Pažljivo slušaj (mart 2018)

Sa zakašnjenjem, poput ovog proleća i poput plata, stiže novo izdanje rubrike Pažljivo slušaj. Međutim, izbor albuma u ovomesečnom izdanju iskupljuje taj sitan greh.

Jimi Hendrix – Both Sides of the Sky (Legacy Recordings, 9. 3. 2018)

Ne može nijedna posthumna kompilacija o gospodinu Jimiju Hendrixu proći nezapaženo. “Both Sides of  the Sky” je treći nastavak iz trilogije koji nam predstavlja materijal koji do sada nije bio objavljivan, a nastao je tokom studijskih snimanja. Taj rad i boravak u studiju Jimi je uvek tretirao kao svojevrsne probe i snimljenog materijala. E pa glavni krivci su Janie Hendrix, John McDermott i Eddi Kramer jer su rešili da ih sačuvaju od zaborava i pre sveg uključili se u zaštitu lika i dela Hendrixa tako što su osnovali “CEO of Experience Hendrix, L.L.C”. Sav snimljeni materijal nastao je u periodu od 1968. do 1970. i evo vrlo je direktnog svedočanstva koliko je Jimi želeo rušiti ne samo blues granice, već granice muzike generalno. Pesme na albumu Jimi je snimao sa Band of Gypsys. Na kompilaciji se nalazi i kultna “Hear My Train A Comin” koja je bila u periodu nastajanja, da bi kasnije tek eksplodirala u izvođenju benda Jimi Hendrix Experience. Album sadrži 13 numera i predstavlja pravi retro poklon ovom instant vremenu i 21. veku.

 Nemanja Đorđević


Punčke – Valovi (Mark Mrakovčić STUDIO; 8. 3. 2018)

Do pre samo par minuta, smatrao sam da ne postoji ništa vredno pažljivog slušanja za ovaj mesec – mislim sa regionalne scene – ali, poput superherojskog spasitelja, na moje redakcijske slušalice, sa četiri pesmičice pod plaštom na kojem piše „Valovi“, sleće družba iz Zagreba pod imenom Punčke. Obasjan radošću, ozaren njihovom simfonijskom rock harmonijom, koja ukupno traje oko dvanaest minuta, sa zanosnim glasom vokalistkinje, veštim orkestrom, skužio sam da su oni jedna od dragocenijih varnica, koje će, ako ništa drugo, zasijati poput plamena u ovom beznadežnom mraku apatične i, ubibože, dosadne muzike. Da ne tupim, njihova grupacija je izašla iz antologijske stereotipnosti, mladalačke otupljenosti i balkanske rapsodije, pretvarajući ovaj EP u jedan rock’n’roll isečak novogeneracijske muzike dostojan svačije pažnje.

 Nikola Krstić


Stone Temple Pilots – Stone Temple Pilots (Atlantic, 16. 3. 2018)

Stone Temple Pilots je američki bend koji ima jako dobru istoriju još od 1989. godine. Za neupućene, ako i ima takvih, Scott Weiland je prvi pevač ovog sastava iz San Diega. Kratku ekskurziju na mestu vokala imao je i Chester Bennington. Svi znamo kako su obojica nesrećno završili živote na ovoj zemaljskoj kugli. Nakon kraće pauze benda, mesto vokala zauzeo je Jeff Gutt, za koga kažu da ima veoma sličan glas Scottu, što možemo i čuti na ovom sedmom studijskom albumu, sa istim imenom kao njihov šesti studijski album. Ostali članovi su oduvek u bendu. Dva brata Dean DeLeo (gitara) i Robert DeLeo (bass, prateći vokal) stalno doprinose ovom sastavu, ali naravno, ne izostavimo bubnjara Erica Kretza koji je takođe od samog početka tu. Prvi singl sa ovog albuma, “Meadow”, rastura sve granice alternativnog roka. Čvrst i brz ritam, pored energičnog vokala glavna su karakteristika u ovom izdanju. Iako slično zvuči kao i prethodno izdanje, jer ista je tematika benda, ovaj album u sebi ima i hard rok melodije. “Finest Hour”, deseta pesma, slušajući ju možemo tvrditi da je stoner rock pesma, ali onda način pevanja i tekst nagoveštavaju nam da je neka “ne baš” balada. Pored ovog izdanja, nadajmo se da će biti još toga što će nam prijati, i naravno, očekujemo turneju.

Ivan Stević


Turisti – Levo ili Desno (26. 2. 2018)

Taman kada sam se spremao da skočim sa terase, jer mi je Majka Sudba (čitaj: Balkanrock) ožalošćeno saopštila da ne postoji više nijedan bend vredan slušanja za ovaj mesec, odjedared na mojih omanjim, polukvarnim i izdrndanim zvučnicima, kreće da dopire jedan neobjašnjivo tajanstveni zvuk začinjen sa digitalnim čarolijama muzičke industrije. Zapravo, ne radi se o novom svetskom čudu muzikalne harmonije, niti su Turisti izmislili nov muzički pravac sa ovim albumom, na ovoj brljotini od regiona – ne, ne, ne – već su uz malo truda, više iskustva, previše neprospavanih trenutaka i prolivenog znoja, napravili nešto što se, u ovom budalastom narodu, kaže “jedinstveno”. Njihova privlačnost, kroz deset pesama, sastoji se iz okultnog spoja sirovog, tvrdog, vlažnog & alternativnog, koja će vam definitivno zalepiti neoprano uvo za zvučnik, dok god vas ne uveri da je “Levo ili Desno”, u stvari, jako dobar album.

Nikola Krstić


Editors – Violence (PIAS Records, 9. 3. 2018)

Prepun elektronskih igrarija, šarenolikih aranžmana, a pre svega stabilnih i kvalitetnih vokalno-melodijskih deonica iznetih suvom emocijom Toma Smita stiže nam album „Violence“ birmingemskog benda Editors. Editorsi su skočili malo više u pop nego što su to njihovi slušaoci očekivali još prethodnim albumom „In Dream“, ali su na „Violence“ uspeli da nađu savršen spoj popa, elektronike i indi rok žanra. Mnogim fanovima koji baš drže do starog fazona benda, sudeći po komentarima na društvenim mrežama, novo izdanje se mahom nije svidelo.  Čini se da su oni samo nespremni da prihvate to da ovaj bend jezivo sazreva u nekom pravcu koji oni nisu očekivali. Ovo je album prepun vešto i iskusno osmišljenih kompozicija od kojih vas svaka uvlači u sebe kako bi vas razbila u vrhuncima. Samo hladni ljudi ovde neće ništa osetiti. Ako pesme „Notingness“, „No Sound but the Wind“, „Belong“, „Violence“ i „Hallelujah (So Low)“ kod vas ne izazovu nikakvu reakciju trebalo bi zaista da se zapitate od čega ste sačinjeni i koliko ljudskosti u vama uopšte postoji.

Mladen Milošević

Ostavite komentar: