Pažljivo slušaj (jul 2016)

Pažljivo slušaj
Julsko izdanje rubrike Pažljivo slušaj, uprkos tome što ne sadrži recenzije albuma regionalnih izvođača, donosi žanrovski šarenolik prikaz aktuelnih svetskih izdanja, probranih i recenziranih od strane novinara Balkanrocka

Future of the Left – The Peace & Truce of Future of the Left (Prescriptions, 8.4.2016.)

The Peace & Truce of Future of the Left (Future to the Left)Čuveni nojz-rok bend oformljen nakon raspada kultnog Mcluskyja, predvođen njegovim frontmenom i mastermajndom, Andyjem Falkousom, objavio je još jedan beskompromisan album koji je možda najbliži onome što je Mclusky radio u “Mclusky Do Dallas” eri, prvenstveno zbog prekomerne upotrebe najtanjih žica na gitari i razarajućeg basa (kao i zbog nedostatka drugog gitariste Jimmyja Watkinsa koji je izašao iz benda pred snimanje albuma). Međutim, ono što ga odvaja od te ere, jesu mračne, prljave, pomalo melvinsovske gitare koje iskaču povremeno, kao na primer u vrlo izlomljenom refrenu pesme “The Limits of Battleships” ili sporoj, centralnoj pesmi “Back When I Was Brilliant“, kao i neobične i lepe klavijature u pesmi “Grass Parade” koje zvuče kao da su izvučene sa albuma “Emperor Tomato Ketchup” grupe Stereolab. Album je pun upečatljivih i uvrnutih melodija, doduše uz par fillera što ga čini pomalo nekonzistentnim izdanjem, a Andy i dalje briljira svojom vrlo izopačenom, apsurdnom i duhovitom lirikom, opravdavajući titulu svojevrsnog rokenrol Harmsa.

Ocena: 3.8/5

Sergej Sokolov


Starling Electric – Electric Company (samizdat, 15.4.2016.)

Electric Company (Starling Electric)Podzemni power-pop majstor Caleb Dillon, koji je vrlo nepoznat autor uprkos podršci genija kakvi su Robert Pollard, Jon Auer i Ken Stringfellow, i njegova grupa Starling Electric su nakon jedanaest godina objavili svoj drugi studijski album, “Electric Company“, koji predstavlja preokret u njihovom zvuku. U pitanju je vrlo stabilna kolekcija od 16 pesama, od kojih su neke kompleksnije i ambicioznije građe (“No Clear Winner” i “Who Is In My Temple“), a neke tek jednominutne skice koju vodi po jedna upečatljiva melodija (“Miss K“). U odnosu na prethodni album koji je bio utopljen u neku neobičnu i prijatnu melanholiju, “Electric Company” zvučli vrlo toplo i veselo, doduše ne i lakomisleno, uzimajući u obzir da se njegovi jednostavni tekstovi ne bave naročito veselom tematikom. Od pesama se izdvajaju “Mild Thing” s vrlo interesantnim gitarskim harmonijama, gorepomenuta “Who Is In My Temple” koja se iz balade postepeno pretvara u distorziran segment s gitarskim solažama i “Bad Blood” sa sjajnim završnim delom, i ritmom i osećajem nalik onima u pesmi “Elephant” grupe Tame Impala.

Ocena: 3.7/5

Sergej Sokolov


Deerhoof – The Magic (Polyvinyl, 24.6.2016.)

The Magic (Deerhoof)Deerhoof je jedan od najvećih indie bendova današnjice. Zapanjujuća je činjenica da su za dvadesetak godina postojanja objavili čak trinaest studijskih albuma, od kojih svaki ima jedinstven zvuk, ali zadržavajući onu zabavnu i nepredvidivu crtu koja je karakteristična za njihovu muziku i koja je čini tako posebnom. Samim tim, i njihovo aktuelno studijsko ostvarenje “The Magic” donosi svežinu i inovacije u zvuku Deerhoofa. Čini se da se sada bend oslanja više na modernu tehnologiju i njene “prednosti” više nego ikad (iako su Deerhoof bend koji je uvek bio ljubitelj digitalne tehnologije), tako da kao rezultat dobijamo vrlo neobično isproduciran album. Produkcija je napadna, neprirodna i izveštačena, ali nekako, uspeva da dočara pesme na albumu. Doduše, pristuni su pojedini elementi koji joj daju neki staromodan i topliji osećaj, kao što su analogni sintisajzeri koji sada dobrim delom utiču na njihov zvuk i predstavljaju vrlo bitan faktor, pre svega u pesmi “Criminals of the Dream” čiju prelepu završnicu ispunjavaju. Međutim, pored milozvučnih, postoje i vrlo žustri i otresiti momenti kao što su sjajne pesme “Dispossessor” (koju peva gitarista John Dieterich) i “Plastic Thrills” (koju peva bubnjar Greg Saunier) i koje su pune zaraznih melodija i odličnih rifova, kao i klasični mid-tempo Deerhoof hitovi, kakva je možda najbolja pesma na albumu, “Acceptance Speech“.

Ocena: 4.0/5

Sergej Sokolov


The Drones – Feelin’ Kinda Free (TFS Records, 25.3.2016.)

Feelin’ Kinda Free (The Drones)The Drones su sigurno jedan od najvažnijih i najrespektabilnijih australijskih bendova. Iako uvek poznati po svom raskošnom, garažnom gitarskom zvuku, na svom najnovijem albumu “Feelin’ Kinda Free” su se više okrenuli elektronskoj muzici, tako da se na njemu ne nalazi nijedna neobuzdana i divlja pesma kakva je recimo bila “A Moat You Can Stand In” sa njihovog prethodnog, najboljeg ostvarenja u celoj diskografiji “I See Seaweed”. Album se više oslanja na matrice i sintisajzere, međutim The Drones ove elemente koristi kako bi stvorio jedan bizaran i nadrealan svet koji je do sada jedino bilo moguće povremeno nalaziti u njihovom gitarskom haosu. Već od prve pesme, “Private Execution” slušaoca spopada neprijatna i uznemirujuća atmosfera, zahvaljujući disharmoničnoj i atonalnoj, a opet pamtljivoj melodiji koja je vodi, kao i direktnim, beskompromisnim vokalom i zabrinjavajućim, ciničnim i slojevitim tekstovima Garetha Liddiarda, koji iz albuma u album briljira svojom lirikom i poništava nepravedna i nezahvalna poređenja sa Nikom Kejvom kojima muzička kritika često pribegava. Sa smelim i upečatljivim pesmama kao što su ritmična “Taman Shud”, melanholična i bučna “Then They Came For Me” i psihodelična i iskrivljena “Shut Down SETI”, “Feelin’ Kinda Free” predstavlja još jedno u nizu uspešnih ostvarenja u opusu ovog benda.

Ocena: 4.2/5

Sergej Sokolov


BADBADNOTGOOD – IV (Innovative Leasure, 8.7.2016.)

IV (BADBADNOTGOOD)Džez kvartet iz Ontarija, BADBADNOTGOOD, koji kako vreme odmiče dobija sve više zaslužene pažnje, objavio je svoj četvrti samostalni studijski album “IV”. Prvo što se da primetiti od prve pesme “And That, Too.” jeste upotreba sintova i matrica koje su bile u znatno manjoj meri prisutne na njihovom prethodnom albumu, “III”, koji se oslanjao najviše na kombinaciju bubnja, basa i klavijatura. Pesme kao što su prelepa i melodična “Speaking Gently” (koja je olako jedna od najboljih pesama 2016.) i “Lavender” produbljuju ovo eksperimentisanje i prikazuju bend u jednom mračnijem, teskobnijem izdanju. Ovaj album takođe broji mnogo više gostovanja nego što je tipično za njih, od kojih se ističu vokali Samuela Herringa na sporoj i melanholičnoj “Time Moves Slow”, i saksofon Colina Stetsona na psihodeličnoj “Confessions Pt. II” koja bi trebalo da predstavlja nastavak na “Confessions” sa prethodnog albuma. Iako je malo slabije koncipiran od “III”, “IV” ima vrlo upečatljive momente i predstavlja spontanu i prijatnu promenu u filozofiji i zvuku benda.

Ocena: 4.1/5

Sergej Sokolov


Explosions in the sky – The Wilderness (Temporary Residence Limited, 1.4.2016.)

The Wilderness (Explosions in the sky)Šesti album trenutno najvećeg post rock benda donosi mnogo novina u odnosu na njihove ranije albume. Te novine se prevashodno odnose na sam pristup pesmama. Krešendo momenti, po kojima su najpoznatiji, i dalje su tu, ali sveopšti utisak je da su ih stavili u drugi plan dok je na prvo mesto izbila „atmosfera“. Svaka pesma je dramatična, kao neki dobar film sve vreme vam drži pažnju dok očekujete šta će se sledeće desiti. Kako su godinama radili na muzici za filmove i serije, očigledno su pokupili mnogo toga i inkorporirali ga u ovaj album. Mnogo pažnje je posvećeno detaljima kao što su ambijentalni lupovi i elektronske perkusije; kada se udubite u slušanje oni itekako dolaze do izražaja i zaokružuju celu priču. Takođe, produkcija je nešto što na ovom albumu dolazi do izražaja. Na prvo slušanje na Disintegration Anxiety,koja je jedan od primera, bubnjevi će vam sigurno zvučati čudno jer distorziraju, dok su gitare i dalje kristalno čiste. Kako se ovakvi momenti pojavljuju više puta kroz album, itekako počinju da imaju smisla. Jako interesantan pristup koji izlazi iz šablona kristalne post rock produkcije. Kada se na ovaj album gleda kao na celinu, on je definitivno u samom vrhu njihovog dosadašnjeg stvaralaštva. Teško je izdvojiti neku stvar, osim eventualno gore navedene, koja će postati hit kao na primer „Your Hand in Mine“. Ono što su uspeli da urade sa „The Wilderness“ je da još jednom pokažu da nikako ne upadaju u šablone žanra u koje upadaju mnogi slični bendovi i da još jednom zadaju domaći zadatak ostatku post rock bendova.

Ocena: 4.5/5

Uroš Kostić


Nonpoint – The poison red (Spinefarm Records, 8.7.2016.)

The poison red (Nonpoint)Nonpoint su početkom dvehiljaditih nepravedno ostali u senci komercijalno uspešnijih alternativnih metal bendova (da ne kažem nu metal). I dok su ta veća imena mahom karijerno zglajzavala, Nonpoint je ostao dosledan kvalitetom sve ove godina i čak istoimenim albumom iz 2012. evoluirao u nešto još bolje i konkretnije. Naslednik tok sjajnog albuma (“The Return”, 2014.) nije baš ispunio očekivanja, ali je zato poslednji The poison red sa B.C. Kochmitom na gitari svakako korak dalje u dobrom pravcu. Najjači aduti izdanja su upravo prva dva singla Generation Idiot i El Diablo sa refrenom na španskom, gde Elias Soriano pokazuje kako “na finjaka” provući poreklo, a da to ne bude konstantno i predvidivo (kao u slučaju Ill Nina). Pomenute zicere u stopu prate skoro sve numere, a naročito Divided… Conquer them, Foaming at the mouth i Promises. I zato spustite malo pantalone i uživajte dok vas “The poison red” katapultira natrag u neko drugačije vreme.

Ocena: 4.1/5

Aleksandar Nikolić


Stonefield – As Above, So Below (Wunderkind, 15.7.2016.)

As Above So Below (Stonefield)Iz gradića na jugu Australije dolaze četiri sestre (Amy, Hannah, Sarah i Holly) koje čine rock bend Stonefield. Nakon desetak godina rada, turneje s bendom Fleetwood Mac i prvog studijskog albuma iz 2013. godine, sada nam stiže i drugi album – „As Above, So Below“. Moglo bi se reći da je album sanjarski, ne u smislu da se zanosi velikim idejama (jer je prilično nostalgičan i već odslušan), nego jednostavno tijekom preslušavanja svih deset pjesama ostaje ono ugodno sanjarsko raspoloženje. Za razliku od debi albuma, ovo izdanje više odiše psihodelijom, a specifičan zvuk upotpunjavaju klavijature u kojima se i skriva ono sanjarsko, a čemu svakako doprinosi i vokal. Neke od zanimljivijih pjesama su hipnotizirajuća „Dream“, pomalo letargična „Changes“ te „Eyes“, koja na trenutnke zvuči kao da ste zalutali u šezdesete i slušate predgrupu The Doorsima. Sve pjesme na albumu nose naslov od samo jedne riječi, što donekle budi znatiželju, ali donosi i niz asocijacija. „As Above, So Below“ album je koji bi se svakako trebao naći u kolekciji svih onih koji vole psihodelični rock, ali i ako se naprosto želite izvaliti na nekoj livadi i promatrati oblake dok u ušima magično bruje sestre Findlay.

Ocjena: 3.9/5

Dajana Lerić

Ostavite komentar: