tune vradžbinama, sklapa pakt sa Grand Show produkcijom i minimalizuje uticaj svojih tekstova – Psihokativ Trip daje viteški nokaut polovini pohlepnih autora, tako što – bez ikakve lažne dvosmislenosti, umišljene pretencioznosti i površnog kičeraja – šalje sebe u najtežu moguću kategoriju vrsnih stvaralaca rap umetnosti.


Nikola Krstić


Irish Stew of Sindidun – City of Grigs (16.10.2017)

Iris Stew - City of Grigs

Kada u poludebilnom okruženju anti-talentovanih danguba, paramuzikalnih skrndelja i unazađenih žanrova, izroni na površinu regionalne deponije, ovako nešto, što bi moglo da ostavi traga u skorijoj budućnosti skromne muzičke scene; dakle, ondak je to, ipak, nešto, što bi ovaj, četvrti po redu album, pod nazivom City of Grigs, od ekipe koju ovi prostori ne zaslužuju, mogao da doprinese, a pod tim doprinosom mislim na sve što jedno iole dobro muzičko delo može da ostvari.
Zapravo, njihov razdrmusavajući, na prvi pogled simpatični i milozvučni irski zvuk, pomešan sa modernizovanim new wave soundom, daje unikatnu formulu osveženja za post-apokaliptično podneblje gde je nekada, u, sada već, toliko dalekoj galaksiji, rock’n’roll carovao. Bez prećeranog laprdanja, ova ekipa nam je nesebično dala iskonsku dušu irske melodije, koja će ostati neko vreme, nakon uzbudljivog preslušavanja, urezana u memorijalnom centru slušalačkog uma dobre, kvalitetne i, nažalost, tihoumiruće muzike.

                                                                                                                                              Nikola Krstić


Julien Baker  – Turn out the lights (Matador Records, 27.10.2017)

Julien Baker - Turn out the lights


Moderna alternativna scena prepuna je, takozvanih, „singer-songwriter-a“. Svi oni uz minimalistične istrumentale i vrlo sirove tekstove pokusavaju da  otvore svoju dušu svetu. Iako to deluje obećavajuće, većina ovih muzičara stvara muziku koja je dosadna, neoriginalna, i u najboljem slulčaju, prosečna. Ali tu i tamo pojavi se poneko ko napravi neku promenu i očara slučaoce. U proteklih par godina smatram da je ovo Julien Baker. Ova dvadesetdvogodišnja umetnica iz Memfisa, uprkos tome što je pod svetlima pozornice jako kratko, nastupala je sa brojnim velikanim američke alternativne/emo scene kao što su Death Cab for Cutie i Paramore. U oktobru 2017. godine objavila je drugi album pod nazivom Turn out the lights.
Uvertira u celu ploču je instrumentalna numera pod nazivom Over, koja nam odmah ukazuje na to da je Julien evoluirala. Za razliku od njenog debitantskog LP-a, koji je sačinjen isključivo od jednog zvuka klavira ili gitare i njenog vokala, ovde se javljaju klavir, više nasnimljenih gitara, gudački instrumenti, i ambijentalni „padovi“. U ovom ostvarenju sarađivala je i sa Cameron Boucherom, frontmenom benda Sorority Noise, što rezultuje u daleko naprednijoj produkciji od njenih ranijih radova. Nakon ovog kratkog instrumentalnog uvoda sledi gladak prelaz sa klavira na gitaru i pesmu Appointments, koja je bila i jedini single objavljen u septembru. Sa pojavom vokalnih deonica uoačavamo još jedno prijatno iznenađenje, a to su i vokalne harmonije, koje celoj stvari daju na ozbiljnosti. Pored Appointments izdvaja se i treća, pesma čije ime nosi ceo album, Turn out the lights, jer obe prenose neverovatnu količinu energije. Ostalih osam kompozicija nastavlja sličnim tokom, ali bez potencijalnih „hitova“. Julien Baker nas sve vreme nežnim melodijama i kompleksnim zvukom uljuljkava u mračnu i depresivnu atomosferu, pa nas zatim razdrma snažnim i upečatljivim vrhuncima, na način na koji to samo ona ume. Kroz ceo njen repertoar provlači se slična struktura pesama i tematika koja obrađuje savladavanje emotivnih problema i bolesti zavisnosti. Baš zbog toga njena muzika može biti naporna slušaocima koji nisu navikli na ovaj žanr.
Ovaj LP, iako ima nekoliko vrlo ozbiljnih pesama, i predstavlja značajan napredak u produkcijskom smislu, ne izdvaja se od ranijih radova Julien Baker. Ukoliko u nastavku svoje karijere razbije šablon i izađe iz svojih uspostavljenih ovkira smatram da će i sama biti jedan od velikana alternativne/emo muzike.

                                                                                                                                            Damjan Jovanović


Thot – Fleuve (Weyrd Son Records, 20.10.2017.)


Thot - Fleuve

Belgijska četvorka predvođena Gregoire Frayem donela nam je jedan od interesantnijih albuma godine. Za one koji se do sada nisu sretali sa ovim bendom radi se o nekom nakalemljenom post-industrijal/post-rock zvuku sa pregršt sintisajzera, gitara i vokala. Iza sebe imaju neka silna izdanja ali ako odvojimo EP-jeve i remikse čini mi se da im je ovo četvrti studijski album. Ukoliko neko od vas zna francuski biće mu dovoljno da baci pogled na naziv i biće mu jasno o čemu se  radi na albumu. Naime “fleuve” označava reku koja se uliva u okean ili more, i svih 9 pesama na albumu nose naziv neke evropske reke zbog čega je ovo izdanje, prema rečima samog benda, na neki način oda našem kontinentu. Ipak ne sekirajte se, pevanje je na engleskom pa ne mora da radi google translate. A pošto omot, naziv albuma i imena pesama nisu dovoljno “vlažni”, voda preokupira i u dva do sada objavljena spota.

 

Čak se i samo izdanje možda može najbolje opisati kao neukrotiva reka koja ima brzake, virove ali i mirnije tokove. Zvuk je dinamičan, interesantno struktuiran i odlično isproduciran od strane Magnusa Lindberga (Cult Of Luna). Dve stvari koje malo razbijaju industrial crtu su česta upotreba klarineta i etno horova po uzoru na Misteriju bugarskih glasova. A za sladokusce tu je i Fever Ray obrada. “Fleuve” je verovatno najzrelije izdanje benda do sada i redno bi bilo da čujemo kako to zvuči uživo. Frontmen Gregoire Fray nedavno je posetio Beograd sa svojim solo projektom The Hills Mover pa se iskreno nadam da je to bila izvidnica za “pravu stvar”. E da, možete i za dž da ga skinete ovde.

Nikolić Aleksandar

 


Myrkur – Mareridt  (Relapse Records, 15.09.2017)

Myrkur - Mareridt

Amalie Bruun, danska multi-talentovana umetnica, svoju muzičku karijeru počela je još 2006. kada je izašao njen debi album Amalie Bruun. Pod umetničkim imenom, a kao, u to vreme, projekat bend – Myrkur, počinje da stvara i nastupa 2014.

Myrkur je žanrovski teško smestiti u jedan okvir, jer je sve u vezi njega posebno i nesvakidašnje. Atmosferični black metal, obojen bojama Skandinavije, sa mešavinom folka i bajkovitog glasa Amalie je svakako novina na svetskoj metal sceni. Voleli je ili ne, njen talenat i umešnost ne može se osporiti. Naime, Bruun (alias Myrkur) je jedini stalni član benda, te pored vokala piše tekstove, komponuje, svira klavir, gitaru, bas, perkusije, i još dosta tradicionalnih danskih folk instrumenata. Iako na lajv nastupima ima gostujuće muzičare, retko samo peva, uvek je i bar za jednim od instrumenata. Pod imenom Myrkur ova Dankinja specifičnog izgleda izbacila je dva EP-a (2014. i 2016.) i full lenght prvenac M (2015.), a ove godine svoje fanove počastila je još jednim full-lenght albumom pod nazivom Mareridt (košmar – danski), i Evropskom turnejom. Album je izdat 15. septembra ove godine za Relapse Records, nezavisnu američku izdavačku kuću.

Album je nastao u periodu kada se Amalie mučila sa neprekidnim košmarima, te zbog toga i ovakav naziv albuma. Pored ovoga, iskusila je i fenomen zvani paraliza sna, što opisuje kao jedno od najgorih iskustava, a sav taj period kao najgori u životu. Da bi se nekako nosila sa strahom i problemima, zapisivala je u notes sadržaje svojih snova i crtala simbole i stvari koje je u tim trenucima viđala. Taj notes sa ovim sadržajem je inspirisao čitav album. Slušajući ga, kroz čitavu njegovu dužinu i esenciju, provlači se momenat straha, jeze, nespokoja. Myrkur naglo smenjuje bajkovite clean vokale sa harsh black metal vriskovima visoke frekvencije, te slušajući možemo proživeti smenu njenih emocija, koja je vrlo vidljiva. Ekscentrična sama po sebi, Amalie je ovim albumom pomerila granice svega što je do sada napravila, pričajući nam kroz njega još mističniju priču, dok vešto balansira između lepote i užasa. Mareridt je dobio raznovrsne kritike, od nazivanja istog mešavinom bljutavog popa i atmosferične muzike, pa do prognoze da je on, a i sama Amalie, nosilac nove struje black metala.

Ukoliko još uvek niste čuli, a volite novine, pomeranje granica u muzici i stapanje žanrova, ovo je album i bend za vas.

Fanovi su spremni za njen nastup (uz Sólstafir i Árstíðir) u Domu Omladine Beograda, 4. decembra.

Tatjana Kostić


Samantha Fish – Belle of the West (Ruf Records, 03.11.2017)

Samantha Fish - Belle of the West

U prvom kvartalu godine koja polako izmiče Samanta Fiš je objavila album Chills & Fever, kojim je definitivno dokazala da spada među najbolje bluz i rok muzičare novije generacije. Otuda je pojavljivanje nove ploče, Belle of the West, delovalo kao potpuno neobično i iznenađujuće, podjednako kao i muzika koji se na njoj nalazi. Zvuk koji sa nje vreba ima vrlo malo veze sa onim koji je dominirao prethodnicom. Naime, ovde je muzika Samante Fiš napustila urbane džez klubove i otišla tamo odakle je i potekla ˗ na muljave obale Misisipija. Uglađene melodije duvačke sekcije zamenila je nekakva primitivna verzija flaute, a gradski ritam bubnja je smenjen mističnim, iskonskim. Čini se da nije bilo boljeg mesta za tu vrstu promene od ranča koji je u vlasništvu porodice legendarnog producenta Džima Dikinsona. Džimov sin Luter je Samanti pružio nesebičnu producentsku pomoć, a učešće u svirci uzeli su i Ejmi Lavir, Džimbo Matus, Lili Me i Lajtnin Malkom. Ova respektabilna ekipa južnjačkih muzičara dala je ploči Belle of the West pravu dozu ruralnog šmeka, te otuda njom, pored bluza, dominiraju kantri i folk, o čemu ponajbolje svedoče pesme poput Need You More, Cowtown i naslovne.

Album Belle of the West jasno ukazuje na to da talenat Samante Fiš nadilazi okvire žanrova i da bi u narednim godinama od ove vrsne autorke i interpretatorke mogli da očekujemo brojna iznenađenja.

Luka Velanac

Ostavite komentar: