Pažljivo slušaj (januar 2015)

Nakon jednomesečne pauze, kolumna Pažljivo slušaj je ponovo pred vama. Kako ne bih ostao dužan sjajnim decembarskim izdanjima, pohvaliću nove albume koje su objavili D’Angelo – Black Messiah, subotički Wooden Ambulance – Rough Charms, She & Him – Classics i Smashing Pumpkins – Monuments to an Elegy. Pred vama sledi osvrt na ploče objavljene prvog meseca 2015. godine.

Jessica Pratt – On Your Own Love Again (Drag City)

Mlada američka kantautorka Jessica Pratt objavila je svoj drugi album u karijeri. Jednostavan, u smislu da udarne snage predstavljaju njen divni glas i akustična gitara, ploča je prepuna topline i neodoljivog devojačkog šarma. Talentovana umetnica snenog vokala, na jedan, veoma suptilan način, priča svoju priču, istovremeno uspevajući da pobudi najlepše emocije kod slušaoca. Krhkim glasom vodi nas kroz svoj svet sanjivog folka i prijatinih melodija. Prošlo je dve godine od samozvanog debi izdanja, pa sada ozbiljnija i sa više iskustva, napredovala je i kao tekstopisac. Iako dolazi iz sunčane države, ploča savršeno pristaje uz prekrasne prizore zimske idile. Slušanje ovog albuma tokom nekog dugog putovanja vozom, upotpuniće vaš doživljaj istog, dok gledate kroz prozor kupea sve te predele kroz koje prolazite okovane netaknutim belim pokrivačem. Ukoliko volite Joni Mitchell ili Joan Baez, dajte šansu i ovoj kalifornijskoj kantautorki. Obećavam da nećete zažaliti.

Belle & Sebastian – Girls in Peacetime Want to Dance (Matador)

Nakon više od četiri godine od objavljivanja albuma “Write About Love“, škotski sastav se vraća novim izdanjem intrigantnog naziva. Vrlo dobar indie pop album, sa mnogo melodičnih numera na koje nas je grupa i navikla. “Girls in the Peacetime Want to Dance“ počinje veoma ličnom i intimnom ispovešću Stuarta Murdocha “Nobody’s Empire“, a za koju je sam frontmen izjavio da je najličnija pesma koju je B&A ikad napravio. “The Party Line“ i “Enter Sylvia Plath“ su plesni hitovi sa disko ritmom i verujem da će mnogima predstavljati favorite prilikom preslušavanja. Na “The Power Of Three“ koja zvuči divno, ulogu glavnog vokala prezela je Sarah Martin, a odlično zvuči i “The Cat With The Cream“, jedna od retkih downtempo numera. Lični favorit je optimistična “Play For Today“, duet sa Dee Dee Penney iz benda Dum Dum Girls i još jedan pop biser “Allie“. Zaključak: uz ovu ploču, devojke će sasvim sigurno želeti da igraju.

Vlasta Popić – Kvadrat (Moonlee Records)

Krajem januara, članovi ovog trija obradovali su svoje obožavatelje novim albumom. Više od dve i po godine je prošlo od njihovog debi izdanja “Za očnjake“, a sa “Kvadratom“ se vraćaju glasniji, žešći i moćniji. Duši benda, Teni i Ivanu, pridružio se novopridošli basista Dimitrije Petrović, koji odmah na početnoj numeri “Tržište“ pokazuje o kakvom se talentovanom muzičaru radi. Sledi post-punk dragulj “Ako nisam dobra“, gde imate utisak da distorzirane gitare imaju snagu da sruše sve što im se nađe na putu. Ono što se na prostorima bivše Jugoslavije sporo i  teško (ili gotovo nikako) ruši, jeste mržnja, a pesma “Slijepa naša (Mržnja)“ upravo govori o tome. Na mene su najveći utisak ostavile, uslovno rečeno, mekše “Maštanje“ i “O vodi“. Devet pesama (deset ako računamo „pesmu u pesmi“ na poslednjoj “Nervozno se sanjari“ ) u nešto više od 35 minuta potrvđuju činjenicu da je varaždinski sastav jedan od trenutno najboljih hrvatskih bendova. Tri reči koje najpribližnije opisuju najbolje januarsko izdanje u regionu jesu: energija, haos i buka!!!

Sleater-Kinney – No Cities To Love (Sub Pop)

Hrabre i neustrašive članice benda Sleater-Kinney vraćaju se na velika vrata. Nakon devet godina pauze, ponovo su se okupile, ponovo sarađuju sa producentom Johnom Goodmansonom i na novom albumu zvuče svežije nego ikad. Donose nam blizu 40 minuta čistog pankerskog i garažnog roka, ljute gitarske deonice i pesme uz koje će, uveren sam, šutke na nastupima biti neminovne. I dalje okosnicu benda čini veoma emotivni vokalni stil dve gitaristkinje Corine Tucker i Carrie Brownstein, što predstavlja pravi zaseban brend ovog sastava. Osma ploča počinje buntom protiv kapitalizma – “The Price Tag“ je gitarska rokačina protiv konzumerističke ere u kojoj se nalazimo. Slede odlična “Fangless“, pa zatim jedan od vrhunaca albuma “Surface Envy“ čijim refrenom “We win, we lose/Only together do we break the rules“ ne-može-biti-jasnije poručuju da su se vratile i nameravaju da ostanu. Lični favoriti su “Bury Our Friends“ i još jedna rok himna, ironije li, “No Anthems“. Tek je januar, a već imamo glavnog pretendenta za povratnički album godine.

Natalie Prass – Natalie Prass (Spacebomb)

Sasvim sigurno najlepša ploča prvog meseca u godini. Kantautorka iz Nešvila svojom lirikom i nežnim, čežnjivim glasom unosi toplotu u ove zimske dane. Fantastičan posao obavio je Matthew E. White kao producent, naravno, sa čitavim svojim timom vrsnih muzičara. Album čine predivno orkestrirane balade koje nas vraćaju u eru najboljeg soula 70-ih godina prošlog veka. Natalie sa početnom “My Baby Dont Understand Me“ i “Your Fool“ kazuje intimnu ispovest devojke kojoj je slomljeno srce. Prelepi gudački aranžmani mogu se čuti u pesmi “Christie“ i “Never Over You“, dok “Bird Of Pray“ predstavlja najlepšu stranu popa. Poslednja gotovo brodvejska “It Is You“ i stihovi “I’ve learned that there’s a key/Inside and only one will do/It is you/It is you“ čini savršen završetak puta od “My Baby Dont Understand Me“ do optimistične i vesele pesme. Mislim kada me za nekoliko godina budu pitali da li se sećam januara 2015. godine, uveren sam da će mi prva asocijacija biti Natalie Prass. Za ovakve ploče se kaže da su prava hrana za dušu.

Viet Cong – Viet Cong (Jagjaguwar)

Kakav furiozan debi album ovog kanadskog benda. Viet Cong, predvođen pevačem Mattom Flegelom, čine još bubnjar Mike Wallace (njih dvojica zajedno su svirali u bendu Women), kao i gitaristi Scott Munro i Daniel Christiansen. Muzika koju svira ova četvorka se može najpribližnije opisati kao post-punk obogaćen indie, art-rock, čak industrial zvukom. Ovoga puta nema pojedinačnih preporuka, jer ovaj album treba posmatrati kao jedinstvenu celinu. Najveći utisak na mene je ostavio opori vokal frontmena koji peva sa neverovatnom strašću i energijom i tera slušaoca da pritisne dugme za repeat. U kombinaciji sa žestokim gitarskim riffovima predstavlja pravi produkt ovog hladnog, zimskog vremena. I to ne ističem kao manu. Sirov, bučan, žestok od prve do poslednje, sedme pesme sa završetkom koga se ni Michael Gira ne bi postideo da ima u svom katalogu. Početnička sreća? Pokazaće budućnost. Sadašnjost je ta da je ovo najbolje izdanje ovog meseca što se mene tiče.

Ostavite komentar: