Pažljivo slušaj (jun 2015)

Pažljivo slušajMoje impresije o dešavanjima koja su obeležila jun mesec na svetskoj muzičkoj sceni možete čitati u najnovijem izdanju kolumne Pažljivo slušaj.

Gengahr – A Dream Outside (Transgressive)

a dream outsidePsihodelični rok kvartet iz severnog Londona, nakon EP izdanja “She’s A Witch“ konačno su objavili prvi dugosvirajući album u karijeri. Sastav predvodi pevač Felix Bushe, čiji nas sanjivi vokal prenosi u središte bajkovitog ambijenta, gde caruju veštice, morska stvorenja, vampiri i duhovi, i čini da nam se takav ugođaj veoma dopada. Članovi benda uživaju baveći se svetom fantazija, a njihov zvuk je sjajna mešavina indie popa i psihodelije, na pola puta između njihovih sunarodnika Temples i Alt-J i američkog benda MGMT. Gitarista John Victor, svojim čudnovatim rifovima, već je zaradio poređenja sa iskusnijim i poznatijim kolegama poput Johnnyja Greenwooda iz Radioheada i Rubana Nielsona iz Unknown Mortal Orchestra, a basista Hugh Schulte i bubnjar Danny Ward zaslužni su za zarazni, ali ne i trivijalni ritam koji osvaja slušaoca na prvu loptu. “A Dream Outside“ počinje furiozno sa “Dizzy Ghosts“, u kojima distorzirane gitare stvaraju savršen spoj sa falsetom Felixa Bushea. Čarobna “Bathed In Lights“ intrigira svojim tekstom “I try being nice but it’s only out of spite/The smug in your voice makes me vomit“, misteriozna i psihodelična “Powder“ prelazi u bučnu mešavinu garažnog roka i popa, a numere “Embers“ i “Heroine“ svojim funky, veselim melodijama momentalno pokreću telo na igru. Zadivljujuće zvuče i “Where I Lie“ sa električnom gitarom u prvom planu, skoro instrumentalna “Dark Star“ začinjena džez i hip-hop bitovima i vampirska balada “Fill My Gums With Blood“ čiji ćete refren pevati danima. Ploča završava na najlepši mogući način, nežnom i krhkom “Trampoline“, a kada se ona završi repeat je jedina opcija. Fantastičan debi talentovanih Engleza, album je kompletan uspeh, a njihova budućnost izgleda veoma obećavajuće, ukoliko nastave u ovom maniru.

Refused – Freedom (Epitaph)

Freedom

Nakon 17 godina diskografske pauze, švedski pankeri su se vratili četvrtim studijskim albumom. Tvorci “The Shape of Punk To Come“, jednog od najuticajnih diskova hardcore-punk žanra, novom pločom zaplovili su komercijalnijim vodama. Jedan od glavnih uzroka tome jeste producentski par koga čine Nick Launay (saradnik Nick Cavea) i pop magnat Shellback (sarađivao sa Taylor Swift, P!nk, Britney Spears, Usherom i inima) čiji je otisak itekako primetan, te tako “Freedom“ umnogome naginje ka radio friendly zoni. S obzirom na preveliku zaostavštinu i nekoliko kultnih ploča u svojoj karijeri,zagriženi fanovi mogu možda biti razočarani, dok neki novi klinci koji ne poznaju prethodni rad ove petorke, a verujem da je baš takvima namenjen ovaj povratnički album, mogu biti zadovoljni svežim zvukom koji donosi bend iz Umee. Početna “Elektra“ svojim aranžmanom i znalački uklopljenim agresivnim gitarskim rifovima podseća na njihove ranije stvari, a pevač Dennis Lyxzen vrištanjem “Nothing has changed“ opisuje trenutno stanje i entuzijazam članova grupe. Nakon ove numere počinje eksperimentisanje, pa na narednoj “Old Friends/New War“ uključeni su i neki elementi elektronike i bubnjevi karakteristični za hard rock žanr, a pored upečatljivog glavnog vokala, čuje se blag prateći vokal, “Dawkins Christ“ počinje ženskim ritmičnim ‘la la la’ uvodom i nastavlja melodijom koja vuče na glam metal, dok “Francafrique“ koja govori o evropskoj kolonizaciji, sadrži dečije vokale a la “Another Brick In the Wall“. Numere sa teškim i masnim bas linijama i elektro semplovima “Thought Is Blood“ i “Destroy The Man“ pucaju od besa i ogorčenosti, dok funky “Servants Of Death“ podseća na nešto što bi se moglo naći u RATM katalogu, samo sa mnogo manje repovanja. Završna “Useless Europeans“, inače najduža na čitavoj ploči sa šest i po minuta trajanja, naizmenično prolazi u sporoj i maglovitoj amosferi indie rocka i eksplozivnim goth/metal izlivima, oslobađajući svu napetost i bes, a reči pesme su aktuelnije danas nego pre 17 godina.

Rebel Star – Reka

reka

Duhovne vrednosti su gotovo iščezle i nepoželjne su u modernim vremenima, a haos u kom se nalazimo čini da zaboravimo da je društvo voljene osobe i šaka iskrenih prijatelja dovoljna za svu sreću na ovome svetu. Zato je tu Rebel Star i “Reka“, njihovo četvrto po redu izdanje u dosadašnjoj karijeri, album koji priziva neka lepša i bolja vremena i podstiče na ponovno razmišljanje o sebi i okruženju u kome živimo i stvaramo. Pesme ovog sastava bude ono najlepše u ljudima, postavljaju pitanja i tragaju za odgovorima, bave se životnim, realnim temama, stalnom borbom između radosti i tuge, bega i ostanka, sunca i kiše. Pop-amerikana senzibilitet je dominantan, a u tim vodama Milan Glavaški i njegova internacionalna kohorta snalaze se kao ribe u vodi. Letnje, sunčane melodije oplemenjuju i pružaju nam taj preko potreban osećaj slobode. Zvuk na novom albumu je još sofisticiraniji i vedriji, a usviranost benda je na maksimalnom nivou. Za uvertiru, Glavaški nas prijatnom bojom glasa zove “U Noć“, a zajednička kolaboracija sa gitaristom Ashley Breesom rezultira opčinjujućim numerama “Kiša“ i “Dimnjaci Bez Krovova“, inspirisana beskućnicima na želežničkoj stanici u Pešti koji plešu da prežive. Da je jedan od najdarovitijih pesnika rock žanra, Glavaški dokazuje, između ostalog, na završnoj “Draga“, a ova pesma, sa opisima agonije zbog izgubljene ljubavi, bez problema bi mogla zauzeti mesto u čitankama i predstavlja jedan od vrhunaca na čitavoj ploči. Zatim, tu je i obrada popularne “Wide River To Cross” čiji su autori Buddy & Julie Miller, a “Široka Reka“ u izvedbi Rebel Stara pogađa u centar mete kada je reč o sveukupnom štimungu koji preovlađuje u najvećem delu ovog ostvarenja. Ne mogu da dočekam naredni koncert ovog sastava da bih čuo kako (n)ove kompozicije zvuče uživo. Najozbiljniji pretendent za regionalni album godine.

Leon Bridges – Coming Home (Columbia Records)

coming home

Sve u vezi sa “Coming Home”, debitantskim ostvarenjem Leona Bridgesa ima retro soul aromu. Od izgleda korica, naslova pesama, produkcije, tema kojih se ovaj kantautor dotiče, konstantnom upotrebom „ooh ooh baby“ ili „doo wop wop“ i najpre zvukom i melodijama, slušalac ima osećaj kao da je u pitanju 1955. Ili 1965. godina, a ne 2015. Svojom jednostavnošću i emocijama oživljava najlepši soul/R&B, vreme kada je ovaj pravac bio na svom vrhuncu. Naslovna numera, kroz čiju se melodiju provlači nekakav nostalgični vajb, ističe topli i čisti glas dvadesetsedmogodišnjeg kantautora, dok je sledeća “Better Man“ jedna od najromantičnijih sa izjavom “I’d swim the Mississippi river/If you would give me another start, girl“. Nakon nekoliko balada, tempo na ploči ubrzava se sa “Smooth Sailin’“ i magičnim vokalom u prvom planu i nenametljivom duvačkom sekcijom u pozadini, dok su “Shine“ i poslednja pesma na albumu “River“ nedvosmislen omaž gospel uticajima iz detinjstva. Prelepa balada “Lisa Sawyer“ snimljena u čast njegove majke, obogaćena je ženskim vokalima, nalik na Supremes i elegantnim saksofon solom. “Flowers“ ponovo podstiče na veselo plesanje i više naginje ka R&B nasleđu, a delta bluz gitara u “Twistin’ & Groovin’“, vraća u šezdesete i detroitski Motown soul. Ukoliko vam srce zaigra kad čujete umetnike kao što su Nat King Cole, Smokey Robinson ili Otis Redding, obratite pažnju na debi mladog kantautora iz Teksasa, jer je velika verovatnoća da će vam izmamiti slične reakcije.

Dawes – All Your Favorite Bands (Hub Records)

all-your-favorite-bands

Bend Dawes pokupio je moje simpatije snimajući ploče čiji folk-rok zvuk priziva Lorel kanjon sedamdesetih godina prošlog veka. Njihovo četvrto studijsko izdanje, pored prepoznatljivog kalifornijskog vajba, oslanja se i na prašnjave balade klasičnog roka iz osamdesetih, ponajviše podsećajući na radove benda Eagles. Refren naslovne numere “I hope your brother’s El Camino runs forever“ verovatno je najbolja stvar koju možete reći ljudima u Kaliforniji, a zatim “And may all your favorite bands stay together“ predstavlja najlepšu želju nekome kome muzika znači koliko i kiseonik. Svaka od devet pesama na vrlo intiman i dirljiv način, pripoveda o ljubavnim jadima, razočaranjima, raskidima, sreći, radosti, čežnji. Poetika Taylora Goldsmitha i dalje pršti od gorko-slatke, strastvene i melanholične lirike, a njegov vokal u savršenoj je harmoniji sa klavirskim i akustičnim melodijama. Ploča sadrži prave dragulje, poput “I Can’t Think About It Now“, nežne pop-rock pesme sa soul atmosferom, kojoj jedra daju gostujući ženski vokali Gillian Welch i The McCrary Sisters, zatim “Somewhere Along the Way“ koja priziva rane radove grupe Wilco ili završne “Now That It’s Too Late, Maria“ gde u skoro desetominutnoj vožnji, članovi benda kao nikada do sada, dozvoljavaju potpunu slobodu improvizacije. Talentovani bubnjar Griffin Goldsmith maestralno se upotpunio sa ostalima, a naročito sa klavijaturistom Tay Strathairnom, što se posebno može čuti na pesmi po kojoj je čitav album dobio naziv. Braća Goldsmith samouvereno drže kurs benda, a neka u duhu ploče bude želja da ne završe kao mnogo slavnija braća Gallagher.

Wolf Alice – My Love Is Cool (Dirty Hit)

 

My_Love_Is_CoolČlanovi alternativnog rok benda iz Londona, nakon dva EP izdanja i nekoliko singlova, najzad su objavili debitantski album. “My Love Is Cool“ mešavina je mnogih uticaja, poput noise rocka s kraja osamdesetih, shoegazea devedesetih i sanjivog indie-popa s početka 21. veka. Mnogo međusobno preklopljenih žanrova, uz lucidne gitarske rifove Joffa Oddiea i pastoralni vokal Ellie Rowsell, imaju za rezultat specifičan zvuk koji grupu Wolf Alice izdvaja iz mnoštva nadolazećih bendova koji bi želeli da postanu nova Nirvana. Početna “Turn To Dust“ je mekša pop numera sa Depeche Mode gitarama, dok je “Fluffy“ neustrašiva rokerska uspešnica koja će izazivati šutke na koncertima. Na “Your Loves Whore“ dominira bas, a refren je lansiran žestokim gitarskim rifom. Alternativna pop numera “Bros“ obučena je u nešto modernije ruho sa uklapanjem redovnih instrumenata i dodatnih efekata, dok “Freazy“ uspešno lebdi iznad granice indie-rocka i mainstreama. Pesme su uglavnom struktuirane tako da se nakon melodičnog uvoda, postepeno grade, zatim udaraju u zid gitara stvarajući bučnu eksploziju što možemo čuti na primeru sjajne “You’re a Germ“. Oddie preuzima vokal na grandž baladi “Swallowtail“ i proizvodi nameran predah s ciljem da se ublaži agresivni zvuk u prethodnom delu ploče. Po mom mišljenju, ovi Englezi snimili su jedan od najboljih debija u tekućoj godini i sa nestrpljenjem očekujem šta će nam ponuditi u godinama koje slede.ž

Ostavite komentar: