Pažljivo slušaj (maj 2015)

Pažljivo slušajNa našem portalu čitali ste o novim majskim albumima koje su objavili Mikal Cronin, Faith No More, Mumford & Sons, Florence And The Machine i Wolfram, a u najsvežijem izdanju kolumne Pažljivo slušaj podsećamo se još nekih ploča koje su obeležile protekli mesec.

The Tallest Man On Earth – Dark Bird Is Home (Dead Oceans)

dark bird is homeU svetu folk-rock žanra postoji na stotine muzičara koji svoju umetnost predstavljaju i dele svirajući isključivo na gitari. Mnogi od njih se čvrsto drže stava da takav minimalistički pristup uopšte i ne treba menjati, dok neki, želeći da nadograde i obogate svoj muzički izraz, idu u susret izazovima i postepeno ubacuju i mnoštvo drugih instrumenata. Mnogi od njih promenom ustaljene formule uspeju da stvore odlične albume, Laura Marling sa ovogodišnjim “Short Movie“ prva mi pada na um. Švedski kantautor Kristian Mattson, poznatiji pod imenom The Tallest Man On Earth, je svoj jednostavni muzički stil sa početka karijere bojažljivo promenio na svom trećem albumu, a sada, na četvrtom studijskom albumu  predstavio nam je najambiciozniji projekat do sada, bar kada je reč o produkciji. U obimni instrumentarij na novoj ploči uključeni su bas, saksofon, klavir, klarinet, violine, truba, bubnjevi, akustične i električne gitare, raznorazne perkusije i još mnogo elektronskih pomagala kojima su pribegli Mattson i njegov saradnik BJ Burton, inače jedan od najzaslužnijih za fantastičan zvuk na istoimenom debiju Sylvana Essoa. Takvi raskošni aranžmani i oplemenjena orkestracija prosto oduzimaju dah, a njegov poznati rustični vokal prostrujaće vašim telom od glave do malog nožnog prsta. On peva punim i snažnim glasom, a opskurnim pripovedačkim stilom, na njemu svojstven način, uspeva da vrlo živo opiše ne tako veselu stvarnost. Ploča startuje pesmom “Fields Of Our Own“ koja počinje najpre samo akustičnim tonom gitare i glasom, da bi kasnije, obogaćena drugim instrumentima, završila stvarajući napetu i dramatičnu atmosferu. Na sličan način diše i završna naslovna numera, koja nakon svedenijeg i tišeg početka, sa pratećim bendom i žestokom kanonadom bubnjeva trijumfalno finišira album. Čitava melodija numere “Timothy“ izgrađena je korišćenjem klarineta i zvuči sasvim prijatno, dok “Darkness of the Dream“ najritmičnija pesma na albumu pokazuje kako The Tallest Man On Earth moćno zvuči kad ima čitav bend iza sebe. Predivna klavirska melodija dominanta je u “Little Nowhere Towns“, dok su za ljubitelje amerikana zvuka preporučljive “Begginers“ i “Singers“ koje odišu jednostavnošću i senzibilitetom ranog Boba Dylana.

Best Coast – California Nights (Harvest)

california nightsPre pet godina, duo Best Coast svojim odličnim debitantskim ostvarenjem “Crazy For You“ postavili su visoke standarde, oduševivši i publiku i stručnu kritiku, da bi sa narednim “The Only Place“ malčice podbacili neuspevši da prebrode onu famoznu zamku “drugog albuma“. Sada, sa trećim dugosvirajućim izdanjem, opet su u punom zamahu. “California Nights“ sniman je u studiju u Holivudu, sa producentom Wally Gagelom nastavljena je saradnja nakon veoma solidnog EP-ja od pre dve godine, a Bethany Cosentino i Bobb Bruno su evidentno sazreli i napravili najboji album u dosadašnjoj karijeri. Izgleda da su oboje postali svesni svojih potencijala, te su obavili odličan posao na novom izdanju, a samopouzdanja i energije im nije manjkalo. Na ploči se nalazi dvanaest uzbudljivih numera, sa zaraznim i razigranim aranžmanima i refrenima kojima će odzvanjati letnji festivali gde god ovaj dvojac bude nastupao. “Feeling Ok“ je pravi primer pesme koja će vas melodijom i opuštenom atmosferom na prečac osvojiti, a “Fine Without You“ je brža, pankerskija i sa mutnim gitarskim rifovima, dok je “Heaven Sent“ još prljavija i bučnija. Pravu fabriku hitova na novom albumu čine i “So Unawere“, moćne “Jelaousy“ i “In My Eyes“ sa distorziranim gitarama, kao i “Run Through My Head“ u kojoj bubnjevi ruše sve pred sobom. Uveren sam da će koncerti na kojima će izvoditi nove stvari biti neverovatni i da će snaga ovih pulsirajućih pop-rock pesama još više doći do izražaja. Na ploči se nalaze i dve prave letnje melanholije, a to su naslovna numera i završna “Wasted Time“ gde je bend dokazao da je sposoban da napravi i prelepe balade. Nesumnjivo, “California Nights“ je jedno od najupečatljivijih majskih izdanja.

Unknown Mortal Orchestra Multi-Love (Jagjaguwar)

multi-loveRuban Nielson, izuzetno talentovani muzičar koji stoji iza projekta Unknown Mortal Orchestra, krajem maja, objavio je treći studijski album. Naziv “Multi-Love“ proistekao je iz njegovog liberalnog pogleda na ljubavne veze, odnosno situacije gde je oženjeni Nielson, u dogovoru sa svojom izabranicom, u svoj život uveo novu devojku. I sam sam to saznao tek nakon izlaska istoimenog singla, pre par meseci, a kako se ispostavilo, to će biti i centralna tema nove ploče. Naslovna pesma, koja otvara album sa refrenom “Multi-love’s got me on my knee/We were one, then become three“ umnogome osvetljava novonastalo stanje. Novozelanđanin sa adresom prebivališta u američkom Portlandu, prolazio je kroz turbulentan životni period praćen, kako to obično biva, upotrebom različitih vrsta psihoaktivnih supstanci, te su i ovakve teme našle mesto na novom izdanju. Konkretno, u razigranoj „Like Acid Rain“ probleme sa drogama opisao je sa “Snort don’t smoke/Smoke don’t shoot that ope/Dwight dissolved in acid rain/Tears are falling down“ pritom navodeći čitavu listu iz apoteke. Prvi put u procesu snimanja ploče učestvovali su i drugi muzičari, što se itekako primećuje. Bend, koji još čine i Jacob Portrait i Riley Geare, na novom albumu kombinuje garažni rok sa soul, disco i funk elementima, stapajući taj zvuk sa psihodeličnim rok uticajima. Dopada mi se kako su uspeli da muziku od pre nekoliko decenija učine svežom i modernom, kao na “Can’t Keep Checking My Phone“. Sve pohvale za produkciju. Mnoštvo plesnih numera, melodije začinjene različitim vrstama sintova i bas gruvom, sa trippy vokalnim igrarijama Nielsona, čine da ovaj album osvaja slušaoca na prvu loptu. Na ploči se nalaze i eklektične numere srednjeg tempa čiji je zvuk veoma raskošan i atmosferičan. Takve su, recimo, “The World Is Crowded“ sa soul vajbom ili završna “Puzzles“ sa divnim introm akustične gitare i najviše politički angažovanim tekstom “America, open up your door/Is it right to always fight against “the other?/What is a “person of color?/Is it wrong to have zone that isn’t monochrome?“. Tako da, izvolite, najtoplija letnja preporuka. Uživaćete u ovom neuobičajenom UMO ostvarenju.

Thee Oh Sees – Mutilator Defeated At Last (Castle Face)

Mutilator Defeated At LastHiperproduktivni Thee Oh Sees, na čelu sa maestralnim Johnom Dwyerom obradovali su nas novim dugosvirajućim albumom, devetim u poslednjih osam godina. Iako nema neke drastične razlike u odnosu na protekla njihova izdanja, bend iz San Franciska na “Mutilator Defeated At Last” zvuče ozbiljnije i sveže. Žestoka garažna buka još uvek itekako dominira, međutim, čini se da je, kao nikad do sada, ovde prisutno strpljenje i razmišljanje. Verujem da nova postava ima značajne veze s tim. Album otvara tipična Thee Oh Sees numera “Web” koja masnim gitarskim rifovima i zaraznom, jedinstvenom melodijom u startu otklanja sumnje čijeg to auta škripe gume. Sledi zapaljiva, ekstremno uzbudljiva “Withered Hand”, koja na krilima besnih gitara nosi slušaoca pravo do vrha. “Poor Queen” je savršeno podsećanje na zlatne početke psihodeličnog roka šezdesetih godina, dok ritmičnoj “Turned Out Light” poseban šarm daje prateći vokal Bridged Dawson. Pseudo-stoner instrumental “Lupine Ossuary” razvaljuje pretećim distorziranim gitarama, a stopostotno kalifornijska pop numera “Holy Smoke” zbunjuje slušaoca, odudarajući od ostatka albuma i važi za pesmu za koju biste vrlo teško mogli reći da pripada opusu sastava Thee Oh Sees. ”Rogue Planet” predstavlja potencijalni veliki hit, agresivni pankerski tehnički nokaut, prikazuje bend na svom vrhuncu. “Palace Doctor” završni udarac Kalifornijaca je impresivna mid-tempo stilska balada obogaćena džez bubnjevima i živopisnim gitarskim efektima, a najsporija i najduža “Sticky Hulks”, meni jedna od najomiljenijih, vodi nas u perfektan psihodelični trip klavijatura i gitara iz koga nećete želeti da se probudite. Možda sam pristrasan kada kažem da Thee Oh Sees nemaju loš album, ali da je godina bez Thee Oh Sees albuma loša godina, to je sigurno.

Torres – Sprinter (Partisan Records)

sprinterDve godine nakon odličnog debi izdanja, Mackenzie Scott, koja stvara pod pseudonimom Torres, objavila je još jedan ogoljen, sirov, intiman, i po mom mišljenju, za nijansu impresivniji album. Nakon s-t prvenca, nadarenu mladu kantautorku iz Nešvila, odmah su upoređivali sa PJ Harvey, međutim ova jednačina u mnogo većoj meri primenjivija je za “Sprinter”. A kakav drugi zaključak izvući kada se zna da je nova ploča snimana u engleskom Dorsetu, a u tom procesu učestvovali su Rob Ellis i Ian Olliver, bivši saradnici PJ Harvey. Na novoj ploči nalazi se devet pesama, koje vas u vremenskom intervalu od 45 minuta provlače kroz različite žanrove i različita emotivna stanja. To je, takođe, vremenski period u kome se sirovi gitarski rifovi naizmenično smenjuju sa gotovo nečujnim tonovima, kao što se glas američke muzičarke smenjuje od slatkog šaputanja do snažnih uje. Zbog toga ova ploča kreira izuzetno napetu atmosferu, kao da se nalazite u istoj prostoriji u kojoj se nalazi i tempirana bomba. Veoma ratoborne i žestoke pesme na ploči protežu se od ljubavi do mržnje, a Torres se bavi temama koje obuhvataju lične strahove i neuspehe, važnosti porodice u (njenom) životu, izolacije, odnosa Crkve i Boga, ljudskih grehova. U veoma mračnoj zlovoljno proganja svoju mladost, uzvikujući “ I am tired woman. In January I will be just 23”. Album otvara gromovita “Strange Hellos”, koja je najreprezentativnija kada je reč o generalnoj atmosferi, pesma koja biva sve snažnija svake naredne sekunde, počinjući lagano da bi do kraja potpuno eksplodirala. Naslovna numera u prvi plan stavlja njenu rokersku stranu i izvrsno prikazuje kontradiktornost njenog glasa pomenutu na početku, dok melanholijom obojene “Ferris Wheel” i “The Exchange”- potresna ispovest ispričana u nešto više od sedam minuta, kompleksnim i tmurnim aranžmanima krivudaju najmračnijim hodnicima njenog stvaralaštva. “Son, You Are No Island” podseća na radove benda Portishead (jedan od saradnika na albumu je i Adrian Utley, stoga ovo i ne čudi), a sa synth-rock trakom “Cowboy Guilt” pokazuje da itekako ima smisla za humor. Ukoliko vam se sviđa ono što rade njene koleginice poput Sharon Van Etten, Daughter ili Waxahatchee, ogromne su šanse da vam drugi album Torres uđe pod kožu.

Ostavite komentar: