Pažljivo slušaj (mart 2015)

Pažljivo slušajSa dolaskom proleća, stigao je i veliki broj fantastičnih albuma, a moji utisci o onima koje sam najviše slušao tokom meseca marta možete čitati u novom izdanju kolumne “Pažljivo slušaj”.

Laura MarlingShort Movie (Virgin/Emi)

short-moviePeti album po redu britanske kantautorke Laure Marling predstavlja prekretnicu u njenoj dosadašnjoj karijeri. Šablon koji je upotrebljavala proteklih godina za kreiranje maestralnih ploča, a to je akustična gitara i njen savršen vokal, ovoga puta je nadogradila, svirajući električnu gitaru, kao i umešnim korišćenjem gudačkih instrumenata i perkusija, koje daju magični ton predivno orkestriranim numerama. Osim toga, ovo je prvo izdanje gde se oprobala u ulozi producenta. A, da, njen glas je i dalje savršen. Ploča startuje akustičnom bluz baladom “Warrior“, čisto da nam da na znanje da nema nameru da se kompletno distancira od zvuka zbog koga smo je svi zavoleli, ali već na sledećoj, “False Hope“, jednoj od omiljenijih pesama, Laura izlazi iz svoje “zone komfora“, i to zaista zvuči sjajno. Na ploči prepunoj izvrsnih numera, najveći utisak na mene ostavile su “Don’t Let Me Bring You Down“, spoken word “Strange“, te spora “Howl“, kao i naslovna “Short Movie“. Laura je izgradila kredibilitet kao jedna od najboljih predstavnica indie folk žanra, a zahvaljujući “uključivanju u struju“ pesme na ovom albumu dobile su prljaviji zvuk garažnog roka. U njen talenat kao tekstopisca već smo imali prilike da se uverimo, a dvadesetpetogodišnja Laura na ovom albumu je direktnija, zrelija, intimnija u svojim tekstovima. Ukoliko volite PJ Harvey ili Sharon Van Etten, nema sumnje da će vam se ovaj album svideti. Što se mene tiče, zasigurno je jedan od kandidata za album godine.

Will ButlerPolicy (Merge Records)

policyMoram priznati da nisam ljubitelj benda Arcade Fire, odnosno, jedino je njihov poslednji studijski album “Reflektor“ zavredeo moju pažnju. Will Butler, član ove kanadske grupe, objavio je debitantski samostalni album. Ono što se odmah može primetiti, jeste jasna distinkcija između ove ploče i dosadašnjih izdanja njegovog matičnog benda, a najsličniji je upravo ploči “Reflektor“ pa u toj činjenici leži jedan od glavnih razloga zašto mi se “Policy“ dopada. Sam Butler potrudio se da mi da još osam odličnih razloga da ovaj album preslušam nekoliko desetina puta. Kreće sa “Take My Side“ izvanrednom rock’n’roll numerom, a zatim sledi “Anna“ plesni hit gde možemo čuti trube i synth zvuke. Synth melodija obogatila je i “Something’s Coming“, a indie pop “What i Want“ sadrži jedan od najboljih momenata na čitavom albumu i neverovatni “recipe for pony macaroni“. Klavirska kanonada u “Sing to me“ i “Finish What i Started“ razoružava, dok akustična “Son of God“ predstavlja jednu od najupečatljivijih stvari na albumu. Sa još jednom sjajnom pesmom “Witness“ završava se putovanje na koje nas je Butler poveo, a nepunih pola sata je sasvim dovoljno da posvedoči o raskošnom talentu i kreativnosti koju ovaj muzičar poseduje.

Straight Mickey and the Boyz –  Straight Mickey and the Boyz (Odličan hrčak)

smatbDebitantski album beogradskog trija je najbolje ovogodišnje regionalno izdanje koje sam do sada imao prilike da čujem. Iako tek sada zvanično objavljuju album, članovi ovog sastava su već izgradili zavidnu reputaciju kada je u pitanju njihov live nastup, najviše zahvaljujući energičnoj i beskompromisnoj svirci, a o čemu mogu da posvedoče svi koji su bar jednom prisustvovali njihovom koncertu. Čak je i Cane iz Partibrejkersa, pri formiranju benda Škrtice, pozvao Boška i Danila u svoje redove, te je naziv supergrupa dodatno dobio na značaju. Neznatno manje od 45 minuta sirovog i žestokog roka melje sve pred sobom, od početne “Crv“ u kojoj poručuju “Da, ovo je muzika“ , preko numere “Fantastične misli“ gde bas i bubanj izazivaju zemljotres i “Kada“, koja nas vozi od mračnijeg uvoda do bučnog sviračkog ludila, stvarajući grandž detonaciju. “Ne“ predstavlja mig ka starijim kolegama iz benda Obojeni program, dok u pesmi “Siguran“, inače najdužoj na albumu sa preko osam minuta, bend iskazuje svoj puni potencijal, pumpajući u uši slušalaca preko potrebnu dozu svežeg rock’n’roll zvuka. Ne pamtim kada mi se poslednji put dogodilo da me neki domaći album ovoliko oduševio na prvo slušanje.

Of Montreal Aureate Gloom (Polyvinyl Records)

aureate-gloomU trećem mesecu 2015. godine stigao je i trinaesti album benda of Montreal. Harizmatični lider ovog sastava Kevin Barnes i ovoga puta odgovoran je za sve tekstove i kompozicije na novoj ploči. Obožavatelji njegovog stihoklepanja ni ovoga puta neće biti razočarani, jer lirski izraz njegovih tekstova nimalo nije izgubio na oštrini. Glavna odlika ovog izdanja jeste kombinacija raznolikih muzičkih stilova koji se mnogo puta menjaju i ponavljaju, ponekad u okviru jedne pesme. To možemo uočiti na primerima “Aluminum Crowns“, “Monolithic Egress“ ili na završnoj “Like Ashoka’s Inferno of Memory“. Kreativni genije, Barnes, prošetao nas je kroz pregršt žanrova, kombinujući indie rock, psihodelični pop, začinjen new wave zvukovima, ali i oštrim pankerskim riffovima. Početna funk numera “Bassem Sabry“ posvećena tragično nastradalom egipatskom novinaru i aktivisti, sadrži zarazni ritam i refren koji kupuje na prvu loptu, dok su lični favoriti gitarska “Apollyion of Blue Room“i vrhunac albuma “Empyrean Abattoir“. Of Montreal su trenutno jedan od najenergičnijih i najzabavnijih live bendova, čijem nastupu bih veoma voleo da prisustvujem.

Courtney BarnettSometimes I Sit And Think, And Sometimes I Just Sit (Mom & Pop/Marathon Artists/Milk!)

sometimes-i-sit-and-thinkNakon nekoliko hvaljenih EP izdanja, mlada kantautorka iz Melburna, konačno je objavila debi album. Prvo što se može primetiti jeste njen talenat za pisanje inteligentnih story-telling pesama, neobaveznog stila i prepunih mladalačkog humora. To je ono što je stavljeno u prvi plan, elokventni i zabavni tekstovi i njen sanjivi glas. Što se tiče same muzike, mogu se prepoznati uticaji Nirvane na pesmama “Nobody Really Cares If You Don’t Go To The Party“ i “Pedestrian At Best“ sa izraženim grandž riffovima, indie-rocka devedesetih na “Debbie Downer“ i “Aqua Profunda“, te Belle & Sebastiana na power pop numeri “Depreston“, a ono što im je zajedničko jeste da sve zvuče odlično. Međutim, Courtney sa svojim bendom u klasičnoj postavi – gitarista, basista i bubnjar – nikako nije pribegla pukom recikliranju, već je na sebi svojstven način napravila veoma dobru ploču koja odiše svežinom i koje se ne možete zasititi ni posle deset slušanja. Svaka sadrži ubitačne stihove i zarazne refrene koje ćete posle pevušiti danima. Courtney nije ništa manje ubedljiva ni kada nam nudi svoju verziju bluza u “Small Poppies” ili u “Boxing Day Blues“ folk rock numeri koja zatvara album. Još kad se pridoda njen šarmantni australijski akcenat, ne preostaje mi ništa drugo nego da ovu ploču uvrstim među najboljim martovskim izdanjima.

Nils FrahmSolo (Erased Tapes)

soloNemački pijanista Nils Frahm rešio je da u slavu klavira uspostavi Piano Day, a taj događaj obeležio je objavljivanjem novog izdanja. Ploču sam preslušao više puta, i to u različitim delovima dana, međutim, najviše mi je prijala između dva i tri časa posle ponoći,obično nakon slušanja Skočine emisije. Nenametljive melodije ovog albuma su me, uostalom, baš kao i GistroFM, poput nekog prevoznog stredstva koje još uvek nije izmišljeno, vodile u vreme i predele u kojima sam u tom trenutku želeo da budem. I to je jedan od najvećih aduta ovih osam svedenih, tihih i bajkovitih kompozicija – pružanje mogućnosti da se odmetnete ka dalekim prostranstvima premda fizički niste napustili sopstvenu sobu. Sve pesme su u gotovo meditativnom raspoloženju, osim numere “Wall“ koja se ističe svojom ekscentričnošću i koja bi savršeno odgovarala kao zvučna podloga zapleta nekog lajt horor filma. Veoma emotivne i minimalističke teme stvaraju takvu atmosferu da imate utisak da se nalazite u prirodnom ambijentu koji oduzima dah, a spokoj je jedino što vas okružuje. Nils Frahm će krajem aprila započeti svoju evropsku turneju, a nama najbliže biće u Ljubljani 6. maja, odnosno u Budimpešti dva dana kasnije. Svi koji su u mogućnosti ne bi trebalo da propuste priliku da uživo prisustvuju koncertu ovog istinskog umetnika na klaviru i uživaju u jedinstvenoj muzičkoj predstavi za sva čula. Ukoliko su Olafur Arnalds, Dustin O’ Halloran ili mladi Douglas Dare vaša šolja čaja, velika je verovatnoća da će vam se i Nils Frahm svideti. Početak proleća odavno nije bolje zvučao.

Ostavite komentar: